Neuzvraćena ljubav

Pre neki dan banuh u kuhinju i pred TV usred ljubavne izjave. Izabrani (stiskajući grčevito pod sobom fotelju što se opasno usklimala) poruči masi: Ja vas i molim i volim da ostanete tako... (ćoravi kod oba oka)! Koliko juče jedan je drugi izjavljivao: Volim i ja vas!

Postoje neki frajeri koji ne prihvataju da im ljubav nije uzvraćena!

Široko polje za tetku

Ignjata beše obuzeo neki zanos, pa se rastrčao na sve strane s dvema drugaricama. Hajde, pozva i mene (kao ravnopravnog učesnika u igri) da za njim zađem u trokut četinarskog drveća. I to mi ne bi bio problem, ali ostadoh u predvorju (što da se mučim i razmičem grane, kad će on za koji tren izaći -- ne drži ga mesto).
Potom stade da se za devojčicama provlači kroz neki spomenik i opet požele da ga sledim. Dopola se već uvukavši u procep, pozva me rukom nestrpljivo: hajde!
Nasmejah se. A gde ću se ja provući između onih betonskih stubova, kad dvadeset centimetara nema razmaka. Ni da uvučem stomak ne vredi! (A zamislite da se zaglavim, pa ni tamo ni ovamo, bruka.) E moj Ignjate, kad kamila prođe kroz iglene uši, i tetka ću tud. Igraj se i  sa sobom vodi tetku, ali, bolje, biraj široko nam polje.

Može 5, a može i 1! (Nije to kao u školi, ali jeste kao crvenom u dnevnik, dobro razmislite!)

Neću da budem desnica

Kad ovaj tvoj pobedi (ako neki na ovom svetu i jeste moj, ne nadmeće se, naročito na visokom, državnom, nivou), ne propušta priliku da bude ironičan moj zet (očito nismo politički istomišljenici), ti ćeš mu biti desna ruka.
Vala, nemam ambicija ni nameru da ijednom muškarcu (dobro, možda ipak... ma ništa, šta vas to briga) budem desnica. 

Zvezda vodilja, inspiracija, podrška, smisao života... sve bih rado bila. Al' neću da budem desnica (naročito stisnuta pesnica). Pobedili, ne pobedili, ko zna čime bi me uposlili.

Za bolji (belji) svet -- zaokruži pet!

Đavo do anđela... zlo i dobro, crno i belo na papir jedno kraj drugog selo. ;)

Na žulj mi (i na muku) staju (a da ne kažem gde mi se penju) ovi bilbordi što laju. Svaki drugi bilbord laže, ovaj laje, kao pas. ;)

Što su nezgodne one šestice kad nalepiš tri u vertikalnom nizu (a istina živa). ;)

Ljubavne (ne)zgode (u kojima statiram)

U autobusu on seo skroz pozadi do prozora, ona do njega. Ne znam u kakvom su odnosu, ali slutim da njoj srce jače bije, a on... piše recke. 
Najlepše su i najpoželjnije žene dok se ne osvoje, dok se opiru. I navalio on rečima da joj srce uskomešava, a rukom grli njena ramena. Grli, grli, pa i omaši, te moja zakači. Jednim zagrljajem dve žene! Pa kad može da se sedi na dve stolice... 
Mogla bih pošteno da se ovajdim, nasmejah se u sebi, samo što mi ič nije stalo. Čak i da je petnaestak godina stariji (pa trideset i neka da bude, puna kapa), ravnodušna sam (gotovo prema kompletnom muškom rodu) načisto. U stvari nisam ravnodušna -- neprijatno mi bi. Počeh da se izvijam u suprotnu stranu, nakrivih se ko toranj u Pizi, samo da izvrdam sledeći nalet. Aman, prste k sebi, imam dečka (gde ja, otkud mi... pesma tako kaže)... Kako god, ne privijaj ceo autobus u zagrljaj!
On grli, pa koliko dohvati (od viška glava ne boli, sem ako ga neka po njoj ne opauči). A ona se topi, vidim (kanda je pomalo stidljiva, na nekog me podseća, eh... ili zaljubljena, pa slaba). /Nije da i ja nisam imala prilike (koji put, da nabrojiš na prste, jedne ruke, i to ne cele) da doživim isto. Padala sam u zanos (dva-tri puta), moram priznati. Počastvovani mišljahu da su neodoljivi (bujao je ego), a slutili nisu da za moju naklonost duguju zahvalnost onom koji ne postoji, a san o kojem sam zaodevala njihovim likom. Taj sanjani osuđen je na nepostojanje da bi ostao onaj koji je sanjan i vredan sanjanja./ Meni kičma puca od naginjanja u stranu. I tako sve dok se on ne umori i udubi u kuckanje po Fejsu, te se i ona posveti svom mobilnom. (Jedino u vršljanju po netu mlade generacije su istrajne.) O, hvala Zakerbergu, za koji trenutak mira!
Poslepodne sam s nekim dragim ljudima posedela na Kalemegdanu. Pažnju nam privuče mlađani ljubavni par. Ona mu seđaše u krilu i ljubljahu se sve u šesnaest, kao da će im neko oteti (ono drugo). Previše intimne scene na javnom mestu nama nisu prijatne. Odbranu njihovog lika i dela preuze jedini muškarac među nama. S razumevanjem i neskrivenim simpatijama (kroz koju kanda beše protkana ironija) reče: to nikada neće pucati jače nego sad! (Stoga, imajte razumevanja, matora gunđala!)

Nedavno mi zbog slične situacije u autobusu umalo nisu stradale bubne opne. Mladić i devojka ajd što su se ljubili celim putem (šta mi smeta i šta me briga), ali je to toliko cvrčalo, da sam sedela kao na iglama (ma da, pravili su mi zazubice), načisto su me razdražili (R, a ne N). Iz kože sam svoje htela da iskočim (koliko me to zvučno iskazivanje nežnosti ili požude ili ubijanje dosade, rutinsko obeležavanje teritorije, šta znam... nerviralo)! P
re neki dan na Slaviji u trolu uđe jedan par, pa stadoše kraj vrata i na svake dve reči da razmenjuju poljuce. Stoje i ljube se da sve puca, pa i staklo na prozorima, a moje bubne opne da ne pričam. A nisu klinci, matori konji, po mojoj proceni negde oko tridesete. Dobro, volite se; dobro, ne možete da se uzdržite; dobro, hoćete da za to ceo svet zna... Ali ne mora i da ogluvi ili poludi (od tog iritirajućeg coktanja i balavljenja)! Može li to s kakvim prigušivačem, ljudi (nervira me kao i kad bi neko mljackao sve vreme)?!
I lepo je neko nekad negde rekao: uživanje je kad čovek u samoći, "kriomice", obavlja ono što bi mogao činiti i pred celim svetom. tako nekako. Možeš da se ljubiš pred svima, ali zar nije slađe kad za to niko sem vas ne zna (ili bar NE ČUJEEE)?

Pišeš, baš si talentovana, reče mi večeras drugarica. <3 Druga mi pre neki dan reče da sam ko devojka (a da šta sam drugo:)) i da je za mene vreme stalo. <3
Divno je imati takve drugarice!

Ne znam što, pomenusmo danas Parove. I ja opet osuh paljbu po roditeljima. Šta će, kaže sestra, kad nemaju šta da gledaju. Nemaju?! Pa nek gledaju neku naučnu emisiju, nek gledaju filmove, serije (makar i turske, čak i španske, ako je pretekla još koja), ... nek gledaju porno filmove. 
Budalo, lecnu se moja sestra, oni da gledaju porno filmove (kao da sam predložila nešto što njihovim godinama ne priliči). Pa to je bolje, od toga bar neka vajda (i zet se, s osmehom, složi). I koja je razlika između rijalitija za odrasle i filmova za odrasle? Sem što su ovi drugi kudikamo kvalitetniji. 

Zubić vila ponovo je bila

Matiji je nedavno ispao prvi zub. U stvari, izvadila mu vaspitačica u vrtiću. Zubić je sačuvan u kutijici od kinder jajeta. A uveče, kad su mama i tata hteli da ga stave pod jastuk, kao zalog Zubić Vili, Matija se protivio. Namerio bio da sakupi sve zube, koji tek treba da ispadnu (tj. da pravi ražanj dok je zec u šumi, zubi u ustima), kako bi dobio što više para (mali je, mora se priznati, vrlo preduzimljiv). Zubić vila ne donosi pare, nego poklone, rekla mama. (A kad vama odraslima ispadne zub, šta vi dobijate, stvari (tj. odeću), zanimalo je Matiju. Kad nama poispadaju, onda smo gotovi, narugala se sudbini ljudskoj mama. A biće da tad odrasli dobiju... veštačke vilice.) 
I Matija, šta će, bolje išta nego ništa. Legao na rudu, a zub pod jastuk metnuo (oko za oko, zub za kocke), pa snom pravednika usnuo, jedva čekajući da se probudi. Ujutru se, radostan, rastrčao po kući da svima javi: bila je Zubić Vila, vidi šta mi je ostavila! Lego kocke, uopšte nije loše, tačno je znala šta Matija voli (a i poprililčno odrešila kesu). 
Kad je ubrzo ispao i drugi zub, Matija ponovi postupak. Ali, kako Vilini posrednici nisu reagovali na vreme, ujutru ne nađe ništa i obliju ga začas suze. Možda donosi samo za prvi zub, pokuša da ga umiri mama. Ali kod Miše je bila tri puta, zajeca Matija, kod mene samo jednom!  I reče: Nije fer, Miši je donela dva puta poklon i jednom pare! To stvarno nije u redu, zar je i ona sklona diskriminaciji? Možda je i nekom drugom detetu ispao zub, pa je odnela poklon njemu, da se ne razočara; nije stigla do tebe (ono, istina, kad krene sezona, pada žena, tj. vila, na nos od posla), pokušavala je problem da izgladi mama. Ali sad sam se ja razočarao, nije krio (kao ni suze) Matija. (E stvarno, ne zna vila po kome će.) Možda će doneti kasnije, mama je raspirivala nadu.
A kad je kasnije tata stigao s posla, poslali su Matiju da pogleda malo bolje, nemoguće da nije ništa donela. Jesi li svud gledao, pitao tata. Jeesaam, neutešan je bio Matija. Ma pogledaj malo bolje, možda sad nije stavila na jastuk. I tako Matija iza kreveta nađe još jedne lego kockice. I nasmeja se, tako da mu blesnuše svi preostali zubi (i posred donje vilice dva prazna mesta). 
I vuci siti i zubi n... a ne, nisu na broju, zubi nedostaju, ali manje kad ih za poklon zameniš.
 

Volim te i takvu

Jednog poslepodneva mama je, nakon posla, prilegla da malo odspava.

Posle se probudila, pa najpre istuširala Matiju. Matija se, onda nag baškario na krevetu u spavaćoj sobi. Zadenuo ruke pod glavu i kad mama iz kupatila (po kojem je nešto rasklanjala) na vrata sobe banu (onako podbula, pospana, čupava, znojava i mokra), on reče: Mnogo te volim, volim te i takvu! Kakvu (mama nije bila sigurna da je razumela)? Groznu. Kako misliš, grozna sam kad se derem (verovatno i te večeri štošta nije bilo na mestu, pa ni dečje zadnjice -- sedeli su na ušima) ili grozno izgledam? Izgledaš, bio je iskren Matija. (A nisam bila tad ružna, kaže mi sestra, samo ne i doterana, bila sam normalna. Mame najčešće imaju toliko posla da ne mogu u svakom trenu da budu tip-top; kod kuće nekad gledaju samo da sve posvršavaju i kreveta se domognu, ne bi li se odmorile.)

E, to je muškarac kakvog bi svaka žena poželela (a možda ga ne bude dokle ga ne rodi). Ako takav bude i kad odraste, blago onoj koja ga se dočepa. Kakva god da je, on će da je voli.

Ključ od nosa

Sinoć se Ignjatu u rukama zatekao ključ od stare kuće. A on se zatekao tetki u krilu. 

I kad mi prisloni ključ uz nos, ja počeh da se bunim. Zaključao si mi nos, kako sad da brišem sline? On se na to nasmeja i obrte ključ u suprotnom smeru (milostiv je, sva sreća). Ali koji tren potom opet mi nos zaključa. Jao, kako sad da mirišem cveće (taman se džanarike i kajsije rascvetale, narcisi i zumbuli...), počeh da jadikujem, ja volim da mirišem cvećee, otkljuučaj mii. On se opet nasmeja. 

Dopade mu se naša igra i moć koju u rukama ima onaj koji svežanj ključeva nosi.

Daleko su

Staša se tek bila probudila nakon popodnevnog sna. I odmah spazi ke-ke (keks koji smo umesili Ignjat i ja dok je ona snivala). Odmah kliknu i dograbi jedan. Nosi babi, dedi i Ignjatu, rekoh joj. 

Svi oni bejahu napolju. Ignjat se igrao u baštici, deda cunjao po dvorištu, a baba sedela pod jelovinom. Kako još beše pospana i troma, nevoljna da uloži napor koji zahteva silaženje niz stepenice, Staša one keksiće iz šake, ko kokoškama kukuruz, samo hitnu na pločnik i okrete se da opet uđe u kuću. Daleko su, brate, nek sami dohvate!

Zeleni zmaj i lapot

Kad se juče u hodniku pognuh (te mi zadnjica ostade da štrči, nezaštićena), Ignjat me nekoliko puta opauči nekim gumenim zmajem. Aaa, auu, jaoo, ja svaki put negodovah. A on da crkne od smeha! Ko me to bije, pitam dok vezujem pertle (i stežem zube; jer taj što bije, radi to odistinski). 
On te bije, pokaza mi sestrić zelenoga zmaja (koji bije ko Sveti Ilija, što tetkinoj stražnjici ne prija), još jednom se slatko nasmejavši. 
Kanda se moj sestrić odlučio za neku ublaženu varijantu lapota: ne ubijam te ja, već ova pogača (koja ti je turena na glavu, da po njoj zviznemo maljem) -- ne bijem te ja, već zeleni zmaj (kojeg držim za rep i njime zamahujem).

Neko laže, neko se usteže

Ignjat svakoga dana nosi ortopedsko pomagalo i nosi ga po ceo dan, sem kad spava... i kad obavlja nuždu. E, zato se Ignjatu, pretpostavljate, poboljšao metabolizam (pa hoće da kaki svaki čas) i oslabila mu bešika (pa hoće da piški svaki čas). Hoću kakim, najedanput (recimo kad u dvorištu spazi bicikl) objavi i skoči da sam  raspertlava one kaiševe od aparata. Iskobelja se iz toga začas, ko Hudini. I pošto svaki čas izvoljeva da prazni creva: oću kakiim, ooću kakiim (a često, razume se, to ne uradi)... odrasli su uvek sumnjičavi: lažeš (svejedno, čim obaviš taj spasonosni posao, opet ćemo te "okovati", tako se mora)? A laže, svaki put kad istinu ne kaže. A de ti pogodi kad hoće da kaki, a kad da utekne mukama. Pustiš ga na nošu, pa šta bude (bolje nego da ga ne pustiš, pa da bude zlo).

Ignjat se danas bio ugnjezdio na gomilici šodera i posvetio prekopavanju. Ja mu stajah nad glavom, jer neko mora njega i sestru mu nadzirati. U jednom trenu im se poverih: ide mi se u ve-ce! Idi piski (u) kucu (kod) babe (ne pravi dramu, a naročito štetu), posavetova me Ignjat odmah, ne prekidajući rad i ne dižući glave. Ma kaki mi se, rekoh. A on me pogleda i nepoverljivo reče: laazes!

Svinja čeka Mitra

Poonooć već je proošlaa, vreeme da se spiijee... Nema Mite da dođe, ali zazvoni mi mobilni. Pravo je čudo da ga čuh kako iz petnih žila  mumla u fioci (stišala sam mu zvuk, ko zna kad). Nekoliko trenutaka gledah u nepoznat broj, dok ne odlučih da se javim. (Šta znam, varoš se smirila, možda je Mita rešio.)
Halo? Ako sam dobro razumela, tajanstveni sagovornik reče: Ovde pečenjara, jeste li vi naručili svinju? (Ništa normalnije nego da to proveravate oko ponoći: taj što je svinju naručio verovatno ne može da spava iščekujući je i oblizujući se ko nazovivernici dok ne mine Badnji dan. Hm, odmah mi ovo zaliči na one vajkadašnje primitivne fore. Pozoveš nekog u nedoba i pitaš je li to kasapnica. On, razume se, zbunjen, ali učtiv, odgovori da nije. A ti jedva dočekaš: Ako nije, zašto se krava javila na telefon?) 
I požurih da prigrabim poen. (Uostalom, ja uopšte nisam ljubitelj svinjetine, sem malo roštilja, ali i ne mora. Više volim piletinu, što moj zet uvek razume na prenesenom nivou. A i to se uklapa, donekle.) Nisam, i ne znam zašto se javlja na telefon. (Gotovo odmah potom se pokolebah, čovek je pristojan. A da se nije izrazio figurativno, možda je mislio na "mušku svinju"? Doduše, ni takve me ne zanimaju.) Sagovornik, nadam se, to ne ču jer me odmah potom upita: Mitre, ti si? Ne, nije Mitar. (Šta mi je s glasom, pobogu?) A koga sam dobio, upita nepoznati. Nebitno (sad ću da ti "otkucam" ime i adresu, kad mi ni  pol ne znaš), ali Mitar svakako nisam, prijatno.
A ta svinja, fiktivna, nek se bogu moli što ja, Mitar, da žderem (prasetinu) ne volim!

E pa nećemo tako žene, provaljene ste! Vidim ja, u poslednje vreme, sve nešto imaju krupnije, bistrije, ko u srne, oči. Sve lepe da lepše ne mogu biti! (Gotovo mi kompleks nabiše!)

Kad, ono, postoje neke aplikacije, čuh... Pa suziš lice, ispeglaš ga (toliko da i beba ima koju boru više). uvećaš oči, pospeš ih nekim sjajem, skratiš nos, popuniš usne, ko zna šta sve ne. A ten prekrasan, pa još neki zanosan, zagonetan smešak (sve Monaliza do Monalze).

I tako vi, dakle, obmanjujete pošten narod na Fejsbuku, Instagramu i ostalim virtualnim korzoima! Pa stvarno nije u redu. ;)

I nauči već jednom

Između ostalih, jedan od Ignatovih omiljenih crtaća je ruski "Nu pogodi", s nekim zecom, i vukom koji mu vazda (bez uspeha) radi o glavi! I tako Ignjat redom naručuje (a ja tražim na netu i puštam): puci (vatro)gasce, puci Masa i med(v)ed... Hoćuu "Nu pagadi"... E, ali nisu svi u školi ruski učili (niti su upućeni u Ignjatov omiljeni repertoar). Kad od tate zatraži da mu na mobilnom pusti "Nu pagadi", tata najpre nije imao pojma šta hoće. Posle su mu objasnili, ali nikako da upamti kako treba da kuca. Vazda zapitkuje ženu ili ćerku. Kako se piše, kako se piše? Jednom prilikom, kad mu Maša, ko zna koji put, reče, Ignjat, koji je strpljivo čekao, jetko primeti: i nauci vec jednom (zbog očeve nemarnosti svaki put se načeka)!

Okrutan je svet, al' nastavi let

Moj Ignjat već nekoliko meseci nosi ortopedsko pomagalo (koje mu pomaže da glava butne kosti ostane izolovana i neopterećena). I, kako smo se nadali, on je to odlično prihvatio. Zna, kad mu dođe, sam "kaise" da raspertla i otkopča, te ih se, ko okova (jer tako su teški, metalni, kožom obloženi) otarasi. I onda se rastrči ko leptirić, a osmeh mu velik kao kuća. Kad nosi aparat, često je neraspoložen, agresivan, dešavalo se da bude i depresivan, tužnih očiju, da gotovo zanemi (neće da govori ni sa kim, ni o čemu). Ali, sve u svemu, privikao se. (Naučio za dan da stoji, hoda, da se popne na krevet... Zna i da trči, da šutne loptu...) Kad se spremao da svoj rođendan proslavi u igraonici, dok se oblačio, podsetio je, ozbiljan, tatu: ponesi "kaise". Da ti se srce otkine! Ne, nije ih tog dana nosio (i bio je mnogo srećan). Ali je navikao da ih ponese, ako iz kuće ne krene s njima. Znao je nekad da reži, kao životinjica, dok mu ih stavljaju. Desi se i sad da bude potišten. Da dopusti da mu se aparat stavi, ali sve vreme, kao večeras, plače. I to je mnogo potresno za nas što ga gledamo i slušamo, ali tako se mora.
Baš danas je Ignjat išao na kontrolu. A pre toga, s pomenutim pomagalom, bio je u školi. Išao po sestru. I dok je čekao u holu, doživeo je neprijatnu situaciju. Toliko je u stanju da razume, iako je tek nedavno napunio tri godine.
Kad sam kod Hrama Svetog Save ušla u auto, Ignjat je, uzbuđen, odmah počeo da mi prepričava. Neki dečaki... smejali... meni... videli meni kaise...
Neki neotesani klinci (koji će verovatno postati jednako takvi odrasli ljudi) videli dete sa nečim čudnim na telu, što ga primorava da hoda kao pingvin, raskrečenih nogu. I jedan se prosto zacerekao. A Ignjat, shvativši da je smeh na njegov račun, postideo se i pribio uz mamu. Mama je, razume se, nevaspitanom školarcu očitala bukvicu (kratku, ne kako bi umela).
Kakvi su ljudi! U kakvom mi svetu sestrići žive! Ja sam davno naučila da se nosim s tim (klonim se lošeg, i držim distancu). Ali oni... bivaće povređeni.
Zar je bolest smešna? Zar se nekom treba smejati zbog zdravstvenih problema ili telesnih mana? Zar se ikom treba smejati za bilo šta? 

Nijedno od mojih sestrića ne bi se nikad nasmejalo u ovoj situaciji. Ne bi se nikom podsmehnulo iz ma kog razloga. Naučeni su da prihvataju druge i da saosećaju. S kim si -- takav si! Ne kažem da su ovom dečaku roditelji rekli da se podsmeva nekom zbog zdravstvenih tegoba. (Sasvim sigurno, nisu ni suprotno.) No deci ne moraš govoriti direktno. Vaspitavaš ih i ličnim primerom. Ne kažem da su se sami smejali tome. Ali su se, sasvim sam sigurna, podsmevali drugim ljudima, iz nekog drugog razloga (što su siromašni, prljavi, glupi...). Sinu je, ovako ili onako, usađen osećaj superiornosti.

Uvek su postojala deca koja se vršnjacima (mlađima ili starijima) podsmevaju što nose naočare ili imaju višak kilograma, skromnu garderobu koja nije markirana...(Verujem da sva dečica sa slabim vidom iz škole nose traume, jer su za drugove bili ćore ili ćoravi.) Tu decu roditelji zbog toga nikad nisu prekorili. Njihovi roditelji i sami su tokom školovanja poznavali razne ćoravce i beskrajno se zabavljali na njihov račun. Kako je to surovo! Kako jako mora da boli kad te odbacuju i vređaju oni u čijem društvu želiš da budeš. 

Kažu da su sva deca nevina i čista. Ja ne verujem u to. Čak tvrdim da je suprotno. Mnoga su deca već, manje ili više, zla, i takvi će verovatno i kao odrasli ostati. S kim si -- takav si. A deca ne biraju porodicu, koja najviše (ne) učestvuje u njihovom formiranju. Za svog sestrića (i svu dobru decu) imam samo jednu poruku: okrutan je svet, al'' nastavi let (već si u višoj sferi, koju zlobnici nikad neće dosegnuti)!

Kakva je to droga! Uđem u kuhinju, nečujno. Osmotrim oca na krevetu. Zabačene glave, on spava, čak hrče. Jedva dočekam da dograbim daljinski i ugasim TV. A čim se to desi, gotovo ISTOG trena, otac se pobuni: šta mi gasiš? 

Pa spavaš, čoveče, odgovorih iz kupatila. Ko spava, odgovori on (isto kao da me nazvao lažljivicom, koju oči varaju). Moj deda, pomislih (a spava, i jedan i drugi, večnim snom). 

Pa upali, ako ne spavaš. I ne upali (mora da su mu se odmah sklopile oči i usnuo mu um, oslobođen onog zvučnog đubreta koje mu ne da mira).
Od Parova čovek ni u snu ne može da živi. Kakva je to muka!

Neću da ostarim

Na predstavi sam sedela između dve drugarice, vršnjakinje. I jedna od njih uvek insistira da svako druženje zabeležimo selfijem. Tako se mi slikamo i slikamo. A ja, po običaju, gunđam i gunđam... Jao, ja sam grozna! Ova slika ili je mutna ili ti ne valja kamera... a možda i ja ne vidim dobro (biće da je sve pomalo).
Ona (a i ova druga, izgleda) jedva dočeka: pa malo su i godine! (Ma šta godine, kakve godine, šta mene briga za godine...!) Ne spominji, kroz blagi kikot tiho je upozori druga (sugerišući time kako ja neću ni da čujem za godine, kao što i neću).
Ne znam što svi hoće da se osećam i ponašam kao baba, ne znam. I nije mi primamljivo i ne osećam se (a, ako me ogledalo ne laže, i ne izgledam). One, (ne)ozbiljne dame, imaju odraslu decu, bezmalo unučiće, pa im to prirodno. Ja još ni iz tinejdžerskog doba kao da nisam izašla (a kanda će me skoro u ilovaču spustiti), za šta se argumenti mogu naći i u mom životnom (ne)iskustvu. Neki ljudi nikad ne odrastu, čak i ako ostare (imam pravo da se opirem do poslednjeg daha... i taman dotle i hoću).

Tajanstvena ženska ruka

Jesam li ti pričala kako su me nedavno zamalo odžeparili u troli, pitam drugaricu. Nisi, kaže, pa ja počnem otpočetka, tj. od Slavije, gde sam u trolu ušla. I tako svi prisutni počeše da se prisećaju sličnih, i ne samo ličnih, iskustava.
Jedan gospodin (ime poznato autoru i učesnicima tog, uprkos tematici ugodnog, razgovora na Banjici) takođe je bio žrtva žene koja se bavi tim unosnim i vrlo popularnim zanatom. Izvadila mu novčanik iz džepa na bermudama (džep otprilike beše nadomak kolena). Što ono narod kaže: da ti uzme iz očiju, a kamoli s natkolenice! 
Izašavši iz autobusa uočio je prazan džep i onda je tek razumeo misiju ženskih prstiju s plavim noktima, koje nadomak svojih nogu u busu beše spazio. (Džaba je džep dubok, kad ona ima dugačke prste.) Pa što (tad) nije reagovao, pitam. I odmah potom sama odgovaram (s neskrivenom tendencioznošću): nije znao šta namerava! (Mora da je u sebi kliknuo: možda je manijak, i na tu se pomisao sladostrasno osmehnuo... te prepustio slućenoj "neprijatnoj" situaciji. Što da ne bude manijak, valjda i tu postoji ravnopravnost polova?)
Svi se zacerekasmo. A drugarica se nadoveza: ali promašila je, otišla mnogo niže! Ko zna, možda mu je to i kompliment, možda ga je smatrala naročito obdarenim, hiperbolizovanim ko Vukašin (Vukašinu po zemlji se vuče... možda što je i on nizak, to niko nije pomislio, a ne što mu... ) u onoj epskoj zabludi (mnogi i danas veruju da narodni pesnik u čuvenim stihovima o Momčilu i Vukašinu utvrđuje čiji je veći).
Mogu misliti koliko se, već ionako razočaran, iznenadio spoznavši da je opelješen. E pa, sestro (naši muškarci vole te incestuozne kombinacije, to prisno oslovljavanje pri kojem  s pomenutom "bliskom srodnicom" imaju mogući koitus na umu; voda im na usta, da ne kažem šta gore (a naročito dole), pođe od pomisli da brat sestri lepo smesti), nećemo tako, mislio sam da imaš pametnija posla... A što su ti današnje žene, na sve spremne: ispred nosa (a kamoli "ponosa") da ti ukrade, dok ti misliš (oblizujući se) da šta drugo rade (što je babi milo, to joj se i snilo). Video čovek tuđu ruku, žensku, u opasnoj zoni. Ono jeste, poprilično je omašila, ali, ko veli, neka je, možda joj i proradi kompas, treba joj dati šansu.

Video, a nije reagovao. (Nije ni gledao, slatko je neznanje i iščekivanje.) Valjda je mislio da ženske ruke i nisu sposobne za drugo šta do za ručne radove (zlatne ruke imaju neke, bog ih blagoslovio).

E, moj brajko... Evo upitajte bilo kog muškarca: šta to radi ženska ruka nisko ispod muškog struka (kud to luta, pa ne moze naći puta)? Svi će imati istu asocijaciju.  He-he, svaki bi se muskarac iskezio perverzno, pa sta bi radila, he-he... 
Muškarci, pamet u glavu (i novčanik bliže srcu... a ne...)! Pre no što se u autobuskoj gužvi prepustite mašti o lakiranim ženskim prstima u blizini, proverite jesu li vam pare na broju.

Partizani i muda (ne njihova)

Ja volim da pešačim (dok mi duša ne izađe na nos i ne stanem da bauljam). I nije mi problem da to radim potpuno sama (ne mogu ja vazda nekog da molim; ako ti je volja, pridruži se; ako se lako zadišeš i malakšeš, bolje se mani). Sve to kilavo, kmezavo, jedva miče nogu pred nogu... a život ode, pobogu! (Kanda bi mi pasovao samo kakav partizan, da sa njim povazdan bazam "po šumaamaa i gooraamaa naše zemljee poonosnee".)
Jedna je sestra ovih dana sa mnom šetala po mestu u kojem smo gostovale. Šeta, divi se (prirodi, kućama, životinjama), ali je brzo izda snaga.
I čim pred nama iskrsne kakav omanji bagrenjak, nešto što tek liči na šumarak (tri stabljike, četiri lista), ona stukne i ukopa se u mestu: šta ako ima medveda... ili vukova (jeste, samo tebe čekaju; imaš bujnu maštu, pa nismo u zoološkom vrtu)? Onda s njom moram da se vratim (ne ide da je samu ostavim kad smo zajedno pošle) i zanemarim svoju želju da zađem dublje u nepoznate krajeve.
Pođemo jednog dana nekim putem uz brdo i taman kad me obuze visinski zanos, ona stade: neću tamo, možda ima ovna! Tek tad iza delimično razvaljene drvene ograde spazih stado ovaca. Ja se raspilavih od idiličnog prizora, a sestri klecaju noge od straha i već grebe niz put. Aman!
U straha su velike oči... u medveda šape, u vuka čeljusti, u ovna veliki rogovi... a u mene, izgleda, MUDA (ne vide se, znam, niti se daju opipati, ali ili sam nadarena il' sam odveć luda).

 

1. novembar 2016. Kraljevo

Ratarske ambicije (gde iskustva nije

Pre neki dan do mene dopreše neke informacije o zaposlenima na nekim tezgama sa suvenirima. Mobing je toboze zabranjen i kaznjiv, ali ko bajagi. U praksi sve je to drugačije: poslodavac radnika maksimalno (i od jutra do sutra) izrabljuje.

Ja sebe ne mogu da zamislim ni u kakvoj firmi, rekoh drugarici. Ne mogu i neću da trpim potčinjenost bilo kome; radije ću (ako zapne) motiku uzeti u ruke (pa i koji put zamahnuti, ne mislim da je samo nosim na ramenu, od toga nema leba).

Jašta, ako mi ništa drugo ne pođe za rukom, baviću se poljoprivredom (onolika zemlja mojih predaka vapi za rodom; preci bi mi se od sreće digli iz groba). Nije da sam u to mnogo upućena i nemam gotovo nikakvog iskustva, ali ako bude volje... Što ne znam, mogu da naučim.

Kad sam juče tu ideju (baviću se ratarstvom, samo još ne znam šta da zasejem... seme zla i razdora sigurno neću) pomenula, jedna drugarica mi reče: gaji godži bobice (to se sad traži, a i unosno je... samo zemlja mora da bude valjana za organsku proizvodnju). I tako sam gotovo rešila: zasadiću godži bobice (i mirna mi glava).

Zamislite, rekoh sagovornicima (koji nijednom s neodobravanjem ne odmahnuše glavom zbog mojih poljoprivrednih snova), jednog dana kažem majci i ocu: njive vise nećemo davati u zakup, posadiću godži bobice. ŠTA, posadićeš, iskazali bi nevericu u isti glas. ŠTAA,GODŽI (koji je đavo sad pa to)? I na kraju: TIII? Otac bi, vrlo verovatno, crkao od smeha, što ja, koja motiku jedva znam da držim, pokazujem takvu ratarsku ambicioznost.

Ali živi bili, pa videli (kako ja motikom travu krešem oko godžija. Doduše, čim se uzmogne, unajmiću nadničare... da kopaju dok ja brojim pare.

 

31. oktobar 2016. Kraljevo

Tata i kula od karata

Dimitrije, troipogodišnjak, beše po ugaonoj rasuo gomilu sitnih igračkica, tačnije paramparčadi koja je od nekih igračaka okrnjena: plava kockica, krilo auta, parče slagalice... i tome slično. Taman sve beše poređao, a tata mu šakom sve zgrte, nameravajući da ukloni kao pregršt smeća. Nee, zavapi Dimitrije, ko kad ti nemilice poruše kulu od karata.
Nee, tata, ne ruši kulu od karata! Iza onog što se odraslima čini kao besmisleni krš, često se krije dečja stvaralačka mašta, neka ozbiljna zamisao i veliki plan. Iza onog što vam se čini kao gomila otpadaka, nabacanih bez ikakvog reda, možda se krije sistem koji odrastao čovek ne može ni da vidi ni da razume (a i što mora sve da zna).

31. oktobar 2016. Kraljevo

Putevi i putnici

On je izašao na pivo i neće baš skoro da se vrati. Ali je, razume se, poneo ajfon, da ga mogu ometati. (Šta su ti moderna vremena, i moderne tetke;i ako odeš u kafić, a ne diskonektuješ se, tetki ne možeš uteći.)  Treba da mi otvori neki fajl, što ja ne umem, pa ga čekam kao ozebao sunce. On pivo pije i briga ga nije. Valjda ćeš se vratiti do ponoći, kažem, još dva sata -- dosta ti je, puna kapa. A nikad nije dosta, pobuni se on. 

Što ti je mladost -- alava i nezajažljiva, samo bi da uživa. Ma, ne valja ničega previše (pitaj staer Grke, ako meni ne veruješ), drži se zlatne sredine. A jok, neće on ograničenja. Ja kažem ne valja, on valja; ja u klin, on u ploču; ja nemoj, a on hoću. Slušaj, bre, starijega (tj. mene)!
I objasnim mu kako su i nama nekad, kad dođe do kakvog spora ili tek neslaganja, govorili stariji: ja sam tvojim putem prošla (dobro, klecajući i posrćući, za sobom se osvrćući), ti mojim još nisi. (Ta razlika u pređenim kilometrima bila je glavni argument za višu saznajnu tačku starije generacije. Oni na brdu, ak' i malo, stoje, oni su daleko odmakli putem na kojem se mi tek obretosmo (pa ne znamo kud ćemo, a neki se od nas ko pile u kučine upletoše)... Zato je pravo da spustimo loptu, položimo koplje i priznamo poraz pred iskustvom i mudrošću.)

I još ne propustih da budem samoironična: A vala nije pametno ni da polaziš -- ja sve kroz vrljike i strnjike. A što tuda, pita sestrić. Što, što nisam auto-putem ni magistralom, čak ni nekim običnim drumom, što sam naopaka (pa sve neću kud se drugi kreću). (E da mi je bila ova pamet, i ja bih se možda dokopala asfalta.) To je metafora, za moj put koji nije uobičajen ni lak (loš mi kompas bio), a još je vlo verovatno i da je ćorsokak.  

Zato ja, bar zasad, imam dobar kompas, na mom ajfonu, isceri se on. E da mi je bio jedan ajfon, da mi život uludo ne prođe (dok po blatu do kolena gacam), i gde bi mi bio kraj (puta kojim lutam), dopustih sebi da zazvučim nostalgično. Nikad nije kasno za ajfon (i da sestrić tetku teši). (Ni da se ljubi strasno, kažu, a lažu, sva je prilika. Ipak, sredim li kompas i nađem li se u prostoru i vremenu, proveriću i tu drugu tvrdnju.)

Ni za drum, dodadoh, samo možeš manje kilometara da pređeš (više nemaš kad; najednom svi putevi počnu da vode do ilovače, od koje se plače). Ali ja, namćor, neću ni ja (a njemu nešto pričam) malo, zalogaj, mrve: ako ne može sve, neću ni da se igram (izvrnula se u strnjici i u nebo zurim; smrt će me svejedno stići, pa zašto da žurim).

Kad moj sestrić priča bajke

Nekako se povede razgovor o muško-ženskim odnosima i o varanju. Ma i bolje, rekoh, što se ja nikad neću udati. Što, iznenadi se moj sestrić. Pa treba neko posle da me vara. A neka hvala, ne volim ti ja te igrice. Ako ne mogu da imam sve, ne treba mi ništa.

Sestrić kao primer navede slučaj kad je muškarac dvadeset (ili ohoho) godina stariji od žene. I posle čudno kad ga vara, dodade znalački. A kad je slučaj obrnut, muškarac neće varati, upitah. Ne, odgovori sestrić samouvereno. Kako ne (sem ako mu se, nekim zlom, ne ukaže prilika), čudim se. Ako je mlađi osam (devet, devet, nek bude devet) godina, neće, sigurno. Zašto misliš da ne bi, pitam (i ne verujem, mada divno zvuči). Ne bi sigurno, i dalje tvrdi on. 

Posle sam razmišljala. On sigurno misli da je žena, budući znatno starija, svakako i (zna se u čemu) iskusnija, te u stanju da, igrajući na tu kartu, zadrži mlađeg muškarca. A nema pojma sestrić da iskustvo (ma kakvo) ne mora da bude adekvatno godinama.
U svakom slučaju, lepo to (bajka o vernosti) zvuči. Možda i raspišem konkurs. Pažnja: kandidati ne smeju biti od mene mlađi više od osam... nek bude devet, devet godina. 

Šalim se, jašta, ne formirajte mi redove pred kapijom; konkurs je fiktivan, a i ja sam poprilično izmišljena (klonite se mene ko pesme morske sirene). ;)

Na vrhu

Pokušajte da zamislite otvoren prozor, koji ne možete dosegnuti. Nesumnjivo će buditi vašu maštu i silno ćete želeti da zvirnete kroz njega u taj svet koji skriva. 

Moji sestrići obožavaju prozor u našem špajzu. Ali da bi kroz njega proturili glavu, neko (neko, pogodite ko) mora da ih drži za noge. Preciznije, ja moram dobro da zapnem i pridignem ih, ne bi li s divili pogledu na porodičnu šumu. Večeras beše mrak, istina, ali Ignjat ostade zadivljen prizorom: jao, kako lepo! Dok sam njega držala, Staša mi je, dižući ruke ka meni, cupkala kraj nogu i kmečala: jaa, jaa, jaa! Čekajte, ljudi, jedno po jedno, nisam ja ni Herkules ni Trojeručica, a ni boginja Kali. 

Ali ko da se strpi kad želi ono što ima drugi! Jedva namolih Ignjata da se prizemlji i sestri ustupi mesto. Razume se da sam mu obećala kako je to samo privremeno i da će se on brzo na prozor nanovo nasloniti. Međutim, došlo je do nepredviđenih okolnosio. Staša se kao krpelj šakama prikačila za prozorski okvir i ne padaše joj na pamet da se liši zadovoljstva. Hajde sad malo bata, pa ćeš ti posle, pokušah da je obrlatim. Ma jok, nije vredelo da je ubeđujem. 

A mogu i da je razumem, pomislih. Kako ono u jednom filmu reče Čkalja: ko se jednom popne na vrh, ne želi nikad više da siđe. To će vam potvrditi bilo koji političar s više pozicije.

Ne slavim, al mogu da pojedem

Ne očekujem, ne želim i ne volim da mi čestitaju Osmi mart. Ali se poslednjih godina to desi po nekoliko puta (uvek se nađe... neka sestra, drugarica, sestričina...; znam, znam da ste očekivali kakvog muškarca u toj ulozi, ali moram da vas razočaram).

Najstarija sestičina, pozvavši me da nešto u vezi škole pita, promrmlja i: srećan Osmi mart! Jao (mnogo mi je neprijatno kad me to zadesi), znaš, meni taj (banalizovani) praznik ne znači (nikome ga i ne čestitam), ne doživljavam ga kao svoj, niti sebe kao tipičnu ženu (razmišljam nekako više kao muškarac). Uvek pokušavam da se branim od tih patetičnih čestitki.
Pređe preko toga sestričina. I pohvali se odmah: a znaš šta sam ja dobila od simpatije? Sve neka srca, od kojih sam jedino zapamtila ona jestiva, neke bombone srcolike. I poruka u nekoj boci, romantična (a tetki smešna ta patetika). Poćutah malo (kivna na tog malog što mi oko sestričine obleće i što ona raste, pa će biti sve više poklona i za mene muka), te rekoh: a dobro, šta te briga, rekoh (ne bih li taj čin depatetizovala), ti pojedi. (Ne bih se ni ja bunila da mi neko tako čestita. Ko zna, možda i do ženskog srca najkraći put vodi preko stomaka.) Pa već to radim, promumla ona, prebacujući jezikom čokoladno srce po ustima. Jašta, i tetka bi. Ne slavim, al' mogu da pojedem.

Bosonogi glasati neće

Kad sam sinoć ušla u kuhinju da natočim vode, otac mi se naruga: Šta je, Beli skupio 4.000 potpisa? Ma ti znaš koliko je skupio, i ja mu jetko uzvratih. Evo u novinama, bla, bla... U novinama? A čije su novine, obrecnuh se. Ali šta vredi zaslepljenom podaniku govoriti o medijskom (i svakom drugom) mraku, o lažima i obmanama. Neka, pričekaćemo još malo.

A malo je došlo već jutros. Beli je, u šta nisam ni sumnjala, prikupio dovoljno potpisa za kandidaturu.

I šta ćemo sad? Moj otac ko papagaj, onako baš kako se od pravog podnika (onog što sagne glavu, pase travu) i očekuje, usvaja sve što pročita: glasaćeš za budalu. (Šta zna on šta je satira, kad mu sa svih strana dovikuju: to je cirkusant!) Pa ti ćeš glasati za budalu, rekoh, ti, i tvoja žena i silna rodbina, svi koji se ne odvajaju od televizije (i kojima ne treba ni hleba ni igara; samo da im puste redovno "Parove" i povremeno"Farmu").

U našoj kući koškanja oko predsedničkih kandidata, slutim, neće prestati ni kad jedan (nadam se ne najgori) pobedi. A smislila sam kako majku i oca da sprečim da mi dodatno zagorčaju život. (Ako ipak opet bude loše, nek bar moji bližnji ne snose deo odgovornosti za to.) Jedini način da se s političkim neistomišljenicima (uslovno rečeno, jer oni ne misle, bar ne svojom glavom) u porodici izborim jeste da im na dan izbora sakrijem obuću (da ih bosonoge vežem za kuću).

Ispravljanje leđa

Da li što bejasmo obuzeti mišlju o Tanatosu, svi se juče pomalo jadasmo na svoje muke. Jedna se svastika, uobičajeno, žalila na kuk. Zet izjavi da mora da ispravi leđa (težak je kamenorezački posao) i protegnu se. Ja, druga svastika, požalih se da imam upalu mišića ramena sa okolinom (prala sam dan ranije neki veš na ruke). Moram opet da idem na trbušni ples, rekoh, ispala sam iz kondicije načisto. (Moje telo vapi za nekom fizičkom aktivnošću.)
Praala veš, zet se iskliberi (u skaldu sa svojim mišljenjem da sam lenčuga nad lenčugama; da radim svakog dana koliko on misli da treba -- da stovaram šlepere šodera, ne bi do upale dolazilo).
I meni treba neka od dvadeset (leta), dodade, što igra trbušni ples, da ispravim leđa.
Hm, već si čovek u ozbiljnijim godinama, mogla bi leđa da ti stradaju (naročito ako sestra čuje kakve si lekove spreman da konzumiraš).

Kako ti je ovde krš

Priznajem da sam demoliranju vlastite sobe i sama doprinela. Malo je bilo što su moji sestrići mrvili po krevetu (iza kog sam pošle našla dve vekne prepečenog hleba u komadima raznih veličina), malo što su koješta razvukli po podu. Ja sam se dosetila da im za ručke ormara i bravu od vrata vežem zeleni lastiš, pa da po njemu kače zelene štipaljke. A Ignjat se onda dosetio da jednu stranu lastiša upotrebi kao praćku (dok je Staša, ne sluteći zlo, stajala ko živa meta).
Kad je okačio majicu i fantomku Spajdermenovog kostima (da se sušnu), Ignjat se uputio u kuhinju, da predahne. Potom se vrati i s vrata, zureći u pod, prekorno primeti: kako ti je ovde k'š!
Ma nemoj (bitange male)! A ko je taj krš napravio? Ja, ko iz topa priznade moj sestrić. Lepo. Ko priznaje, prašta mu se pola (sata, koje svake noći potrošim na čišćenje sobe, nakon što se oni malo poigraju).

Na ovaj dan uvek mi se malo povraća od karanfla i saksija s cvećem (ponajviše ljubičice...) u celofanu. Ulicama hodaju žene s cvećem i osmehom, iza kog često stiskaju bezuba usta.  
Posebno sam alergična na prigodne programe, namenjene "damama", odnosno, mnogo mi je bljutava ta odrednica "dame". Ne želim da budem ta dama, nisam.

Ako sam dobro, krajičkom oka, skontala, jedna (pogodite koja) stranka danas je delila saksijsko cveće damama. Osmi mart se ove godine lepo uklopio u predizbornu kampanju. Fuj!

Kad lavovi reže, kavaljeri beže

Jednom sam pročitala  tekst koji me, uprkos tragičnim elementima, dobro zabavio (skoro se nisam tako od srca nasmejala... tuđoj nesreći, bože mi oprosti).
Elem, negde u Zimbabveu jedan par vodio je ljubav, po običaju  u žbunju (nakraj sela i nadomak šume).  Pretpostavljam da žbunje nije bilo trnovito, ali je muškarac prošao kao bos po trnju -- imao je sreće (žena je, dobrim delom, prošla kroz jedan sistem za varenje). Dok bejahu u trenutku zanosa, prišunjao im se lav i zaurlao, te naskočio na isturena leđa, što se paru, naročito momku, izgleda, nije dopalo (možda ga uzbuđuje seks na javnom mestu, ali trojka mu, očito, ne beše po volji). 

"Mladić, koji nije identifikovan, uspeo je go da pobegne kada ih je lav zaskočio." (Da sam ja devojčin otac ili brat, prvo bih ga identifikovala, pa mu promenila lični opis, da ni rođena majka više ne može  da ga identifikuje!) Junački se poneo (a i noge su ga poslužile). Pa posle vi žene praktikujte misionarsku pozu! Pamet u glavu: može, može, ali VI gore, ili neka seks okači mačku (eventualno lavu, ako sme i kadar je na strašnu mestu postojati) o rep (da ne stavljate vi glavu u torbu, iz koje je nećete živu izvući)! 

"Sa udaljenosti je (junački) gledao kako lav napada njegovu devojku." Jasno mi je da nije mogao obuzdati zaštitnički nagon. (Nisu lude bogomoljke!) Devojku je lav, razume se, rastrgao (šta bi drugo, nije perverznjak da ga zanima seks s ljudima). Pa dobro, kad već ionako jednom mora da se umre, neka bude slatko (ali lav je ispao pravi gad: bar da je sačekao orgazam, nego zarežao pre vremena)! 

Kaže se da je "zver napala devojku dok je uživala " (devojka? zver? svak je uživao na svoj način, a lav se i oblizivao) "u romantičnom trenutku sa svojim partnerom u žbunju" (U ŽBUNJU, i s nogama uvis -- ah, kakva romantika)! Čekaj, nije mi baš najjasnije: zver ju je napala ili je pobegla (da sačuva svoje dupe, i sve resto)?! I izem ti romantiku (kad si na leđima, a naiđe lav)! 

Čitajući tekst, najpre sam se nasmejala već na početku. Valjda mi je slika dva golaća usred "akcije" i usred žbunja, dok im se lav prikrada i "trlja šape", bila, uprkos svemu, vrlo komična. Potom se ponovo zacerekah, pa i nastavak pročitah sestri (koja u tom trenutku bejaše zaokupljena detetom i otuda raštrkanih misli). "Preplašeni ljubavnik uspeo je da se domogne obližnjeg puta, gde su ga najpre vozači ignorisali" (kakve mlakonje; da beše u Srbiji, isti bi zinuli u njega, trubili, crkavali od smeha i obavezno sve zabeležili foto-aparatom, pa brže-bolje okačili na Jutjub) "jer je na sebi imao samo kondom" (a ne znam i ko bi normalan u auto pustio nepoznatog čoveka sa "zapetom puškom"). Ko, LAV, upita sestra (u neverici). Pobogu, ženo (šta ti je majka, vazda sluđena), zasmejah se još više, lav je došao da ih jede, a ne da ih... 

Strah (od lava), srećom, moćan je afrodizijak: da je uzbuđenje splasnulo, ostao bi go golcat (i to malo bi mu spalo). A taj što mu je napokon stao mora da je bio iz Jazasa!

"Stanovnici sada žive u strahu od lava (eto efikasnog kontraceptivnog sredstva, čik da neko skine gaće), koji još uvek šeta slobodno i vreba novu žrtvu." (A potencijalne žrtve znaju za jadac – sve apstiniraju od seksa ili se drže starog dobrog škripavog kreveta. E, lave, što si jeo – jeo si; sad imaš da spadneš s nogu il' ćeš da promeniš jelovnik i deGustiraš ljudsko meso s manjkom oksitocina.) 

Meni je logičnije da žene žive u strahu od muškaraca. Naročito pošto sam pročitala da se i u Tanzaniji 2002. godine dogodio identičan slučaj: lav je napao par koji je upražnjavao seks (ti lavovi su pripadnici neke sekte garant – ne daju da se ljudi pare); devojku je pojeo (naravno, kad su se nad njom izmakla leđa kavaljera), a šta je bilo s muškarčinom – pogađate!
Žene, srećan vam Osmi mart! Ako ga slavite u žbunu, pazite: nikako na leđima!

Hleba preko pogače

A zašto se ti ne šminkaš, upita me, ili pre prekori, drugarica sinoć na nekoj izložbi. (Šta da ti kažem, ne osećam neku potrebu.) Misliš li da bih morala, žacnuh se (ko zna na šta bez šminke ličim). 

Gospođi koja nam se pridruži, drugarica objasni kako me kritikuje što se ne šminkam. Pa dobro, ona je i ovako atraktivna, reče žena. Da, ali zamislite da se šminka (nikako ne odustaje drugarica), na ove plave oči, prosto se zanese moja kritičarka, zamišljajući ukus hleba mesto pogače. (A zamisli da tu šminku posle moram da skidam, oglasi se kontraš iz mene. Veruj mi, i ona dva-tri puta godišnje kad se našminkam -- pokajem se.)
Ljubičasta senka nad plavim očima? Pa moram li baš da budem neodoljiva?! (Nije li već dosta da sam "atraktivna"?) ;)

Fejsbuk... Em je špijunska mreža, em je cinkaroš!

Sestra me malopre zove i pita gde sam. Evo me na stanici (recimo u Beogradu, dalje je), kažem.

Što laažeš, dreknu ona, pre dvadeset šest minuta si izbacila na Fejsbuk to i to! Pratim te ja, dodade, jednom si me za.bala (pre neki dan; usladilo mi se da lažem da nisam tu, nisam dostupna, nisam na raspolaganju...) i više nećeš!

I da se čovek u crnu zemlju sakrije, sestra bi ko krtica počela da rije (samo nešto da me pita, samo nešto da joj kažem, samo nešto da joj kupim, samo dvoje-troje dece da joj pričuvam samo deset-dvanaest godina, samo...)! ;)

Tetka koja sve zna i sestrići što imaju sreće

Nedavno sam Maši špartala neke linije, kako bi ona mogla da se posveti lepom pisanju. (Čudo jedno šta sve od ove dece traže, pa tek što su naučili da pišu i ofrlje.) 

Ja merim, mičem lenjir i podvlačim, a ona stoji kraj mene i gleda. Najednom me zagrli i gotovo ushićeno kliknu: KAAKO sve znaš?! (I šta treba pisati, i šta treba čitati, kako treba crtati i krojiti, kostim napraviti, koje pesme recitovati, šta i kako sašiti, kako nakit praviti, i brodove od kartona... I kolače da umesim, i zečiće od testa da napravim, i šator od ćebadi da podignem, i predstavu sa sestrićima da organizujem...)
Tako moje starije sestričine misle, da mi u kreativnosti nema ravne. I nije ni važno je li to istina, važno je da me one vide na tronu.
Nema šta ne znam, a i ako se nađe -- začas se tetka snađe. Moram priznati, odista je dobro moja sestričina biti. 

Jednako je divno biti tetka. I nema ničeg, NIČEG lepšeg od dečjeg osmeha. A moji mi se sestrići stalno, srećni, smeju. Kad ih vodim u šumu, kad po suvom lavoru pecaju ribe od kartona, kad gledamo zajedno crtaće, kad ih b'zoo, b'zoo vozim u kolicima ili im vučem kanapom bicikl, kad mesimo ke-ke (a baba šizi što brašno i testo po podu padaju), kad na sav glas pevamo: "Ja sam mali paradajz i živim u baašti... Leti, leti, skači, skači, leti, leti, skaači; pada kiša, tata vozi, rade nam brisaači..."

Na svetu ničeg lepšeg nema od dečje radosti!

Pre neko jutro sam na polici sa šoljama i još nekim keramičkim sitnicama napisala samoj sebi: obriši me. Sad ne vidim natpis od novoga sloja prašine.

Teško policama čija je gazdarica tolerantna na prašinu! ;)

Незгодни гел

И мени и себи сестра је купила неки гел за туширање од "чоколаде". Сад треба да стрепимо да нас неко не поједе. И да молимо бога да не побрка звучни уснени и зубни сугласник.

Magarac i koza

Kad autobus večeras zastade pred Mostarskom petljom, pogled mi pade na jedan stub, odnosno svež (mora biti, jer dosad ga ne uočih) natpis na njemu. "Jedino što znam je da te niko ne može zameniti u mom srcu." U potpisu Tvoja koza. (Samo po sebi je toliko bljutavo, da se jedva uzdržah da ne povratim. Patetika oduvek tako deluje na mene.) Vala, iscerih se u sebi, verujem ti da se nisi lažno predstavila. Ne znaš ti ni to što misliš da znaš.

Niko ga ne može zameniti? E jesi koza (neka mi zbog ovog poređenja ne zameri ta slatka bela papkarka)! Nema nezamenljivih! Štaviše, hitno treba menjati te koji su ti tobože nezamenljivi, a bez problema su te zamenili. Imaj samopoštovanja i dostojanstva. Ispati se u potaji (što si bila koza... zaljubljena u magarca) i kreni dalje (magaraca je na sve strane ko pleve, svaki će ti drugi ubrzo ko i ovaj jednako zanosno njakati)."Jedino što znam je da te niko ne može zameniti u mom srcu." To je kao da ti on nikako ne ukazuje gostoprimstvo, a kad god mu padne na pamet, u kuću ti bane, izvrne ti se na ugaonoj, noge digne, čeka da mu prineseš pivo, pa podrigne.

Ne gostite svojim srcem one što vam jedu džigericu! ;)

Vibriranje

U nekoj prodavnici spustila sam torbe na stolicu, da s mirom mogu robu da biram. U jednom trenu vlasnica mi se obrati: Je li ovo vaša torba? Nešto vibrira! Na tren se samo zbunih, pa rekoh: Nema šta da vibrira, telefon mi je u ruci! (Ispostavilo se da vibrira telefon u drugoj torbi.) 
Vibrator ne koristim (pu-pu, sačuvaj me bože i sakloni; mislim, ne osuđujem ja ništa, ko voli nek izvoli). A i oni što ga koriste, valjda ga ne vode sa sobom u kupovinu. No ko će znati kako sve ljudi sebi prekraćuju vreme i čine ga ugodnijim.

Domaćin koji dopusti da mu i jedna sijalica gori (radi prijatnog utiska koji ostavlja na prolaznike) puna četiri meseca (i kad prolaznici već i ne obrću glave), dok mu čeljad gazi bušnim čarapama po hladnom zemljanom podu i jede "buđav lebac" (za neke hiperbola, za neke možda i ne) -- loš je domaćin (s kojim kuća u propast srlja).