Gusar Belić

Izvela sam ih jutros na sneg, stavila na sanke, uvila u zeleno ćebe, pa poukla po snegu. Nsu dugo izdržali, hteli su da šetaju. Plaše se da ne padnu sa sanki. Današnja deca plaše se koječega u čemu su negdašnja bezmerno uživala. Ne plaše se jedino mobilnih telefona i tableta, koje ne ispuštaju iz ruku. Sigurno već postoji neka igrca sa simuliranjem sankanja, pa dete sedne u očevo krilo i upravlja sankama, smešeći se (umesto da ciči od sreće spuštajući se niz kakvo brdo). Mora da postoji i igrica u kojoj se s nekim virtualnim likom grudvaš. Ili ko od šale praviš sneška, a ruke ti od hladnoće ne zabride. (Ko se dima ne nadim, taj se vatre ne ogreja, poslovica tvrdi. Odnosno, kom se ruke od snega ne smrznu, taj sneška ne napravi, tako nekad beše. Ali danas...vatra pucketa, u kući trideset stepeni, a ti tapkaš prstom po displeju i kobajagi praviš sneška dok kobajagi pahujice veju.) Neće više niko ič da se pomuči.
Ne vole zimu. Ja pravim sneška, oni gledaju, ne mareći za moje pozive da mi se pridruže i pomognu. Za petnaestak minuta Staša se smrzla, pa sam je ubacila u kuću na zagrevanje. Ja nastavih da u pravim sneška, bar nekog omanjeg (sneg mi se, iako poprilično vlažan, opirao). Hajde da napravimo gusara, rekao mi Ignjat tog jutra. I šta mi teško, pristala sam. On se, međutim, pet minuta nakon Staše, takođe predao (nije više mogao da gleda): odnesoh ga u kuću, a sama nastavih da se igram, tj. snešku glavu da pravim. Nije to uopšte lako. Ja dodajem pomalo snega, a glava se samo drobi. Ja zalepim snega spreda, komad padne straga, i obrnuto. Nekako načinih prihvatljivu lobanju, pa pohitah po šargarepu, maramu, povez, oko... I sladak mi beše gusar. Mali i zdepast, doduše, nakrivljenog nosa, ali i takvog sam jedva sklepala.
E, ajde da napravimo mamu i tatu, poradovao se Ignjat kad mu sneška pokazah na slici. Ama, jedva sam i ovog jednog skarabudžila. (Uostalom, ne mari gusar mnogo za familiju, u svet se otisnuo i krimilu odao.) A šta je teško Ignjatu da pravimo: on sedi u kući, a ja po snegu tumaram i Beliće stvaram.

Hleba (kilo brašna, litar ulja, koja paštetica...), Lukasa i Šabana!

Ala je jak

Ignjat sinoć iz kade uzeo onaj čep, pa, budući nag, a bujne mašte, nakačio onaj lančić na pišu.
Kako je okačio, pitam danas sestru, nešto mi ne bi jasno. Pa lepo, kaže ona, navukao lančić, te nosio po kući, držeći spreda... onog malog, vršnjaka.
I došao pred ukućane u dnevnu sobu, pa se, s osmehom od uva do uva (ponosan valjda zbog svog "pronalaska", a možda i zbog lične "snage"), pohvali: Ala je jak, a, a?
Jak, jak, jašta, svaki bi ti muškarac pozavideo (želeći da kao ti, al' bez podupiranja i pomoći ruku, štogod obešeno nositi može). Um caruje, sa krunom na kosi; snaga čep o polnom organu nosi.

Kradljivo kuče i ljudi bez obuće

Ima nekih mesec dana kako sam ostavila papuče na terasi, gde sam se preobula, te u patikama skoknula s majkom u komšiluk. Pola sata kasnije papuča nije bilo ni od korova. Gledala po hodniku, po kuhinji, zavirila pod krevet u sobi (ne bejah sigurna gde sam ih izula)... i nigde ih nema, ko da su u zemlju propale.
Nakon te temeljne potrage, ostala je samo jedna mogućnost: papuče je s terase odnelo neko bezobrazno pseto (i levu i desnu, očito neče da nosi rasparene). Obavestili smo vlasnike sumnjivih kradljivaca, ali nit su se oni odviše potresli (kažu da njihovi kučići ne upražnjavaju takvu zabavu; ko da nikad nisu čuli da nije keru verovati jer možda laže kuče i kad ćuti ko zaliveno i kad obuva kućne papuče) nit je na dvorištu, oko štale, sena i slame (gde psi obitavaju) nađen dokazni materijal. Šta ću, pomirih se s gubitkom (i dobro pazim da preostale zelene papuče ne ostavljam van kuće). A nove mi ljubičaste papuče behu, sestra mi za Mitrovdan poklonila.
Nekoliko dana nakon njih, nestao je majčin opanak, jedan pa drugi. Šta zna kuče šta je hiljadu i po dinara, i šta mari, kad ne daje iz svog džepa. Danas je taj neidentifikovani nevaljalac (ako nije organizovana četvoronožna banda lopuža) odneo i tatinu, na sreću staru, cipelu. 

Taj neznani džukac se baš okomio na našu familiju, hoće bose da nas ostavi. Sigurno na nekoj polici slaže i sortira stečenu obuću: naše opanke, naše cipele, naše papuče... Ne znamo koje je, ali dolijaće: samo čekam da čujem koje kuče otvara prodavnicu obuće.

Dupe

Poslednjih dana Staša, iz čista mira, vazda pominje dupe: o dupetu zbori, o dupetu peva (dupe, dupe, duupee...; nekad dodamo, pošto se i ja pridružim: najeloo se suupee; šta ćemo, vedre smo prirode i volimo rimu i slobodu izražavanja). 
Mi smo s dupetom u vrlo prisnim odnosima, hvala bogu. A ne ko neki klinci nedavno na filmskoj projekciji: kako neko od likova pomenu guzicu, oni prsnuše u smeh, da pocrkaju. Deco, pa to je samo dupe, zadnjica, stražnjica! Zbližite se s dupetom, a ne da se smejete ko lud na brašno kad ga neko pomene.
Elem, da se vratimo Staši... Između ostalog, uz moju pomoć dupe se uvuklo u jednu pesmu kojoj ju je naučila baba. Bubamaraa lepetaa, ne boji se detetaa, na ruku mu sleeta, sa šeboja cveetaa. Posle moje pesničke intervencije, ona ponavlja samo dva stiha: bubamaraa lepetaa sa babinog dupeetaa... A onda se vlasnik zadnjice menja (jednoličnost je dosadna): čas je baba, čas je Ignjat, čas sam ja... A bubamara, bezobraznica, sem što voli prostrane piste (u babinom slučaju), dva-tri puta je, prinuđena od Staše, sletela na moju... pišu. Za to dozvolu, razume se, nije imala, tu je i pristup strogo zabranjen, ali šta ćemo, ko pesničkoj slobodi da stane na put.

Večeras baš Staša je ispaljivala dupe u vidu verbalnog rafala, kad na vrata banu tata. Da vidim ko je rekao dupe, našali se (razumljivo, jer nikog od nas pominjanje dupeta ne preneražava). A Staša, potpuno ozbiljna (ne i uplašena, nikako, nema čega da se plaši: u porodici ne postoji stroga jezička cenzura, samo dobronamerna uputstva i nadzor iz prikrajka da se reči ne otmu previše kontroli), gledajući oca u oči, izjavi: nica ja jeka dupe... ja ca jeka beba.
Takvoj dovitljivosti i odvažnosti skinuti kapu treba. (Tata i do ušnog lekara da ode.)

Zima zida Skadar na Bojani:

ono snega što za noć naveje,

istopi se čim sunce ogreje. ;)

Čitajući moj tekst o onome koji ne postoji, jedna je devojka, kaže, suzu pustila.
Jedna se gospođa interesovala za identitet pomenutog (kako da znam kad ga nema?). Onaj koji nedostaje može biti i fiktivan (takvi su najbolji), rekoh. Svi su fiktivni, odgovori ona, jer ono što nam se dopada nalazi se u našim glavama. Istina. Niko mi u životu nije zadao muka koliko glava, moja vlastita.

Mora da im se crta, pa i to džaba

Pre dve-tri godine zatekoh se u toaletu jedne bolnice. I slatko sam se nasmejala. (Od toaleta u bolnicama i školama obično ti se plače, ali sad je potreba za smehom nadjačala.) Ništa me tako nije nasmejalo još otkad sam pred jednom stomatološkom ordinacijom spazila upozorenje: ne pljuj po podu čekaonice (verujem da su mnogi pacijenti s nezajažljivim pljuvačnim žlezdama, budući savesni, zbog toga morali da pljuju isključivo po podu toaleta i hodnika).

Elem, na ovom zidu beše obaveštenje da se u ve-ce šolju ne ubacuju vlažne maramice i, kao ilustracija (jer našem čoveku sve moraš CRTATI), ispod teksta slika pomenutom maramicom  zapušene kanalizacione  cevi, da potencijalni izgrednik lepo vidi kakve nevolje može da izazove (verujem da su se korisnici zbog te predstave silno potresli, pa u šolju bacali tek svaku drugu maramicu).
Samo slika beše crno-bela i ja baš nisam videla šta se tu zbiva. Ali glavna sestra ispod izriče i upozorenje onome ko se ogluši o naredbu. Ukoliko neko (a kako će znati ko? računaju valjda na cinkaroše) ipak bude bacao (magare nedokazno!), maramice će mu biti oduzete i vraćene prilikom otpusta. Pametno! Pa nek se posle slika (neobrisan)!
Ljudima treba oduzimati sve što ne znaju da koriste ili koriste u zle svrhe: oružje, oruđe, maramice, glavu...

Povratak s koncerta u gluvo doba

I kad sam pošla od kuće, kmekala sam: jao, kako ću sama (a šta ću kad niko drugi neće), kao ludača (malo me bilo i strah kako ću proći ulicama koje sam zamislila kao veoma mračne i puste), možda nisam morala da se vratim baš tako kasno (mislim, nešto posle ponoći - neki tad tek kreću u život), možda nisam morala da odgledam koncert bezmalo do kraja... I sestra me pitala: pa da li baš moraš da ideš? Ne moram (naravno), ali ŽELIM. Onda idi, odbrusi ona, i dalje ne razumevajući.
Kad stigoh na stanicu, sem mene beše tu samo još jedan momak. Nikog unutra, iza šaltera, nikog na kapiji... Dobro je što sam mogla da prođem bez peronske (volim kad mi tih pedesetak dinara ostane u džepu). Tek nakon pola sata poče masa da pristiže. Lele, kad bus stiže, napuni se kao da je podne.
Budući sama, bejah u prednosti, svi upareni i u društvu sedoše u zadnjem delu autobusa, a ja vozaču iza ramena. Taman mi bilo zgodno da ga upitam hoće li da mi stane na stanici na kojoj inače ne staje. Samo klimnu glavom. E hvala ti, kud bih sama pešačila po ovom mrklom mraku. Vraćah se kasno, mamilo me da osetim noćni život.
Na jednoj od stanica uđe gomila vozača. A jedan sede baš kraj mene, te se raširi, da mu bude ugodno, a ja sedeh na pola dupeta. Volela bih da oni u uskim farmericama ne sede kraj mene, raskrečeni. Njihove stisnute genitalije što vape za komocijom meni stvarno nisu primamljiv prozor. Vozač (ko vozač) psuje kao da s bičem u ruci upravlja kočijama. I baš bi bilo nezgodno da kojim slučajem ostane bez one stvari, pa to mu je, ko svakom vozaču, važnije od menjača. Kako bi se inače obračunali s ma kim ko im stane na žulj? Zasmeta im neki vozač, oni dreknu: majmune, popu... mi ku... Isti ugođaj može da ponudi i gospođi na naplatnoj rampi, samo zato što je spora i ide mu na nerve. Ili je možda debela, ružna, štrkljasta, ko zna... samo mu nije po volji. Čudno, muškarci često nude oralni seks upravo onima koji im nisu privlačni. Noć, tek ponegde osvetljen prozor otkriva da je u sobi verovatno neki zavisnik od interneta.
Sestra rekla: kad izađeš iz busa, ako se plašiš, cimni me da pričamo. Jok, skupo bi me taj strah stajao. A i slabo bi mi tvoj glas pomogao ako me neko zvekne po glavudži toljagom.
I još poručila: vrata su ti otključana; kad uđeš, zaključaj, baklave su ti u frižideru (a na satu pola dva), a spavaš u Miinoj sobi (krevet beše  razmešten, samo da se zavučem pod jorganče... ali nee, moram ja prvo na internet, proklet bio).
Probudila se sestra, reče sutradan, oko četiri i pomislila da li sam došla živa i zdrava. Pomislila, pa se okrenula na drugu sranu i nastavila da spava, ne proverivši da li sam u krevetu. Toliko o rodbinskoj brizi.

Total(na) zabuna

U kući vrilo ko u košnici. Zazvonio telefon i ja se, kao najbliža, javim. Ali ništa ne čujem. Je li to neka promocija, pitam. Imam propušten poziv s ovog broja, glas kaže. Ne čujem, na grdnim sam mukama, je li to Halo beba? Znam da smo planirali da tražimo savet povodom nečega (mala beba tek u kuću pristigla), neko je sigurno zvao. Nije, Total TV. Da li ste s nekim već kontaktirali i da li još uvek imate problem? (Ih, kako nemam, i to u množini, samo teško da to iko može da reši.) Svi prisutni se klibere zbog razgovora koji naliči igri gluvih telefona.
Otkud da znam ko je i šta zvao kad nas ima ko kusih pasa. I to se sve razgalamilo, ne zna se ko pije, ko plaća. I dete ima proliv, ili nema stolicu (ne sećam se sad), i TV ne funkcioniše... A ja prvo sam pomislila da je promocija (ti promoteri se najčešće i najradije javljaju, i kad ih niko ne zove) jer nas stalno "izvlače" kao srećne dobitnike, izvlače nam narukvice, jastuke... uši (magareće) naročito.

O udaji, rađanju i malograđanštini

Prolazeći kuhinjom u potrazi za nekim slasnim zalogajem, čuh samo fragmente razgovora sa TV-a. Neke su voditeljke i njihove gošće govorile o tome koje je pravo vreme za udaju, do kad se treba udati. Do petka, progunđah sebi u bradu, stojeći kraj sudopere. Do dvadeset devet, reče jedna, do trideset, druga... Ne čuh šta kaže treća, sem da "one babe od četrdeset" neće ni da pominje... BABE od četrdeset?! (A sama ima bar pedeset.) Ma da se teraš u... tri lepe!
Sad će neko da mi kaže kad ko treba da se uda. Svaka kad poželi. U trideset, u šezdeset... Jednom, dvaput, šest puta... Nikad, ako neće.
Ne znam otkud pravo ikome da o tome i raspravlja.

Neudate žene sramota su i za svoju familiju. Tako je jedna "simpatična malograđanka" kao nedostatak moje sestre navela i moj usedelički status (a beše mi bar deset godina manje): I ona njena sestra, kol'ko godina ima, a još se nije udala! Puške u ruke, sestre pred oltar, nemojte da vas sutra okolina gleda popreko i s podsmehom.

Decu ne donose rode, treba žene da ih rode, ali ne može to doveka. Pa dobro, svaka to zna, možda joj ne zapinje da rađa. Možda bi i htela, ali čoveka svog života nije srela. A neće decu da pravi s ma kim.
Jednom čuh dvadesetogodišnju devojku kako "protestuje" što žene u kasnijem životnom dobu rađaju. Ne stvaraju porodicu na vreme, pa hoće da rađaju u četrdeset devetoj! (Imala je konkretan slučaj u vidu.) A što da ne? Kome to smeta? Ako, kao ona glumica, rodi sa pedeset dve, znači da je priroda bila na njenoj strani. Dok ima sposobnost, žena ima i pravo da rađa. Uostalom, ima žena koje se decenijama trude da postanu majke, pa im se konačno sreća i osmehne. U zlo doba, ispostavi se, okolina tako smatra i ne prašta.
Biće matora na roditeljskom, i to sam čula, pa će se dete stideti. Možda, ali će mu možda pružiti ljubavi i pažnje mnogo više od neke dvadesetogodišnjakinje, koja se pustila u promet pre no što je išta o kontracepciji znala.

Nisi hodao u tuđim cipelama, nisi hodao s tuđom matericom -- bolje se uzdržavaj od poriva da o drugom i da drugom sudiš. 

Sneg pao, pa nestao. Ko je uslikao-uslikao. ;)

Molim sneg, ako će da pada, nek padne ko čovek!
Inače nek mi ne iizlazi na oči!

Čizme za mačku

Kad Jovanka nema sreće, pa je Ignjat i Staša u kući zateknu, mora da ćuti (ako neće da prede) i trpi. Vazda je cimaju iz ruke u ruku, dok napokon, nakon mog zalaganja, oboje ne popuste, pa je na sredinu, između sebe spuste.
Pošto je danas položiše na leđa, pa Jovanka sve četiri, htela -- ne htela, diže uvis, Ignjat primeti: Vidi kako su joj prljave sape!
Da vidim, rekoh, pa negodovah: Jovanka, stvarno, išla si po nekom blatu, trebalo je da ti šape izbrišemo.
Jovanka, reče joj Ignjat s osmehom, kad je blato, moras (da) obuvas cizme! (Hoće na trošak da me baci: Jovanka ima dva para nogu, četiri joj čizme treba!) 

Kad obuješ čizme, mačko, tad u blatu stoj, al' nam prvo moraš reći koji nosiš broj.

Od svih ljudi na Fejsbuku ja najiše volim one koji dele slike snežnih šuma, planina u ma koje doba, mora i potoka 💚... i koji znaju da je Volter bio u pravu: treba obrađivati svoj vrt (bukvalni i metaforički). 💜💚💜

Možda život prema meni i nije tako škrt: s nekoliko dobrih ljudi posuo mi put.

Pravo za mame

Često se to dešava. Maša još i ne uđe u kuću, a majka je saleti. Tek se iz škole vratila, majka joj već u dvorištu ranac otvara, knjige izvlači i lista, raspituje se za zadatke i rezultate. A ja joj gunđam... što se ručak hladi, krompirići čekaju, a do folklora još pola sata. ne može dete da se najede pa da odmah potom đipa. Pusti je da se odmori, pa nek radi kasnije. Da, ja sam loša majka, obrecne se i moja sestra. A Maša gleda i misli ko zna šta. Imaš li neko pravo za mamu, upita, pokazavši rukama ivice zamišljenu knjigu. Valjda je mislila na neki pravilnik, popis pravila za mame, preporuke za pravilno ponašanje prema deci...

Takmičenje u odevanju

Već neko vreme oni redovno, svake noći, a i svakog jutra, organizuju porodično takmičenje u brzom odevanju dece. 
Imaju dvoje približne veličine, pa im se može. Otac oblači sina, majka oblači ćerku i utrkuju se ko će pre (navući sve kako treba). Za to vreme vlada cika i vriska, buduć da mlaži učesnici ne mogu da sputaju zanos. A, bogami, bude, ko na svakomtakmičenju, i nedozvoljenih sredstava. Otac i sin sakriju majci i kćerki majicu. Ili, u brzini, navuče otac sinu pidžamu naopako. Važno je da su odevni predmeti na broju, možda rivali neće primetiti da je naopako.
Deca se smeju i navijajaju, sve puca od uzbuđenja: ajde, tata, b'zo, b'zo! Nastane totalna pometnja. Treba se u trenu setiti koju fioku otvoriti, gde stoje čije čarape, koju fioku nanovo zatvoriti... A uz sve to, pobediti!
Brojniji porod pruža čoveku priliku za razvijanje takmičarskog duha.

Nakon dva-tri dana u kojima se nismo videli, Ignjat mi je doneo poklon. Nikad joj ništa nisam dao, rekao majci. Pa u jednu nalepnicu upakovao Mašinu gumicu za brisanje, a uz dve druge (od kojih je jedna okrnjena) "napisao" nešto.

NapisO sam da idemo u šetnju, preveo mami. (Njegova želja za mene je zapovest, samo da ozdravim). A postideo se zbog moje radosti.

Vojnikovo ljubavno pismo (ovlašna analiza i temeljna detronizacija)

U čudnim trenucima naiđu neke uspomene, poezija se s banalnošću splete. Tu oko ponoći, iako već bejah oprala zube, u špajzu odrezah i smazah parče slanine, pa moradoh opet u kupatilo. Opet četkica, pasta, pa trljaj...  I dok bejah tako povijena nad kadom (postoje kupatila u kojima se, iz različitih razloga, česma nad kadom koristi mesto one nad lavaboom), setih se njega. 

Srela sam ga svega dvaput u životu. I to ga drugi put nisam ni prepoznala (malo što nisam ni obratila pažnju, malo što je prvi put bio ošišan do glave, a drugi s uvrćkanom kosom do ramena, a malo možda i stoga što mi je glava celog života u oblake zarivena), nanovo mi se predstavio.

Spazio me jedne letnje večeri, za vreme neke mesne svečanosti, na korzou. (Inače, beše kod brata u gostima.) Mislio da sam mu se zanosno osmehnula, a ja ga nisam ni uočila (to ne znači da je on bio neugledan, već da ja nisam zemljom hodala). Iako gledajući u njegovom pravcu, smejala sam se, onako uvek sama u gomili, ko zna čemu i ko zna kom, nekom dalekom i nepostojećem.
Zajednički poznanik upriličio je susret i to je trajalo vrlo kratko: nekoliko finih reči, koje verovatno nisam ja izgovorila (uvek sam ćutala i puštala druge da zbore), pa tutanj (uvek sam nastojala i da se neprijatne stuacije što pre okončaju, a bile su neprijatne kad god se suočavam s nepoznatim ljudima; ni s poznatima mi nije bilo mnogo ugodnije).
Pronašao me potom u bioskopskoj sali, gde bejah s mlađom sestrom od strica (ona tad beše završila peti razred osnovne, a ja treću godinu srednje). I seo jedno mesto dalje od nje. (Uzdržan,  fin momak, nije, i to mu je bilo mudro, prišao s moje strane. Ovako sam se osećala prilično bezbedno. Ipak, knedla mi je stajala u grlu i strepela sam od njegovog sledećeg koraka. Naročito što je sestri bio dosadan film, pa svaki čas navaljivala da ode (valjda joj se i činilo da nam drži sveću, iako niko nije palio vatru) i šeta s drugaricama. A ja je stiskala ko davljenik slamku, molila je šapatom da izdrži do kraja. Šta ću ako sama ostanem, jadna ja, nije to za mene, nenaviknuta sam na toliku pažnju. I sviđao mi se drugi, tako sam tad i dugo posle mislila. A u stvari, čitavog života sviđao mi se samo jedan: onaj koji ne postoji! Nisam sigurna, ali mislim da je sestra na kraju pobegla (nemaju osnovci mnogo samilosti). Nas dvoje smo verovatno do kraja filma uglavnom ćutali, s dva prazna mesta kao barijerom između njegove ustreptalosti (zbog moje blizine) i moje strepnje (da mi ne priđe bliže).

Bio tad na odsluženju vojnog roka, u LJubljani. I poslao mi posle pismo. Adresu sam mu dala, budući učtiva (bio je fin, beskrajno fin; stoga bila sam fina, neuobičajeno fina: obično sam prema onima koji mi se približe bila odbojna i drska). Bilo je to prvi i jedini put da dobijem ljubavno pismo (jedini ako ne računamo da mi je o svojim osećanjima pisao dvaput). U prvom pismu napisao: Cvet cvetu! (Nadam se da me video kao crvenu gladiolu; ne bih volela da me poistovetio s belobonom.) Kad dođem ponovo, pokloniću ti jedan ovakav cvet, ali pravi. (Jao, kako bi znao da meni na cveće noge klecati neće.) 
U drugom nacrtao srce. I napisao: Jedno srce negde daleko kuca samo za tebe. (Budalasto li je, na druge se rasipa.) 
Kad ovih dana u kutiji pronađoh ta pisma, iznenadi me koliko je momak bio romantičan, svejedno što pomenute sladunjave izjave nisu njegove lične već fraze. Saosećam sad, iako totalno operisana od romantike, izgleda.)
Ja njemu posle, tek pošto mi je poslao i drugo pismo u kojem me kori zbog neodgovaranja, uzvratila frazama kako prema njemu gajim drugarska osećanja, iako nisam gajila nikakva. Ako me sećanje dobro služi, bio je vrlo simpatičan, samo ga zaklanjao onaj koji ne postoji. Sem toga, nisam imala gotovo nikakvog kontakta s muškarcima i bilo mi je vrlo neugodno u njihovoj blizini. (Primećivala sam njihove zainteresovane poglede, ali sam se trudila da im nikako ne omogućim pristup, naprotiv.)
Sem o tim ljubavnim, pisao i o vojničkim mukama (precizno navodi broj preostalih dana u vojsci). "Još kad se setim kuće ili tebe, nešto me stegne oko srca i zaboli". Rekla bih da je to jedan od simptoma zaljubljenosti u ono čega nema... Bila sam mu ko srčana mana.
Piši mi... jure li te momci (da se koji i usudio, brzo sam trčala) i da li ti još uvek nešto značim (zanimljivo: ne da to nikad nisam rekla ili nagovestila -- među nama nije došlo do takvog ispovedanja; uostalom, koliko ti može značiti neko nakon pola sata poznanstva?). "Ti meni značiš puno i više od toga, volim te kao nikoga pre." (Eto, ipak može, TOLIKO.) Ma hajde, sad bih mu rekla, ne može to biti ljubav, bar ne prema meni; to je ljubav prema nepostojećoj, željenoj ženi. "Kada sam bio s tobom, osećao sam kako me ispunjava neka toplina, i sve oko mene je nestajalo, gubilo se u tvom pogledu, tvojoj kosi (mora da sam u njoj, onda, vukla i bioskopska sedišta, filmske reklame...). "Lepo je kad čovek ima nekoga da ga razume, posavetuje ili primi na svoje grudi." Hm... mislio je da će ta lascivna misao proći neopaženo.
"Ma koliko daleko bila, nikuda mi ne možeš pobeći, jer te čuvam u svom srcu, zauvek." (Šta, bre, ne mogu, provalila bih iz te tamnice ko vepar iz obora, da sam stvarno bila zatočena.) Sad bi trebalo da ga nađem (verovatno sa ženom i čoporom dece) i kažem mu da je lažov.
Moli me da primim puno toplih pozdrava i poljubaca (čija se temperatura ne precizira) od nekog ko me iskreno voli. Potpisan kao: zauvek tvoj. (A šta ako mi padne na pamet da banem i zatražim svoju imovinu? C-c-c, neoprezan li je čovek kad ga obuzmu osećanja.)
"Pomogla si mi da shvatim da su želje i maštanja ponekad u suprotnosti sa stvarnim svetom." Ja pomogla nekom? Samo sebi, sanjaru nad sanjarima, nisam mogla.
Da budem iskrena, taj momak je sasvim lepo izgledao, toplo se osmehivao... Ali ja sam bila još nezrela, smotana i sputana, ušuškana u svojoj ćutnji... Nisam umela s ma kim da komuniciram, pa sam se radije svega klonila. Sem toga, mislila sam da sam zaljubljena (u nekog ko me slabo primećvao i bio zaljubljen u neku koja ga nije primećivala... i tako unedogled). I bila sam, kao i sad, u nekog ko ne postoji, a nadam se da će doći. Taj nepostojeći uskratio me svima ostalima, zaštitio me od zla, ali i od dobra.

Moj zet se razboleo i za dva dana eno ga opet na nogama, ko nov. Pa stao sinoć na vagu da vidi koliko je izgubio dok je bolovao. Tri kila, kaže, ne skrivajući smešak. A ja kad sam stala, skala s mesta nije mrdnula (iako dan, dan i po gotovo ništa nisam jela). Kad si baksuz, omršaveli zet primeti.
Virus je nekom majka, nekom maćeha. Sad zavisi iz kog se ugla pogleda. Moj zet bi sigurno zajedljivo primetio da on ne može, kao ja, danima da se izležava, neko mora i da radi. Tako bih ja ispala maženo i paženo dete, ušuškano u mamino toplo krilo (više ga ne bilo), a on siroti pastorak.

Jednom su nešto sporečkali (jer je ona negde nešto zaturila, a njemu potrebalo). I muž se dere: Pa ti ćeš, ženo, mene u grob oterati A ona, mrtva hladna, ne poriče: Hoću, ljubavi, naravno da hoću, pa neće te valjda komšiluk sahranjivati, to je moja obaveza. Njen otac iskolačio oči i kaže: Vas dvoje niste normalni! Ne razume stariji čovek crni humor.  A oni prsnuše u smeh.

Kako kaže bik

Jedno smo veče u krevetu listali neku od slikovnica o Petsonu i mačku Findusu. Na livadi je (u toj knjižici) pasao ogroman crni bik. Kako bih Staši bila zanimljiva (a i tako mi došlo), muknuh iz petnih žila (ko da su mi silna pokolenja unazad u štali stasavala). A ona, čuvši kako bik riče, sama se pomamila načisto. Kad MMMMMuknu ili riknu,  noge nam klecnuše, srce siđe u pete, krv nam se u žilama sledi. A i pogled joj, bogme, bejaše u skladu s rikom: nije dobro obećavao nikom.

Jesi li videla majicu (na mojoj novoj profilnoj slici), pitam je u poruci na Fejsu. Ne, ja sam više gledala u dekolte, kikoće se ona. Ma i nije neki, smejem se na svoj račun. Ali ona se drži svoga: iz tvoje perspektive mozda nije... ali iz nase je savrsen (a da ne pitamo muškarce šta misle, pošto te to ne zanima )
A to se jedva nazire, izgleda kao tanki čuperak kose ...

Jedan momak u autobus unosi neki zamotuljak i predaje ocu. Saputnica potom ocu govori:Tto ti je sin, nsiam znala da je toliki dečko. Nije dečko, pobuni se otac, ČOVEK. I još dodade, kao argumet, pre dva dana je postao otac. 
A nikad od mene čovek onda. E, gospodine, kad bi se tako lako postajalo čovekom. Šta je problem dete napraviti, a u rađanju već ne širi noge on. Neki gomilu dece izrode, pa ne postanu ljudi.

Ispočeka je Staša bila med i mleko, ma samo čovek da poželi takvo dete. To usta ima, a jezika nema: niti plače, niti vrišti, niti ti se plazi. Potom je, stasavši za to, okrenula list i postala histerična bezobraznica. Počela da baulja, pa svud hoće da zaviri.
Nevolja je što u svemu imade ortaka. Tako je to kad vam je među decom mala starosna razlika. Otvaraju sudoperu, vade iz nje sudove, vade veš iz mašine (bez namere da ga na žicu prostru), odeću iz komoda, obuću... 
Dakle, sa dvoje male dece u kući imate zagarantovan nered, i sve to puta dva.

Godine je nemoguće odstraniti hirurškim putem, nema tog estetskog hirurga koji bi sa starošću mogao da se nosi. Može da ublaži ili eliminiše bore (uzgred pacijentkinji otuđi i osmeh), ali godine jok.
Po čemu se žena koja se podvrgla operaciji (jednoj ili, češće, mnogim operacijama: to kad krene, nikad dosta) razlikuje od one koja nije? Pogledaš jednu, vidiš: ima četrdeset godina. Pogledaš drugu, vidiš, četrdesetogodišnja žena koja je zatezala lice i ubrizgavala botoks.

U društvu se i kaluđeri žene

Ona je bila na svadbi. I muž je sad zafrkava kako igra uz pesmu o nekom mutivodi (koji je preko pleća prevalio "sto braаkova i raаzvoda, pravi mutivodaa), a tobože voli samo rok.
E, u društvu se i kaluđeri žene (moram da kažem, iznenađuje me koliko su povodljivi i podložni uticaju obične svetine; na muci se poznaju junaci, međ gomilom zanosnih žena -- kad ih nema, lako im je odoleti), pa i uz folk igraju sve žene.
Na svadbama je poenta đuskanja (i uz melodije koje ti nisu po volji) u tome da se ostvari kontaktna funkcija, bliskost s ostalim zvanicama (mahom rodbinom), pa ne izvoljevaš mnogo. Može da se klati u zagrljaju s bližnjima i uz onu: svašta, svašta, ne voli me tašta, al' me voli tast... čak i kad si žena.
U društvu se kaluđeri žene, a i podvriskuju.

Жуто брдо

Žuto brdo u mom je kraju eufemizam za onaj, donji, zagrobni, svet. Paradoksalno, u donji se svet često silazi preko nekakvog brda (kamo te otpreme u kovčegu): žuto, crveno (zavisno od vrste zemlje koja ga sačinjava)... Ja ti tamo ne bih planinarila...

Nije svejedno jaše li stalno Kurta ili ga je smenio Murta. I nije jedno te isto. Možda ovaj drugi, bar ispočetka, manje šiba i ne jaše bez sedla, možda nekad konja i vodi za uzdu, a on pored ide peške, možda daje veću porciju zobi (po da kila brašna i pirinča mesto jednog) i redovnije...

Lekovite crvene paprike

Kad si bolestan, to je otprilike kao kad si mrtav. I, mogu vam reći, mnogo je dosadno, ne želim nikad da umrem.
Kako, već možda deceniju i po, ne pijem nikake lekove, kad me virus obori, to potraje malo duže. Ali ćutim i trpim, pokatkad se nakašljem, retko uzdahnem... Tumbam se po krevetu i čekam da prođe. Najviše mi dodijava suvo grlo (koje me ovog puta, srećom, nije bolelo). Cele noći moram da se nalivam vodom. 

A jutros mi dospelo da pojedem kisele krastavce ili da umrem. I šta ću (kad da umrem neću), navučem samo jaknu, pa, onako u pidžami, siđem u podrum. Zavirim u nekoliko ćoškova, a od krastavaca ni traga ni glasa. Kanda su poslednji nedavno završili u ruskoj salati. Ponadala sam se da su u jednoj velikoj kanti, ali, otvorivši je, ugledah crvene kisele paprike. E, dobro, i ovo će poslužiti. Ko samrtnik dograbih nekoliko u šaku i gotovo smesta slistih jednu papriketinu (augmentativ govori o njenim dimenzijama, ne o mom odnosu prema njoj -- legla mi je kao kec na deset). A potom u sobi nastavih paprikom unutarnju vatru da odagnavam.
I za noćas sam stavila nekoliko kraj kreveta, zlu ne trebalo.

Frizerski saloni

Nezgodno je prati kosu u tuđoj kući. Pogotovo kad je kuća stan,  a u njemu se sabralo mnogo ljudi. Pogotovo kad je kosa farbana, u crveno, pa će se (tuđi) peškiri isflekati. Jednostavnije je otići frizeru i vratiti se s loknama. Pogotovo kad ti lokne lepo stoje. Pogotovo kad su crvene boje. I kad crveni peškir ostaje frizerki da opere.
Međutim, lako se može desiti da u salonu (dodatno) osedite  čekajući svoj red. Jer reda uglavnom nema. Da, zakazali ste za jedan. Ali žena je zakazala za pola dvanaest, pa nije došla tad, već dva sata kasnije. I kako da je ne "ubace", kad slavi, gosti tek što nisu, ima posla... Mi negde ne žurimo. I kafu će nam skuvati. Meni ne, ne pijem, ali sestri.
Dok se jedna mušterija na stolicu smesti, frizerka popuši cigaretu, pristavi kafu. Isfenira mušteriju do pola, pa kafu zakuva, naspe u šoljice i posluži. Onda nastavi feniranje. Utom pristigne još neka od stalnih mušterija, ali tek da vidi kako je, šta i koga ima, da čuje kakvu novost... I ispivši kafu, pomenuta tetka pokupi šoljice, te ih opеrе... u šamponjeri. A onda se i metle lati, te počisti čuperke s poda. Frizerski saloni su mesna okupljališta žena, klubovi u kojima se druže i razmenjuju abrove. Šta sve nisam čula, ali nikakva mi vajda, pomenute ljude ne poznajem.
Takav je frizerski salon u provincji: svi  čiste, piju kafu, puše (to me naročito jedi), uskaču preko reda, tračare. Ti čekaš od jutra do sutra. 
U tim provincilajnim salonima kao da je vreme stalo. Setih se frizerskih "salona" (od kojih su neki bili kućne prostorije) iz detinjstva, gde se frizirala naša majka. U njima je vladala još veća intimna atmosfera, neretko kućna (što je razumljivo, s obzirom da je jedan od njih u stvari bio kuhinja, odnosno dnevna soba). Dok je majka čekala da joj odstoje one papilotne za minival, što mirišu ko truli crni luk, trudila se da frizerki bude od pomoći (a i da odagna sopstvenu dosadu, što mi deca, čekajući je, i nismo uspevali): mešala ručak na šporetu (i lovila po šerpi zalutale, ko zna čije, dlake), čistila s poda ostatke (ko zna čije) kose, rasklanjala suvišne predmete sa stola... Nije ni imala mnogo izbora: frizerka je ostavi s onom kiselinom na glavi, pa nestane ko zna gde, obavljajući ko zna šta (hrani kokoške, zakucava s mužem plot, kači svinjče na čengele...). Što više frizerkinih kućnih obaveza preuzme na sebe, to veće šanse mušterija ima da ne ostane bez kose. 
Uprkos svemu, nedostaju mi ti mali, neugledni saloni (sušta suprotnost ovim današnjim, neprijatno ulickanim), to negdašnje idilično vreme koje se u njima jedva micalo (a niko nigde posebno nije žurio, pa nas se to nije ni ticalo).

Okolina ne voli i ne dopušta da se razlikuješ, ni u najbanalnijim postupcima. Kad jedeš integralni hleb sa semenkama dok ostali jedu onaj beli meki dekavac od dvadeset i neki dinar. Kad voliš prepečen hleb iz tostera iako ima svežeg. Kad odbijaš da jedeš zaprške (a ne mogu ljudi da rade na vodi).

Posebno ne vole kad misliš i činiš drugačije, što je još pogubnije. Smatraju da je pametan potez što se neko učlani u Stranku, jer tako može pre da računa na neki valjan posao ili ma kakav ustupak. Potpišeš se i eto, finog i sigurnog, radnog mesta. Učlaniš se i asfaltiraju ti put. Pridružiš se i gledaju ti kroz prste (a ti nakriviš kapu).
Ja kažem da bih pre jela koru hleba (i kopala one njive koje nikad nisam), a oni da sam budala. To je samo iz zajebancije (koristoljublja), kažu, šta možeš da izgubiš...

Obraz?! Čast?! Moralno dostojanstvo i nadmoć?! Reč?! A bez toga ništa sam.
Za sendvič, asfalt ili radno mesto... prodaja je prodaja. Ako izgubiš sebe, šta ti onda preostaje?

Ovog proleća moram se posvetiti ratarstvu, da uz koru hleba bude bar još neka salatica. Član bilo koje stranke nit sam kadgod bila nit ću ikad biti. Ja mislim svojom glavom i ne smatram svojom moć čopora.

Predizborne kampanje su idealna ilustracija narodne poslovice: na jeziku med, a u srcu jed.

Nerazumljive poruke

Malopre mi na Instagramu, koji koristim odskoro, stiže poruka:  I ovde možeš da pišeš poruke, da znaš. To me silno obradova. 

Dosad sam mogla da pišem samo SMS-ove (kad ukucam povoljnu promociju, inače apstiniram), na Fejsbuku, Guglu, Viberu...

Prednost modernog doba: silna mesta na kojima možeš ostavljati poruke... koje niko neće razumeti. Što više pišemo, to se manje razumemo.

Belmine (i ne samo njene) s..

Zima je biila sa puno sneegaa... Ne, ne ovde (ono malo ne beše ni za zub, jedva sam se dvaput na sankama spustila); na drugom kraju sveta. U toplom domu ugodno popodne udvoje gustirahu moja sestra i zet. I valjda ih obuzela neka nostalgija, za zavičajem, za minulim dobom, za prohujalom mladošću (sve nas ista muka muči)... pa se latili starih fotografija.
Videvši jednu zetovu školsku sliku, sestra upita iz koje je to godine (srednje škole). A zet ozbiljno, odmerivši i sam još jednom sve školske drugove (ili tek isključivo drugarice, da se zaključiti iz potonjeg), reče: Po Belminim sisama (ju, baš mi je nezgodno da ih pomenem, ali ne bi valjalo da ih izbegnem ili preimenujem -- oduzeću komentaru najbolje i načiniti pometnju u zetovom slikovnom kalendaru) rekao bih da je druga! Nasmejah se i sama (tom nesumnjivo preciznom pokazatelju vremenskog trenutka), prizvavši u sećanje to doba jedrine, buđenja i bujanja... (Šta sam ja na slici iz tog perioda imala: prugastu zelenu košulju ili roze džemper? Spominje li me neko gdegod po dobrim... ovaj, po dobru? Uzda li se kogod u moje poprsje pri određivanju datuma i obrazovnog nivoa? A ne bih ja svojim nedrima verovala, sad bi čoveka obmanule, bestidnice, da sam četvrta godina.)
I još je dodao moj zet da je (na pomenutoj slici) najbolja riba u razredu bila profesorica. E, znaju one, čak i kad nisu u prvoj mladosti, da budu takve da ti pamet stane, srce siđe u pete, a poraste žudnja za znanjem (e pa, ako vam je poslednji subjekat izneverio očekivanja, dibidus ste bezobrazni). 
Al' da se vratimo vremenskim odrednicama... Ko zna šta je potom snalazilo te Belmine (ne)srećnice (i da nisu decenije prošle, čopor dece možda ima, začas se to izaka) i je li im pomućena stara slava (što je ponosno, i prkosno, štrčala u budućnost). A, jasno, ničija nije do zore gorela i starenju zalud opiru se tela (pa i s... da ne vise). Nadam se da Belma neće zameriti što su joj grudi, i to dok bejahu u najboljem dobu (sad već ko zna na šta liče, pa ni kao narativni motiv nisu zanimljive... što ne znači da ne bi mogle biti... u nekoj drugoj i težoj priči, o propadanju lepote), ovekovečene na mom blogu.

Dodatak:
Nedavno mi sestra pomenu da je Belma bila na proslavi mature (tri, tri i po decenije). I kad je potom upitala zeta kakve su joj sad s..e (žena, mora biti, štuca ko luda, a pojma nema koliko su interesovanje izazvale njene mladalačke grudi, skrenuvši time pažnju i na sadašnje, svakako ni blizu zanosne), on, večito spadalo, nemarno (pa ne boli tuđa rana) reče: Kao u prvom osnovne! Đubre (muško), na to je dodala sestra, večito na strani žena. Đubre iskreno...

Variranje težine

Otkako sam vagu vratila u svoju sobu (neko ju je drugi nekad, iz nekog razloga, odatle izmestio; ja sam s njom dugo već u dobrim odnosima), Staša se meri svaki čas. (Ja nikako da se nakanim; a nekad sam to svakodnevno činila, pa čik da skala mrdne s mesta.) I težina joj, svojim ušima sam čula, stalo varira, ne iz dana u dan, nego iz časa u čas. Stane na vagu, pa baci pogled na brojeve (koje i ne zna), te ravnodušno objavljuje: devet... trinaest.. devet... trinaest... Ode do kuhinje, promuva se po kući, pa opet dođe da proveri težinu. I opet isto: devet-trinaest... devet-trinaest...
Dok bi mnoge žene zbog nabačenih kilograma padale u depresiju i ushićivale se zbog gubitka, nju tri-četiri kila gore-dole ič ne uznemirava. (Kad imaš jedva tri godine, sve ti ravno, pa i stomak.)

Ako bih mogla da biram samo jedno mesto na svetu, bilo bi to ono Ferdinandovo drvo 🌳 na brežuljku. Da sedim o njega leđima oslonjena, mirišem cveće i sanjam, gledajući nepregledne livade unokolo.

Šuplje nije za bacanje

Seckale smo krastavčiće za rusku salatu. Sestra mi pred oči isturi neki šupalj, pitajući: Da li ovo valja? 
A što ne bi valjalo, rekoh. I ti si šuplja (a nisam glavu pominjala; uostalom, ima raznih šupljina), pa šta ti fali! Da, složi se ona i nastavi da secka.

Čemu noge služe?

U kući ne pronađoše foliju. Sestra je morala da proveri je li muž to uopšte kupio. U to vreme on je baš igrao fudbal u sali i nije mogao čuti poziv. A i ona zaturila mobilni. S mog je pozvala sestrića (koji je sedeo na tribinama), ali ni on nije čuo. U dorištu ne beše nijednog auta, da skokne do prodavnice. A folija treba, da se stavi na dno lonca sa sarmom. Majka je dotle verovatno tri reda sarmi u lonac složila. Sigurno se snašla, kako se nekad bez te folije kuvalo, rekoh sestri, ne bi li prestala da drami.
A onda, pošto je ova opsesivno uzalud pokušavala da do muža dopre, rekoh: Ne preostaje ti ništa drugo nego da izađeš na put, pa polako (i nizbrdo je, ne bi je puno napora stalo)...

Pa čime ću, zabezeknu se ona (auta nema). A onda istovremeno prsnusmo u smeh, kad je podsetih: Čini mi se da si s dve noge rođena. Vozači zaboravljaju da umeju da hodaju.

Na televiziji se govorilo o saobraćajnoj nesreći, u kojoj je mlad bračni par izgubio žvot.
Da se ovake stvari ne bi događale, našali se moj sestrić, četvrtog marta zaokružite broj jedan.
Što ćete voziti pažljivo, vozite, ali postoji sigurnija zaštita. ;)

Spiker sa TV-a izjavi: "Srbija je danas tužna". (Izgubili smo još jednog mladog i nadarenog glumca.) A Maša na to primeti: "Srbija je svaki dan tužna, svaki dan neko umire."
Bez namere da umanjujemo umetnički i ljudski gubitak, moram se složiti s dečjim jednakim vrednovanjem života običnih, nepoznatih ljudi. I jedan bravar, i jedan frizer, i jedan prodavac, jedan ratar... jednako su bitni.
Odajmo poštu sakom ugašenom dahu. Kako Miodrag Pavlović u Rekvijemu kaže: Osetite, svet je postao lakši za jedan mozak (koliko je neizmerno blago u njemu zauvek izgubljeno)!

Ti se ne menjaš, dvadeset godina si ista, primeti jedna ljubazna gospođa. (Gospodin s druge strane astala izvi se da proveri.)

Eh, to ne može biti (mada lepo zvuči)... Menjam se, samo možda (još uvek) ne tako dramatično...

Uostalom, ne bi ni valjalo da se ič nisam promenila. Oduzmem sad sebi dvadeset, pa odmahnem glavom, a-a.

Ne znam što se priča povela o godinama. Ja svoje niti volim da pominjem niti o njima mislim (i mirna mi glava). Kad izgovorim naglas cifru, zaprepastim se. Kad čujem da neko ima i manje, ja pomslim: auu, ala je to mnogo! Ali sebe ne dovodim u vezu s tolikim životnim bremenom.
Pa ne izgledaš tako, reče moja sagovornica, ako ti je za utehu. Slaba uteha, ali dobro, zauvar je.  I još dodade: Možeš komotno da skineš deset!
Široke si ruke, nasmejah se, a i šta te košta da mi deceniju smanjiš (tebi ni u džep ni iz džepa).

Ja (Staši, koja mi beše u naručju): Idemo kući da se igramo!

Staša: Hoćemo, ko bajagi.

Ja: Ma nećemo ko bajagi, igraćemo se stvarno.
(Ko bajagi može da se živi, ali u igranju nema simulacije.)

Nije za mlađe

Upozorenja da neka serija ili film nisu prikladni za decu mlađu od dvanaest godina i sama decu mogu dovesti u opasnost: da ušinu vratove.
Kad se zateknem s Mašom pred TV-om, pa joj (u šali, priznajem) skrenem pažnju na to upozorenje, koje zajedno odslušamo, ona, ne odvajajući oči od ekrana, samo odmahne glavom (neka priča ko šta hoće, niko to ne shvata ozbiljno) i nastavi da gleda. (Kad nije za mlađe, onda je još slađe.)

Današnja, samovoljna deca poštuju samo autocenzuru: okreću glavu u stranu kad se neko na TV-u ljubi, i to (sigurna sam) samo kad su odrasli prisutni (u suprotnom, svi razrogače oči).

Ti nisi mene slušala

Kad god odem, Maša s vrata navali: Hajde da čuješ kako sviram klavir! Da čuješ kako ja sviram, odmah dodaje i Ignjat. A da cujes kako ja siram, pridružuje se i Staša (neće ona ni za dlaku za sestrom  i bratom da zaostane), dok se penjemo uz stepenice. I ja slušam, šta može preče i lepše biti. Maša stvarno svira divno, a da se naslutiti da i u maleckima neki talenti čuče.
No pošto Maša i Ignjat odsviraše svoje deonice, a Staša se uspentra na stolicu, sestra me pozva iz prizemlja, pa izađoh u hodnik (da čujem šta hoće). Trenutak potom Staša grunu u plač i izlete ko oparena iz sobe. Šta je bilo, pokušavala sam da otkrijem razlog za suze. Ona ne zastade, samo skrsti ruke ljutito i uvređeno, požurivši da se dokopa igraonice (sobe pune igračaka i ničeg više). Tamo je nađoh iza vrata, oblivenu suzama. Pa što plačeš, upitah, zagrlivši je. Da li te Igi udario?
Ti nici mene susala, provali iz nje nezmerna tuga, pomešavši se sa suzama. Pa kako te ne bih slušala, samo sam načas izašla, hajde sad da sviraš... Neecuu, neecuu, odbijala je uvređeno. Jedva je namolih da obriše suze i odemo do klavira.
Eto, nije trebalo da reagujem na sestrinu dreku. Sestrići uvek za moje uši imaju nešto umilnije.

Staša Strašna

Staša se sama našla u mojoj sobi, a u tamo se našla i moja maskara (stara nekih šesnaest godina; neko mi je nekad poklonio i jedva je nađem kad, u proseku jednom dva-tri puta godišnje, poželim trepavice da namažem). Staša voli da pretura po ormaru i neseserima. I voli da se šminka.
Tako se u kuhinji pojavila s jednom obrvom ko u Marka Kraljevića. (Druga ostala netaknuta, kakva jeste; valjda je entuzijazam na pola posla napustio ili ju je neko od odraslih u naumu zaustavio.) Iscrtala je i nagaravila ko ove današnje devojke, pomodarke, što bukvalno shvatiše lirsku lepotu: obrvice -- morske pijavice (biće da su te negdašnje pijavice bile žgoljavije, iskreno se nadam; ove današnje s prsta debele, strah te da pogledaš). Pa ko onaj klovn što se spreda smeje, a odostrag plače -- dvojake ti poruke šalje. Okrene ti levi profil: dete ko anđeo, pitomo, smeška se... A okrene li desni: namršti se lice epskoga junaka, noge ti od strave klecnu. Pola Kraljević Marko, a pola Šarac, našalih se. 
Al' šalu na stranu, i meni srce siđe u pete kad me desnim okom pogleda dete.

Bivši vojnici i rodilje

Baba o uštipcima, muškarci o vojsci, žene o porođaju... Ja nit vojsku služila nit decu rađala (a ni uštipke nisam pržila, mada mi se jedu i do kraja života ću čeznuti za onim babinim bućkavcima), pojadah se na svoju nezavidnu poziciju.

Pa o čemu ti razgovaraš s ljudima, kroz osmeh me, šaleći se, upita susedica za slavskom trpezom. Eto, proslovim tek pokoju, kad na tren vojnička truba i porođajne muke utihnu... 
Ne govorim ni o besomučnim kupovinama (u kojima i ne učestvujem), pustošenju radnji (za koje nemam ni interesovanja ni snage, da ne pominjemo novac), kreditnim karticama, cipelama, sniženjima, muškarcima (to me ič ne zanima, mada su nehotice nabrojani na kraju liste; pazite, možda je trik, jedninu nisam pominjala)... 
Šta da vam kažem: totalno sam dosadna, ne uklapam se u društvo. Prevrćem u sebi očima od priča o menstruacijama, ovulacijama, odlivima, podlivima, kandidama, sekretima... Većini žena (čast izuzecima) priča o intimnom životu je ko dobar dan. Ali meni je to neukusno i odslušam, s mukom, iz učtivosti, ako već ne uspem da izvrdam, da skrenem temu. Jednako me ne zanimaju priče o dečjim bolestima i zubićima, kutnjacima koliko i sekutićima, o slabom apetitu, retkoj stolici... kad su progovorili (jednom prva reč bila otorinolaringologija, drugom meteorologija, trećem Njufaundlend...), kad su prohodali (jedno u šest meseci, drugo u četiri i po, treće nije ni hodalo, odmah potrčalo)...
Obično čamim po ćoškovima, kao izopštena, ćutim, nešto grickam (uvek ima neke torte, čokolade... da se zaludna usta uposle i slade), poigram se s decom... Uglavnom (ne nikad) nemam o čemu sa ženama (ne svim, naravno, i na sreću) da zborim. 
A, ruku na srce, radije ću s muškarcima o vojničkim zgodama. Ako je bivši vojnik rođen pre bar četiti decenije, još može ispasti bar geografski zanimljivo.  Vojnici su nekad bili rasipani kud koji, od Vardara pa do Triglava...
Gde si služio armiju? U Zagrebu, na aerodromu Pleso... I moj tata je tamo. I toliko mu bilo dobro da i danas govori kako bi se sutra vratio (a prevalio sedamdeset; teško bi dobio i kredit od banke, a kamoli mesto u vojničkom stroju). A jednom sam, odnosno dvaput, od vojnika dobila i pismo, ljubavno (o kojem priča sledi)...

Sita žena -- srećna žena

Ne jedem kasno, izjavi jedna gospođa, pa dodade: ne što pazim na liniju, koju sam davno izgubila, no što me boli želudac. Svi se, skupa s njom, nasmejasmo, ne zbog njenh zdravstvenih problema, no zbog tog neočekivanog sklopa rečenice (i linije kojom su mnoge žene opsednute, čak i kad ona nije onakva kakvu žele).
U stvari, nema žene koja ne drži liniju, jer linije mogu biti razne: prave i krive, tanke (u žena koje očima makljaju)  i debele (u onih što su se prejele), ili neke osrednje (ni tamo ni ovamo, u žena koje umeju zlatnu sredinu da odrede i podnesu)...
Neke žene ne jedu kasno jer "drže liniju" i svima to nabijaju pod nos (kao da im za to treba skinuti kapu, aplaudirati, dati orden... i postideti se ako, za razliku od njih, liniju ne držiš i kasno jedeš, nekad i više puta). Te što ne jedu kasno, posle šest ili pet kanda smatraju da su disciplinovanije, zgodnije od nas ostalih (a često nisu; ima nekih što su vazda na dijetama, a dijeta višku kilograma ne smeta). 
Uopšte, zazirem od ljudi koje se totalno odriču užitka.  I ne divim se baš onima koje, da bi sačuvale vitkost i slavu, moraju mnoogo da se odriču. Ako ne jedeš ovo ili ono, a pojeo bi i masno ćebe (kad bobova slama nije na meniju), to je grdna patnja (i skupocena vitkost ili tek neka linija). Žao mi čoveka koji ceo život provede ne jedući i ne čineći (iz ovih ili onih razloga) ono što silno želi. A koliko mi žao, toliko me iritira. Promeni način ishrane i života. Smanji i umeri; ne odriči se! (Ima nekih koje ne okušaju hleb, kao da je on za sve kriv, ali pečenje, po mogućstvu rebarca, ne bi odbile.) Ne očajavaj ako kad pojedeš parče slanine. Ne zabranjuj sebi ništa, jer ćeš onda to još jače želeti. I mučićeš se jako posle pet ili šest (ili ćeš krišom od ukućana u gluvo doba posećivati frižider). Čemu život ako stalno gladuješ? Ako si gladna, bićeš nezadovoljna. Smaraćeš sve, s ponosom naglašavajući kako ništa ne okušaš posle šest, a očima jesti iz tanjira onih koji ne jedu po satu, već kad su gladni.
Ja jedem nekad i u deset noću, pa i u ponoć. Majka za proslave obično sarmu ili kupus skuva tek tad. A ja najviše volim da jedem dok je sveže i vrelo. Ne kažem da se treba, naročito ne svaki dan, prežderavati, ali mi je mučno stalno i srogo kontrolisanje. 
Ako žena za druge jeste zgodna i vitka (često prividno, a u stvari sputana kojekakvim miderima i steznicima), zahvaljujući tome što leba ne jede ili nakon svakog obroka konzumira laksative (i za takve sam čula), daleko joj lepa kuća, tj. istaknut struk.

Čačkalica i linija

Kako sam sinoć odbila da jedem (kad su drugi mislili da treba ili da želim), jedna žena primeti: Ti si ko čačkalica (s čim se moje ogledalo nikako ne bi složilo). I još dodade, kao da razume moju odluku: Držiš liniju (što je, nehotice, videćete u daljem tekstu, tačno). U stvari, jela sam nekoliko sati pre toga i to sve redno (malo čorbe, jednu sarmu, malo roštilja, malo više torte), pa gde će da mi stane još.
JA kao čačkalica? Pa jedino ako su ih izdeljali debele ko kolac, za neke džinovske zube. Ili nekoj od nas dve treba dobra dioptrija.
JA držim liniju? (Jedi me svrstavanje među žene koje "drže liniju". Ja se samo, kad manje, a kad više uspešno, ne uvek dosledno, trudim da pazim šta i kako jedem. I ne potresam se kad malo zažmurim ili odviše progutam.) Pa, htela -- ne htela, držim je (ne naročito čvrsto), i ona se povremeno menja. 

Nema čoveka koji ne drži liniju, neku... pa je čas tanka, a čas se podeblja (ili obrnuto).

Vozači krivošijani

U ruralnim sredinama zasigurno postoji ogroman broj muških vozača s deformacijom vrata. 

Fabrike automobila bi ubuduće trebalo da imaju u vidu kako će vozači sretati mnoge žene, a mnogi od njih želeće svaku da "odmeri". Zašto da ljudi imaju anomaliju, da svaki put moraju da se pognu i uvuku vrat u ramena?! Pravite više šoferšajbne, bre, više! 

Slučajni susret (ili reč-dve o životu)

Kad ne znaš šta sa sobom i sa svojim životom da radiš, izađi na put i hodaj. Ako je taj put posut kamenjem i vijuga između pustih njiva, bićeš srećan (što postojiš i osećaš, čak i ako patiš).

Volim kad nigde nikog nema. Zato čim uočih priliku u daljini (šta to o ramenu nosi, sekiru? možda će me  njome napasti?), pomislih da se okrenem i vratim, te tako izbegnem neminovni susret (i da beše bez oruđa, jednako bih strepela od mimoilaženja). Ali pobedih samu sebe: Ne vidiš ko je, ne znaš da li ga znaš, ali šta ti može biti? Reći ćeš "dobar dan", on će reći "dobar dan" i svak će produžiti dalje.
Tek na koji metar razdaljine prepoznah rođaka. Rukovasmo se i učtivo razmenismo koju rečenicu: Kako si, šta radiš, kako ostali? I tako u oba smera: on pita, ja odgovaram; ja pitam, on odgovara. 

Što sama (šetaš), upita me. A zašto da ne sama, šta fali, upitah ja. Ma ništa, taman posla, prepade se, misleći da me je nešto uvredio. Potom, pomenuvši (kao ovlaš, a veliku svoju muku) da nema s kim da se porazgovara, dodade još i kako vreme leti (svi znamo koliko je ta ptica brza i izdržljiva, odmora ne ište; ako će ko da mi sipa so na ranu, baš to treba da kaže; izgleda da je ta istina i iza najbanalnijih iskaza uvek prisutna i tišti čoveka). Pa jeste, moradoh da se složim, više iz učtivosti (inače se razmatranjem letačkih sposobnosti vremena radije ne bih bavila), čim završiš školu, vreme prosto pomahnita... pa vidi samo kako deca začas porastu... Ma ne kažem, pusti decu, opet njemu bi neugodno (pomisli da me uvredio pominjući decu, koja ko iz vode rastu, dok vreme leti, a ja ih nemam). Samo se nasmejah.
 I pre neki dan me, kaže, video izdaleka, pa se pitao (i sad je od jeda kapu s glave strgao, pa je u ruci gužvao, jer ne uspe jednom slobodnom rukom da je na glavu vrati): Zar je moguće da sama...? (Taj rođak mi uvek ostaje malo nedorečen, gotovo svaku rečenicu moraš da mu sam u sebi dovršiš.) Valjda mu to izgleda ko neka božja, nezaslužena, kazna. Svi se uparili, decu izrodili, neki se i rasparili... Samo ja, obezdomljena i neukorenjena, bezdetna, zemljom hodam, dok nada mnom (valjda je to poligon za sve letače) vreme leti. 
Konačno se razdvojismo (on beše nadomak kuće, a ja naumila bar do njegovog vinograda). Ode on, noseći na plećima svoju muku, a ja sa svojom odšetah lako, ruku pod ruku. 

Zašto je problem biti sam? Pa ja sam sama i u gomili ljudi. A mnogo mi je lepše i bliže sam sebi kad gomile nema.

Đačko (o)pravdanje

Povela se nedavno na slavi priča o samovoljnom odsustvovanju s časova i opravdanjima. 
Jedno od čuvenih đačkih izgovora, možda prvo na listi, decenijama, pomorilo je mnoge babe u najboljim godinama. Zašto nisi došao u školu? Umrla mi baba. Neke su, mučenice, umirale i više puta, u svakom razredu bar po jednom (ako nastavnik ima slabo pamćenje, onda i više). Još ako imaju (a najčešće imaju) nekoliko unuka, pa žene su se izveštile u ispuštanju duše: njima je umreti bilo ko trepnuti.
Elem, tako je i mojoj drugarici, slavljenici, baka preminula, da unuka izvrda neke časove. Istina, upokojila se dvadesetak godina pre no što je unuka razrednoj saopštila.
Pa dobro, rekoh, ništa nisi slagala. Je li umrla? Umrla je. Za datum te nisu ni pitali, pa što da preciziraš.

U oči me gledaj

Ne dan, život je suviše kratak. I čoveku je malo dve ruke da postigne sve što želi (naročito kad želi mnogo). Prinuđena sam stoga da često sedim na dve stolice, tj. da budem aktivna na više polja istovremeno. Recimo, gotovo redovno gledam seriju (onu rusku, Kuhinju) i kuckam tekst. Ne pitajte kako to uspevam. 

Međutim, postoje situacije u kojima mi se ta rasejanost zamera. Jutros je Staša stala kraj mog kreveta (s kojeg ja, ispada, i ne silazim: tu spavam, tu očajavam, tu jedem, tu pišem, tu sanjam, tu uzdišem, tu planiram, tu odlučujem, tu kule gradim, hvatam zjala i čupam pa sadim...) i udubila se u crtanje mačke (nije persijska, nije sijamska ni ova naša šarena; nisam uspela da joj razaznam ni lik ni rasu). I kako sam ja blenula u monitor, a tobože se divila njenom umetničkom delu, ona me oštro opomenu: U oci, u oci me gedaj! Tek kad je poslušah, zadovoljno spusti pogled (koji u mene beše, prekorno, uprla) i naloži: Vidi kako crtam! Razume ona da imam mnoga interesovanja, ali mora da se zna šta je prioritet.

Mazićemo ih

Mi smo već isplanirali Jovankin porod. Inaće pet maca, najpre su rekli Staša i Ignjat. (Svako od nas poželeo je mače u određenoj boji. Ja ću crno, rekao je Ignjat. Ja ću belo, rekla je Staša. Ja ću sivo, rekla sam ja...Ostale nismo pitali.) Danas on radosno kliknu da će maca biti šest, a pokaza deset prstiju. (Sad ne znam da li da verujem prstima ili rečima.) 

Pa šta ćemo s tolikim bebama, upitah, zamišljajući ih sve ušuškane kraj majke, (kad umaknu iz ruku mojih sestrića) izvrnute na mom krevetu (na kojem za mene ima sve manje mesta).
Da ih maziimo, odgovori Ignjat, s osmehom preko celog lica. Pa jasno, lepo kaže dete. Mazićemo ih, šta bismo drugo. (Deca i za komplikovana pitanja imaju konkretne i jednostavne odgovore.)

Zubić Vila kod Matije bila

Čim stigoh, Matija mi pokaza dvojku dole levo, rasklimanu. Željno je očekivao da ga se ratosilja. A onda rešio da ne očekuje: uzeo stvar (tj. žutu jabuku) u svoje ruke. Zagrizao jabuku par puta i zub gotovo načisto popustio. Nije još puno truda trebalo da ga Matija ponosno isturi, stisnutog među dva prsta. Potom ga stavi u žutu kapsulu iz kinder jaja, u kojoj odmah veselo zazvecka s ostatkom kolekcije mlečnjaka.
A kad pođe na spavanje, Matija ne zaboravi da zbirku ponese sa sobom i turi pod svoj jastuk. Bolestan, slab i pospan beše, ali zna da Zubić Vila ne ostavlja poklone tek tako: insistira na dokaznom materijalu. Ako nema zuba pod jastukom (neće ona da prevrće po celoj kući i satima traga) -- ništa od poklona.
U jednom trenu, dok sam ležala kraj njega, a on se, pod temperaturom, tumbao, pri čemu se jastuk mrdao, primetih da se kapsula primakla Ivici Matijinog jastuka, spremna da u nekom trenu sklizne pod očev jastuk. Upozorih ga smesta da ga bolje namesti. Zar hoćeš da ode pod tatin jastuk, pa da Zubić Vila njemu ostavi poklon, zar to hoćeš?! Matija skoči ko oparen, pa dobro zube (poispadale i silom povađene) ugnjezdi negde na sredini svog uzglavlja. Ozbiljno shvatio opasnost da ostane kratkih rukava. (A mogu vam reći, šest mlečnih zuba na gomili, to je zaista, imamo li u vidu darežljivost te vile, jedan ozbiljan kapital.)
Jutros pod jastukom našao dvesta dinara, pa mi, rekla bih zadovoljno, pokazuje. Ne reče da je malo, tek novčanicu složi novčanicu u svoj koverat. (Skromno dete, kanda zna da je zrno po zrno -- pogača, a dvesta po dvesta dinara... biće jednom ohoho.) Ali je nekoliko puta pomenuo kako je obično donosila po petsto (jednom-dvaput) ili igračke (četiri puta). (Sestra mu je zato svaki put prebacila da je alav.) Na osnovu podataka kojima raspolaže, on zaključuje da Vila za male (brojem u vilici) zube donosi malo para (kanda svaki ima svoju cenu). 
A dobro, možda žena nije primila platu, rekoh. Možda se istrošila; nisi ti jedini, i drugoj deci ispadaju zubi (ima još krezavih, ne može vila para da navaša). A baš je pažljiva, mora se priznati. Zato se deca raduju kad im zubi ispadaju, bože sačuvaj. 
Ipak, ja imam jednu zamerku: što je Zubić Vila sklona diskriminaciji! Mogla bi katkad i nama odraslima da ostavi koju kintu za implante.

Matijne suze

Mia kaže da ručak uvek završava poslednja, kad ja nisam tu. Danas sam joj preuzela titulu. Matija je bio najbrži, pa otrčao na sprat. 

Kad se i nas dve nađosmo u dnevnoj sobi, spazismo ga pod roze ćebencetom. Pokrio se i preko glave, pa sam mislila da hoće da se igramo (kao, nemamo pojma gde je on, pa ga tražimo; to je jedna od omiljenih igara mojih sestrića). Mia zagrli ono ćebe i u njemu zamotuljak, a potom mi poverljivo reče: Mislim da plače. Ne znam kako je to shvatila: možda joj je sitno drhturio u zagrljaju, možda je čula tihi jecaj... Otkrismo mu glavu, a on je od nas odvrati i pognu, ne mogući se da sakrije suze. Što plačeš, iznenadih se. Ovaj film je mnogo tužaan, zajeca Matija još jače, ovom dečaku je umro pas. 

Pa što gledaš, upitah, onako smotana (ne umem ja nikog da tešim), nemoj da gledaš više (dobro, malo sam ga prigrlila)... A  život je takav. Nijedan prijatelj, pa i taj čovekov najbolji, nije nam dat za sva vremena.