Верујем да ниједан осећај није тако угодан као кад се, након напорног дана, коначно опружиш у кревету и прекријеш јорганом, спреман да сместа урониш у сан. 

Додуше, онда још који сат провршљаш по Фејсбуку и коначно, готово склопљених очију, једва успеш да искључиш рачунар. 

Треба да спаваш, мораш да спаваш и спава ти се... али не можеш... јер нешто није у реду, јер нешто није на месту... јер не знаш где је (можда чак ни шта је)... а хтео би да је ту.