Лепо је на гробљу (како то парадоксално звучи). Јесен поодмакла, а трава по усахнулим хумкама још зелена и поприлично бујна (како су то живот и смрт раме уз раме, ко два пијанца за истим столом, ко пас и мачка опружени скупа под зрацима сунца). Од утихнулог смеха и згаслих снова, од прошавших радосних грцаја траве и цвеће бујају. И повијају се под тешким уздасима што се међ њих уплићу:
требало је... и могла сам... да сам само... кад би опет... Ах, камен ни
гласа не пушта!
Руке мојих ближњих (а тако далеких - тешко је човеку до човека допрети) запретане у корење, к небу пружене, погледи у небо упрти (ко да се ико судбини отео)... И они су волели живот, не само онај који су ишчекивали (док је он одмицао), већ тај живот стваран, тегобан (и диван у исти мах). Крај камених белега дивно се жути маслачак на који капљу сузе.
Тишина је, чак ни лишће самониклих ораха не шапће. Само с оне стране села допире лавеж доконих паса, разбашкарених на јесењем сунцу, и режање моторне тестере у даљини (срећан ли је домаћин који дрва струже док га једном овде не опруже).
Погледала сам радознало ту ботаничку збирку. На гробу, од толиког силног биља, не беше ниједне боквице, те чудотворне лекарице, коју је она (за којом плачем, јер се најпосле растадосмо) вазда тражила, штапом размичући влати, па је потом превијала на болна места.
Сунце ми сузе брише и убеђује ме, ту на граници два света, како је живот одиста величанствен (и јесте). Можда баш и зато што му дизгине нису у твојим рукама, што није вечан, заувек нам дат и нико не зна кад ће му време истећи.
Је ли њихова борба била узалудна? Напослетку и радост и туга губе значај и смисао. Сама сам међу угаслим надама, међу намученим, палим борцима... Око мене само њихова знамења. Једина сам још овде која воли и пати, која се сећа и тугује, која брине и сања, која се нада... /Због тога би требало да будем срећна./ И знам ко ће, још док се мени буде чинило како је преда мном дууг пут, на све ставити тачку.
Живот по својој вољи пише знаке интерпункције, нимало не поштујући правопис и вољу субјекта.
Руке мојих ближњих (а тако далеких - тешко је човеку до човека допрети) запретане у корење, к небу пружене, погледи у небо упрти (ко да се ико судбини отео)... И они су волели живот, не само онај који су ишчекивали (док је он одмицао), већ тај живот стваран, тегобан (и диван у исти мах). Крај камених белега дивно се жути маслачак на који капљу сузе.
Тишина је, чак ни лишће самониклих ораха не шапће. Само с оне стране села допире лавеж доконих паса, разбашкарених на јесењем сунцу, и режање моторне тестере у даљини (срећан ли је домаћин који дрва струже док га једном овде не опруже).
Погледала сам радознало ту ботаничку збирку. На гробу, од толиког силног биља, не беше ниједне боквице, те чудотворне лекарице, коју је она (за којом плачем, јер се најпосле растадосмо) вазда тражила, штапом размичући влати, па је потом превијала на болна места.
Сунце ми сузе брише и убеђује ме, ту на граници два света, како је живот одиста величанствен (и јесте). Можда баш и зато што му дизгине нису у твојим рукама, што није вечан, заувек нам дат и нико не зна кад ће му време истећи.
Је ли њихова борба била узалудна? Напослетку и радост и туга губе значај и смисао. Сама сам међу угаслим надама, међу намученим, палим борцима... Око мене само њихова знамења. Једина сам још овде која воли и пати, која се сећа и тугује, која брине и сања, која се нада... /Због тога би требало да будем срећна./ И знам ко ће, још док се мени буде чинило како је преда мном дууг пут, на све ставити тачку.
Живот по својој вољи пише знаке интерпункције, нимало не поштујући правопис и вољу субјекта.
Нема коментара:
Постави коментар