Никад ми кућа (кад кажем кућа, пре свега мислим -- моја соба и мој кревет... а у њему и око њега увек су моји сестрићи)  није дража и никад ми више не недостаје но кад из ње треба да одем (на неколико дана само). Чак и кад знам да ће ми тамо куд сам се упутила бити изузетно лепо.
Тешко ми је све док се за мном капија с треском не затвори. После ја гледам преда се (о кући мислим кад купим карту у супротном, тј. повратном смеру), а мачке за мном тужно вире кроз плот.