U jednom tržnom centru umalo da me momak na štulama pomiluje (po kosi, po leđima, ne znam gde mu ruka pođe, a ne dosegnu). Zdravo, vilo, reče, široko se osmehujući. Nakon što trenutak-dva gledah u njeg a zbunjeno, uzvratih pozdrav na isti način, s osmehom.

Kanda s tolike visine nije kadar istinu sagledati. Ne vidi da sam ja gospođa (da zlo bude veće -- gospođica) vila, u ozbiljnim godinama (i s pozamašnim podočnjacima).

Malo mi je ovaj jedan smajli. Ne osmehujem se uvek na isti način. Nekad (često) želim da sam ironična. Nekad sam (skoro uvek) samoironična. Nekad se osmehujem setno. Nekad prezrivo. A nekad hoću samo da se podsmehnem. Ne vredi da pišem i da se slikovno osmehnem dok me ne pogleda u oči, ne vredi.

Bolje da mama zna

Vratila se majka s posla. Pisali smo Deda Mrazu pismo, objavi Mia, tonom, gestom i mimikom odajući koliko je uverena u njegovo postojanje (ali neće bratu iluziju da ruši i sreću kvari). Šta ste pisali, daj da vidim (i ne lupam glavu), izlete se mama, gotovo obradovana. Nee, pa nije za tebe, za Deda Mraza je, izazovno odgovori ćerka.

Matija, međutim, nakon kratke stanke, reče: Ja ću ipak da dam mami.

Pametan dečak. Kanda je i njemu već jasno da Deda s roditeljima šuruje i da tu nisu čista posla. Ko mami Dedino pismo ne pročita, taj možda bez pravog poklona osta.

Tanak led i zemljina teža

Nezgodan je tanak led. (I narodna izreka na nj, doduše figurativnog, upozorava). Na njeg sam onomad nehotice stala, pa pala, pred kapelom. 
Sva sreća te sam hitra, čila i okretna: kako sam pala, tako i ustala. Okolo u grupama stajaše poprilično ljudi, ali tek poneko stiže da svedoči neopreznosti mojih nogu na tankome, jedva vidnom, ledu. Ni trepnuli nisu, a ja opet na nogama. Ne stigoh ni da se posramim zbog pada. Uostalom, učinila sma to vrlo eleantno: hop -- pala, hop -- ustala. Nego me malo sramota što oni mladi momci uokolo (što ne stigoše u pomoć da priskoče, toliko sam hitro na noge opet stala) na ledu videše na dvoje rasklopljen i moj primitivni telefončić. (Ne znaju oni da ja u torbi imam i moderniji, zbog kamere, Instagrama i Vibera. Ali na primitivcu poruke mogu i slepo da kucam, a na ovom buljim, četvore oči otvorim, pa mašim, pišem i brišem po sata, a vreme je novac...). Primitivan, ali živ mi bio: to padne (hiljadu puta), na dva-tri dela se rasturi. ali za tren ga sklopim, upalim i ko da ništa nije bilo. A ovi novi: nežni, osetljivi, malo jače stisneš -- sve puca.

A šta ti je sila zemljine teže (svud okolo toliki znani i neznani, pobeđeni, leže; svi jednom na tanak led nagaze, džaba da paze). Pred kapelom, kroz onaj asfalt i led, vuče ilovača, ali ja se otimam, još sam od nje jača. E, vala, nećeš, brate, još ja nisam za te. 

Na koncertu Dečje filharmonije bejah sa jednom sestrom i dvema sestričinama. Nakon koncerta zove me druga sestra i pita za utiske zajedničke. Rekoh: Kad čuje ono što poznaje, veseli se, ko na svadbi. ;)

Volim klasičnu muziku bez izuzetka. Ali kad se začuše zvuci Male noćne muzike, i sestra i ja se ozarismo. Too, rekoh, ko da u kafani čujem, recimo, Polomiću čaše od kristala. Za Mocarta ne bih pare žalila. :)

Verujem da i oni Kinezi, kad me vide, pomisle: Eno je "Ne tLeba kesa". U maloj sredini  jedinstveno, a i u većoj zasigurno retko ime.

Moje ali što devojci sreću kvari: grtALIca što s puta kraj moje avlije idilični sneg razgoni. ;)

Ko sad nije kupus iz kace vadio taj ne zna šta je hladno.

I ko prebranac s kupusom ne večerava ne zna šta je ćeif.

Daj mi papir, zatraži malopre sestra, da zapišem gde sve treba Mašu da vodim (na čas matematike, na čas klavira, na probu folklora, na nastup...). Nakon što je pribeležila, jasno čuh kako, blenući rasejano u papir, zatraži potvrdu: Jel smo se doovorili?

S kim to pričaš, upitah (viljušku punu prebranca zadržah pred gladnim, zapanjenim ustima). Ona pršte u smeh.

Mislim, znam i ja sa sobom da razovaram, ali se još sebi u lice ne unosim. 

Ovih dana vojnim obveznicama stižu pozivi da se jave u vojni odsek radi upoznavanja s ratnim rasporedom ili tako nešto. 

To neko opet planira neki rat? A šta mu teško, neće svoje dete pred metak da tera. Kanda su se zaželeli krvi oni koji svoju ne prolivaju.

Čaj od gloga

U smederevcu pucketa vatra, toplo u staroj kući od pleve i blata. Žuta mačka drema na stolici kraj šporeta, a crna i šarena na vitrini igraju se vlatima pšenice. Pada zimsko veče... A tebi se prohte da piješ čaj. 

Kad živiš na selu, to ima svoje prednosti. Žurno na vunene čarape nazuješ majčine cipele (veće su, pa ima mesta; samo da ona ne vidi). I ne bude ti teško da se, tako nakarađena, po sumračku začas uspentraš uz brdo. (Dobro, priznajem: malčice mi je ponestajalo daha: hitala sam da preteknem noć dok sve ne proguta.) Laku večernju izmaglicu prosecao je lavež radoznalog psa (hteo bi da zna kud sam se pod mrak žurno uputila ja). 

Ne zna on da na brežuljku raste jedan glog, u čije se grane upleo i šipurak. Berući najpre duguljaste, a potom i okrugle crvene bobice, ruke su mi se mrzle. Svejedno sam uživala u prohladnom predvečerju sama na bregu. Ima u samoći nečeg jezivog i uzbudljivog u isti mah. 

Dole je ostala trošna kućica, moja rodna, i blještavi narandžasti kvadratić na vratima. Smešim se. Tek toliko čoveku treba: u beskrajnom crnilu jedna svetla i topla tačka, iza koje  ga čeka neko (makar to bila i mačka, ili ,ako je sreće, tri mačke). 

Čak i ako nema nikog u zagrljaj svoj da te ušuška, piješ ukusni čaj od gloga, sanjaš i puna ti je duša.

Izdaja zelenih pantalona

Lepo sam bila sklopila kombinaciju. I obukla tamnozelene somotne pantalone i tamnozelenu tuniku. Htela uz to da obujem crvene čizmice i stavim crvene minđuše. Kosa mi beše uvijena (posle se brzo, doduše, raščupala, ko da sam plast sena turila na glavu) i ja spremna da uskoro pođem.

Međutim, izađem na terasu, sagnem se da dohvatim činiju (mačkama da sipam granule) i čujem kako nešto pukne. Odem do ogledala, okrenem zadnjicu da proverim ono što slutim i zaista: pukle mi pantalone na stražnjici. (Sad će neki odmah da pomisle kako mi veličina ne paše, da su mi bile suviše tesne. A nisu, more, nisu. Samo sam u struku malo nategla da zakačim. Inače posvuda taman, udobne... (Drugarica mi ih pre neki dan poklonila, prvi sam ih put obukla i već su me izdale.)

Rekla bih da su pukle u zlo doba (žurila sam na hor, jedva ako sam još po sata imala na raspolaganju), da od zla nema još goreg. Pa zamislite da se kod kuće nisam saginjala, pa odem na proslavu i nešto mi ispadne na pod? Hvala bogu da sam tu sramotu izbegla. 

Šta ću, sa žaljenjem svučem zelene pantalone, na brzinu dograbim i navučem farmerke, obujem ljubičaste čizmice, stavim ljubičaste minđuše i ljubičastu torbu.
A može biti da su katkad te nevolje predskazanja. Prošlog puta kad sam imala sličan peh -- pukla mi je vrpca na sandalama, čim sam iz kuće izašla (i pošla tamo gde sam pošla). I evo, ima već preko decenije kako nije na dobro (ni na šta) izašlo. Obratite pažnju na poruke Univerzuma. istina, nekad nečitko piše, zato pažljivo čitajte.

Kad voda čitavu noć odstoji u čaši, kažu, ne treba je piti: puna je bakterija (koje su na nju nagrnule ko muve na med),

Ali meni se grlo osušilo ko da sam tri dana po Sahari bez kapi vode bazala. A daleko mi česma i ne bih još čarne oči da otvaram. Bakterije se uspaničile, vrište, pribijaju se jedna uz drugu...

E popiću vas (dobro, samo gucnuti, da od žeđi ne skapam), da ste još tolike!

Ako je mećava, ako je poplava, ako se gradi, ako se sadi -- svud on! Da l' može neko bez njega dete da napravi?! (Il' i tu kamen temeljac mora da postavi?)

Bog sve vidi. Al' kanda mu se katarakta navukla na oba oka, a operacija se čeka i do dve godine. ;)

Ko da živim u prodavnici igračaka: sve više žena počinje da liči na plastične lutke.

U što si više tuđih života upućen, utoliko je tvoj vlastiti neispunjen.

Emotivni nedostatak

Spazivši zelenu suknju koju šijem, polaznica srednjeg kursa primeti: Što je ovo zeleno lepo. To mi je omiljena boja, rekoh. I ona se nadoveza: Znaš šta znači kad neko nosi zeleno? Šta, zainteresovah se. Emotivni nedostatak, bubnu ona, bez pardona. 

I koleginica pored mene i ja se glasno nasmejasmo (toj neočekivanoj dijagnozi). Jesam li pogodila, nasmeja se žena, pogrešno protumačivši naš smeh. 

Pa ne znam šta tačno taj nedostatak podrazumeva (nedostaje meni sposobnost da volim ili neko ko bi me voleo), ali verujem da postoji, kako god okreneš.

Ima nešto što mi nedostaje, niko ne zna ni ko je ni šta je.

Polna omaška

Dobili smo blizance u familiji. I odmah krete vest od usta do usta, od Vibera do Vibera, od Fejsbuka do Fejsbuka: dva dečaka (kako smo mesecima očekivali).

Međutim, ispostavilo se da je čika doktor na ultrazvuku istrčao pred rudu, ne računajući da je pupčana vrpca spremna (i raspoložena, šale radi) da odglumi muški polni organ (i u zabludu dovede sve, pa i same roditelje).

Elem, rođeni su dečak i devojčica. Javim to sestri, a ona zapanjena (i u nezgodnoj situaciji -- mora da je pola atara, nehotice, obmanula): Kako? A ja svima naglasila: dva dečaka!

E, kad si naglasila, a ti sad odglašavaj!

Juče sam u keks koji redovno pravim uvela (tečnu i ljutu) novinu. Majka je rekla: Baš su ti ružni!

Malopre, vrativši se kući, videh da sam dobro uradila što sam u smesu za keks usula šljivovicu. Kako bi inače ti keksići doživeli dvadeset četiri časa?

Čudi me samo da se ni ocu ne dopadaju (šljivovi proizvodi u čvrstom stanju).

Kad ćemo da kitimo jelku, spopada me nekoliko dana Maša, nestrpljiva. Trideset prvog otprilike, kažem, ili tridesetog. Tako uvek bude, jedva stignem, malo fali da mi jelka u narednu godinu stupi gola.
A sad nešto razmišljam: pa šta bi falilo i da je okitimo sutra? Jelka malecka, zvana Prcvoljak, čas posla bismo je u svečano ruho odenuli. Okitimo, divimo se tri dana, pa raskitimo i opet, ali drukče nakitimo... Možemo tako i deset puta do novogodišnje noći da se radujemo.

Ignjat u dvadeset do deset, odlučno: Ja neću nikad da spavam,

Ignjat u deset do deset: Spava mi se. (I leže na dušek.)

Ignjat u deset: Spava.

Pa ti posle veruj detetu. :)

Ne umem da kažem NE.

Da si žensko, rekle bi babe, dosad bihse šesnaest puta okopilila.

U, čekaj, pa ja jesam (nekakvo) žensko. Sreća da se muškarci drže podalje od mene.;)