Лепо се каже: свакога госта три дана доста. Али кад већ толико остаје, гост помало домаћи постаје. Тако сам се и ја мало укључивала у кућне послове својих домаћина.
За славу је требало у омању собу унети астале (шта, каже се сто? али у мојим рукама бејаху астали), а да би се за то стекли услови (тј. обезбедио простор) најпре је требало изнети овећу (а тешку ко сиње олово) фотељу. Свекрва моје сестре повукла фотељу до врата, али то се чинило као да кани камилу кроз игледне уши нагнати (мада, недавно сам читала да та игла што се помиње у поменутој изреци с камилом заправо није она шиваћа, па провлачење губи ту фантастичну димензију). Чекајте, рекох, одмеривши фотељу и довратак, и у трену увидех и проблем и решење. Прво ћемо фотељу претумбати на леви бок... Не, не, на десни. Е тако. Повукосмо мало јаче и фотеља се зачас у ходник измигољи као новорођенче између мајчиних ногу, кад бабица и гинеколог припомогну. Пола посла беше обављено, али је фотељу још требало угурати у спаваћу собу. Сад су сви већ били опуштенији и уздали се у мене. Како ћемо даље? Е сад (сагледах ситуацију и брже но малопре, имала сам драгоцено искуство, што ми је малопре фалило) морамо фотељу да претумбамо на леви бок, па да је исто онако провучемо: наслон иде напред, па га, кад промакне кроз довратак, занесеш удесно, не би ли прошао и остатак. Хоп са десног бока на дно, хоп са дна на леви бок... Миц по миц, и ето фотеље у соби, а осмеха на лицима укућана.
Па није џабе она била у школи одлична, рече моја сестра, не без поноса. Снага кладе (широко јој поље) ваља, а ум царује и фотеље кроз врата протура.
За славу је требало у омању собу унети астале (шта, каже се сто? али у мојим рукама бејаху астали), а да би се за то стекли услови (тј. обезбедио простор) најпре је требало изнети овећу (а тешку ко сиње олово) фотељу. Свекрва моје сестре повукла фотељу до врата, али то се чинило као да кани камилу кроз игледне уши нагнати (мада, недавно сам читала да та игла што се помиње у поменутој изреци с камилом заправо није она шиваћа, па провлачење губи ту фантастичну димензију). Чекајте, рекох, одмеривши фотељу и довратак, и у трену увидех и проблем и решење. Прво ћемо фотељу претумбати на леви бок... Не, не, на десни. Е тако. Повукосмо мало јаче и фотеља се зачас у ходник измигољи као новорођенче између мајчиних ногу, кад бабица и гинеколог припомогну. Пола посла беше обављено, али је фотељу још требало угурати у спаваћу собу. Сад су сви већ били опуштенији и уздали се у мене. Како ћемо даље? Е сад (сагледах ситуацију и брже но малопре, имала сам драгоцено искуство, што ми је малопре фалило) морамо фотељу да претумбамо на леви бок, па да је исто онако провучемо: наслон иде напред, па га, кад промакне кроз довратак, занесеш удесно, не би ли прошао и остатак. Хоп са десног бока на дно, хоп са дна на леви бок... Миц по миц, и ето фотеље у соби, а осмеха на лицима укућана.
Па није џабе она била у школи одлична, рече моја сестра, не без поноса. Снага кладе (широко јој поље) ваља, а ум царује и фотеље кроз врата протура.
Нема коментара:
Постави коментар