Jedno smo veče u krevetu listali neku od slikovnica o Petsonu i mačku Findusu. Na livadi je (u toj knjižici) pasao ogroman crni bik. Kako bih Staši bila zanimljiva (a i tako mi došlo), muknuh iz petnih žila (ko da su mi silna pokolenja unazad u štali stasavala). A ona, čuvši kako bik riče, sama se pomamila načisto. Kad MMMMMuknu ili riknu, noge nam klecnuše, srce siđe u pete, krv nam se u žilama sledi. A i pogled joj, bogme, bejaše u skladu s rikom: nije dobro obećavao nikom.
Нема коментара:
Постави коментар