Кад дође код бабе и деде, Сташа спава у кревецу, у "другој соби" (у овој кући свака соба је именована: прва соба, друга соба и, најмања, собица). А откако је захладнело, спава у мојој соби.
Прекјуче ју је Игњат ту видео, ушушкану и ограђену /јастуцима и свим згодним што се у близини затекло) са свих страха (како се не би стропоштала на под - радозналог је духа и немирних, а невештих, ногу (које је још не држе), што су досад коришћене само за праћање/. Јуче уђе у собу и виде на кревету згужван јорган. Одмах изађе у ходник вичући, готово панично, оно што ми чујемо као име његове малецке сестре, а други вероватно само као неразговетно мрмљање. Изгледа да му је јорган деловао чудно (схватих чим ме увео у собу и показао на кревет), можда се уплашио да је Сташа њиме затрпана. Није Сташа ту, рекох му, осмехујући се због његове усплахирености. Али ми он не поверова (лепо види како је јорган избочен, ту мора нечег да има). С'ашаа, С'ашаа, није престајао да виче. Покуша неспретно да се попне на кревет и успе тек кад му ја руком подхватих и придигох задњицу (кад немаш још ни две године, и кревет ти је као Монт Еверест; срећом, ту је тетка да подржи... и погура оно што претеже). Он се одмах одвуче до зида, опипа по јоргану (толико нежно да би здробио сестру ако би се којим случајем ту затекла. Није ту, понових (осмехујући се, али га не спречавајући у намери да се сам увери). Кад подигну једну страну јоргана, под којим ничега (а поготово новорођенчета) не би, он љутито нешто прогунђа. (Ко би га знао, али рачунам да је беснео због недоследности: зашто мале бебе не остављате на местима која сте за њих предвидели?!/. Ето, видиш, рекла сам ти да није ту. Онда га упртих у наручје, те одшкринух врата друге собе и показах му сестру, умотану у силну ћебад, међ којом сам јој и ја једва главицу спазила. У реду је, ту је, на сигурном; можемо слободно да се играмо, она спокојно спава.
Нема коментара:
Постави коментар