Чудотворна домаћа маска у породичном паковању (да не кажем шерпи)

Беше остао још само један дан до Марковог пунолетства. Направили смо торте, направили икебане, окитили салу... Дотад је пао мрак. 
А онда је Маркова мама направила маску за лице, са јогуртом (зато што није било кајмака) и медом... Ставићете и ви, рече, има пуно. Тако смо нас четири (две сестре нам нису биле присутне) нанеле тај чудотворни крем на лице. /Не знајући за то и банувши из собе у кухињу, потом су се престравила силна деца и моји зетови./

Ја сам, рекох (а и видело се), ставила дуплу дозу (од вишка глава не боли, а године спадају ко љуска с бареног јајета). Сад кад се подмладим, има да седим за "омладинским" столом. Од две присутне бабе само је једна пристала да се замаже (па ноћ вештица је, треба се прилагодити). И још остало маске за по фамилије. /Постојала је опасност да од толиких подмлађених  за омладину, Маркове школске другове, неће ни остати места./
Кад се касније, једва оправши лице, појавих у кухињи, јавих свима: дошла је Маркова другарица. Где је? Пред вама, зар ме не препознајете? Онда, глаткога и нежног лица, седох на столичицу крај шпорета, да одморим ноге. Канда би и њих ваљало премазати маском за подмлађивање, исцерих се. /Читаво би тело требало спаковати у времеплов и послати у п.... ма...... Добро, можда не баш толико далеко./
А и сутрадан ме, рекох упућенима, из огледала вијала нека клинка. Ја пред огледало, а она пред мене. Ама, окани се, живота ти, шта си се наврзла. Знам ја кад сам овај свет угледала (и чудесну маску намазала)./