Шетајући јуче наишла сам на жбун с трњинама. Хајде да наберем за компот, рекох себи (иако су ми се усне од једне коју пробах скупиле ко тинејџеркама кад позирају за Фејсбук). То је здраво, нема везе што је кисело, треба здраво јести и пити (стресати се и мрштити). Набрах зато пуну шаку и наставих низ пут.
Али трњинама је у мојој шаци било тесно, љуљушкале су се док ходам и биле спремне за скок и бекство (чим уграбе прилику, скоче и откотрљају се у траву). Хм... шта да радим, немам у шта да их сместим... Напокон одлучих да један део ставим у џеп (ваљда се неће испрљати, нећу превише натрпати). Од тог момента било је много лакше. С пола шаке трњина могла сам и да трчим, а ниједна да се не макне.
Тако је и с проблемима, помислих. Кад се на све усредсредиш, ниједан не решаваш како треба. Само паничиш што се гомилају и што не знаш одакле да почнеш. Ако бар половину одложиш на страну (у џеп, у џеп, никако под тепих) и посветиш се остатку, ствари би требало да крену набоље.
Један по један проблем на црту нека ми стане (а не сви одједном да груну), па да видимо чија нана преде црну вуну.
Али трњинама је у мојој шаци било тесно, љуљушкале су се док ходам и биле спремне за скок и бекство (чим уграбе прилику, скоче и откотрљају се у траву). Хм... шта да радим, немам у шта да их сместим... Напокон одлучих да један део ставим у џеп (ваљда се неће испрљати, нећу превише натрпати). Од тог момента било је много лакше. С пола шаке трњина могла сам и да трчим, а ниједна да се не макне.
Тако је и с проблемима, помислих. Кад се на све усредсредиш, ниједан не решаваш како треба. Само паничиш што се гомилају и што не знаш одакле да почнеш. Ако бар половину одложиш на страну (у џеп, у џеп, никако под тепих) и посветиш се остатку, ствари би требало да крену набоље.
Један по један проблем на црту нека ми стане (а не сви одједном да груну), па да видимо чија нана преде црну вуну.
Нема коментара:
Постави коментар