Okolina ne voli i ne dopušta da se razlikuješ, ni u najbanalnijim postupcima. Kad jedeš integralni hleb sa semenkama dok ostali jedu onaj beli meki dekavac od dvadeset i neki dinar. Kad voliš prepečen hleb iz tostera iako ima svežeg. Kad odbijaš da jedeš zaprške (a ne mogu ljudi da rade na vodi).

Posebno ne vole kad misliš i činiš drugačije, što je još pogubnije. Smatraju da je pametan potez što se neko učlani u Stranku, jer tako može pre da računa na neki valjan posao ili ma kakav ustupak. Potpišeš se i eto, finog i sigurnog, radnog mesta. Učlaniš se i asfaltiraju ti put. Pridružiš se i gledaju ti kroz prste (a ti nakriviš kapu).
Ja kažem da bih pre jela koru hleba (i kopala one njive koje nikad nisam), a oni da sam budala. To je samo iz zajebancije (koristoljublja), kažu, šta možeš da izgubiš...

Obraz?! Čast?! Moralno dostojanstvo i nadmoć?! Reč?! A bez toga ništa sam.
Za sendvič, asfalt ili radno mesto... prodaja je prodaja. Ako izgubiš sebe, šta ti onda preostaje?

Ovog proleća moram se posvetiti ratarstvu, da uz koru hleba bude bar još neka salatica. Član bilo koje stranke nit sam kadgod bila nit ću ikad biti. Ja mislim svojom glavom i ne smatram svojom moć čopora.