Свакога дана мој тата гунђа што нисам брала и кувала блитву (као да ја цео дан цепам свилу, имам ја и својих обавеза, ма како се свим мојим укућанима чинило да крадем богу дане) и прети како је догодине неће сејати (јок нећете, само пробајте). Пре неки дан већ су је били покосили до земље и зачас израсла нова, до по мојих бутина богме.
Данас сам се коначно наканила, убрала тридесетак листова и ето, таман за вечеру. Али после ту има посла ихахај: те одвој дршке (које треба засебно и дуже кувати) од листа, те пери једно, те пери друго, па онда барење... И ту сам се прешла: убацивши у једном трену гужву у лонац с врелом водом, ја гурнух и сопствену шаку (зачас сам је бланширала). Аааа, отрчах до купатила и спустих руку под млаз воде. Мојој мајци и Огњену, који су седели на тераси, то би смешно. Како би детету објаснила, упита моја мајка, као и увек правећи се паметна. Шта има дете да се мота око шпорета?
Ее, после нек ме неко пита што се нисам удала. Па коме требам овако смотана и занесена (могла бих при купању дете да ошурим; као што сам једном Мии док беше мала гузу намазала својом кремом за руке, јер беше у готово истој кутији као павловићева маст; и кад Миа поче да се жали да је нешто пецка, тек накнадно укапирах своју забуну).
Срећа да ми Огњен беше донео кнедле са шљивама, што је одмах измамило осмех на мом лицу (а то Огњену и беше циљ). Видиш како си се одмах орасположила (пола сата пре тога утврдио је, голим оком - и из авиона се видело, да сам нерасположена, што је за мене неуобичајено, но деси се да ме тешке мисли притисну ко камен купус у каци), рече (па да, чим нешто слатко треба јести, ја се разведрим). И беше ми кудикамо лакше да сносим те благе опекотине (мада ионако имам висок праг толеранције на бол: где би други одавно вриштали канда им забијају клинце под нокте, ја не кажем ни А, или кажем тек то).

Бубашваба и Хектор

За ту грозну бубу, сем већ наведене чињенице - да је била грозна, било је кобно и то што смо се нас две затекле на тераси у исто време и што ми је поглед на патос пао баш у моменту кад се она, ногу пред ногу, кретала од ограде ка метли. Та метла је такође била кобни елемент, јер сам је ја, спазивши бубашвабу и скочивши сместа са столице, зграбила оберучке и, не колебајући се ни секунда, не промисливши колико је убиство (не)морални чин, као да сам Свевишњи (и он би се више нећкао и преиспитивао свој наум), пресудила буби по кратком поступку. 

Невоља је што сам истим чином пресудила и метли (која не беше у цвету младости, али не беше јој ни време за пензију). Како сам њоме из све снаге (као да се супротстављам двотонском бику, а не сићушној буби, грозној додуше) треснула о бетон, метла се начисто скрши. 

Како ме тај материјални губитак (који је ништаван наспрам једног угашеног живота, зар не? о како надмоћ човека чини неосетљивим) силно разгневи, штапом од метле смрскала сам бубу и хитнула јој посмртне остатке с терасе. Тај чин се по окрутности може мерити с оном сценом кад Ахил, не задовољивши се победом, и не обуздавши (баш као ја) свој гнев, Хекторово мртво тело веже за своја борна кола, те њима три пута обиђе тројанске зидине.  

Знате колико вреди живот једне бубе: двеста осамдесет динара (толико сам морала да дам за нову метлу).

Хтела сам да оперем зубе, али ми се рука отргла и стрпала четкицу, све са пастом, у (јадно моје несрећно) око. Ако желите бистрији поглед, не препоручујем тај начин чишћења!

Шта вичеш на мене, рече једне вечери мој отац мајци, ко да сам с тобом козе чувао. А ја се одмах упитах како би и колико сачувао (све би се оне разбегле куд која).

Коме ја скувам кафу, запржим му чорбу (а да сам скувала тању, рекли би да шкртарим). Да му више не падне на памет од мене да је наручи (имам ја и паметнија и угоднија посла, а кафу не пијем).

Права дама, сетна, и хаљина цветна

Тамо куд згазим можда трава не престаје да расте, али прашине нема ни за лек - све почистим. Хаљина се разлепршала око мене на све стране, а дуга, до земље, тј. до асфалта. Мало-мало, па јe нагазим, а неретко и благо посрнем (услед чега се деси и да опсујем, то ми баш иде уз тај префињени имиџ).
Који не зуре, гледају из потаје и с пута ми се уклањају. Неки се отворено осврћу (видим ја крајичком ока).
Чак ми и камионџија на семафору добаци: права дама! /Неколико тренутака сам била у дилеми треба ли да бацим поглед на коловоз и учтиво се захвалим, но само сам продужила својим путем (који је тог дана, мишљах, водио у рај). Ни камионџије нису што су некад биле: сирове, насртљиве и досадне. Сад их одликује префињен укус и умереност. Надам се само да ме овај није кришом усликао, па да ми слику окачи у кабини./  Јашта, кад јој сукња до земље, носи шешир и увијена у шал (под којим је закопчана до грла), а ни очи јој се од љубичастих наочара не виде. Тканина мало провидна, истина, али или се све не види или ми се гледа кроз прсте (није то проблем, кад не носим рукавице). Додуше, ја сам уверена да жена и у краткој сукњи и деколтованој блузи може бити дама, јер битан је став с којим нешто носиш (види се кад ти није циљ да изазовеш звиждуке и вулгарне коментаре).
Увече на Ластиној станици с бочне стране зачух (и мишљах да је до мене допро разговор две пролазнице): хаљина ти је... Кад се освртох непозната  девојка, пролазећи крај мене, заврши мисао: предобра, плени! Видљиво беше њено истинско одушевљење. А комплимент од жене вишеструко вреди.
Шта је то у овој цветној хаљини (о којој сам и раније писала) кадро масу да опчини?!

Тело и мозак

Једном су ме питали кад сам (будући да сам давно први пут заплакала) приметила да је тело почело да ми се мења... Зар је почело? Нисам ни приметила. 
Шалим се, јесам понешто. Али ја уопште нисам типичан примерак - свих ових година, све у свему, изгледам боље него с двадесет (стицање, каквог-таквог, самопоуздања од кључног је значаја и главно естетско помагало). 
И тело ми је, бескрајно дуго, било ирелевантно, као да га не имадох, све док... Хм, да, нећу вам рећи. Није чак ни битно какво је, све док постоји неко коме се допада, кога заноси (верујте, за такав ефекат нису нужне идеалне пропорције; уосталом, тело је ништавно ако уз њега не иде заносан ум).

У последње време све чешће виђам фотографије дотераних девојака у проводу (по градским кафанама) и никако не могу да схватим која је тачно њихова улога /сем да једу као мачке, намонтирају се, нашминкају, скоцкају, како год, истуре бутове, испрсе груди (или празне брусхалтере, како која), напуће усне и сликају се с мушким посетиоцима клубова/... Можда да заводе посетиоце, како би им извукле што више пара из џепа (док су ови убеђени да ће извадити нешто друго).
Збуњена сам. Да ли те девојке верују да су неодољиве и да им нема равних? (Хих, како је то смешно. На хиљаде готово истих, па свеједно која падне шака.) Зашто жене желе да се допадају свима? И да ли се мушкарцима више допадају оне које су лако доступне (али не само њима, у томе је невоља)?
Знам да је глупо што не марим много за тело (касно је сад за то; касно сам га постала свесна). Али просто не могу другачије. Чак и кад бих се њиме више бавила, чинила бих то због себе, из здравствених или естетских разлога. Нисам ја лутка која треба свим мушкарцима да диже притисак и да им подстиче лучење пљувачке. 
Ја сам пре свега мозак (зато сам врло незгодна за комуникацију). Ако сам тело, Једноме сам (не похотној хорди мушкараца)! 
Не сматрам се вреднијом ако више мушкараца за мном звижди и балави. Напротив, не доживљавам то као признање и слављење, већ као скрнављење и прљање.

Шта то има тетка у недрима

Док се јуче спремах (што подразумева отварање свих врата на регалу и дубоко промишљање шта да обучем) да скокнем до фризерке, Маша се, зачудо (место да зева у лаптоп и игра игрице, како иначе ради), беше изврнула на кревету полеђушке и, наизглед немарно, проматраше. Како ми стоји хаљина, упитах је, кад напокон навукох нову, карирану, у зеленим нијансама разуме се. Добро, одговори она, готово равнодушно, наизглед чак апатично. Само мораш да промениш брус (за који трен схватих зашто ми је то рекла, специјалном интонацијом; није она баш толики модни критичар, како се чини), додаде одмах (као да ја сама нисам видела да ми се наранџасти троуглићи не уклапају најбоље). Па променићу, рекох, и мислила сам. А Маша, и даље тобоже смирена, канећи да ме завара, као да прича о временским приликама (а не о својој опсесији), мотрећи ме значајно у очи (док ми не постане јасан њен наум), напомену (очекујући моју побуну): ја ћу бити ОВДЕ. А ја У КУПАТИЛУ (ниси ваљда очекивала да ћу се пресвлачити на твоје очи), спремно одговорих (и победих у тој малој игри). 

Она на то, тешко подносећи пораз, сместа промени начин понашања и средства, те ми одбруси (како већ беше учинила и тог јутра, изнебуха и из чиста мира, просто љутита, откривајући колико је мучи та мистерија моје анатомије): ти имаш с...! НИСУ то тениске лопте (како сам јој једном рекла; е камо среће, волела бих и ја да су бар за ватерполо, али шта ћу, тако ми се заломило), ти имаш с... (могуће да би сваки микроскоп или пак неки срећник то потврдио), све жене имају!  /С времена на време она упита, надајући се да ћу једном попустити (а нећу). Зна да је обмањујем, али опет не може да буде сасвим сигурна, збуњује је моја истрајност и непоколебљивост у тврдњи да у брусхалтеру спортске реквизите носим./

Џабе, Машо, већ неколико година, покушаваш да од мене бар  извучеш  признање (кад не успеваш да видиш црно на бело, или пре бело под љубичастим, жутим, како кад).

Кршни момци (а нису Црногорци)

Кад год некоме покаже фотографије с јучерашње прославе, моја мајка, поносно, додаје: а види моји зетови какви су (кршни, ко од брега одваљени; закметили се један поред другог, па само да гледаш). Кад ми дојади, ја је прекорих: шта се хвалиш ко да си у'ранила бикове од петсто кила (додуше, кад потом размислих, то је можда за краву импозантна тежина, тиме и величина, а бик од петсто кила пуки је кржљавко)!

Игњат ми беше у рукама и беше мамац за једно младо створење, које ће ускоро постати мајка (те се од нас не одмицаше и вазда пипкаше нашу бебицу). /Све бебе су лепак за жене разних узраста; зна то и мој сестрић, који је напрасно (и неочекивано) решио да у колицима провоза Игњата, баш у време кад се очекивао долазак Урошевих другарица. Ала би га све салетеле, да штипну Игија , која за образ, која за бутиницу: јаоо што је слаадаак, јаоо, виидии како се смеје, јаао ово, јаоо оно... а брат тинејџер би осећао братски понос и, окружен тим девојкама, дечачко задовољство и надмоћ у односу на браћу (која ће морати да користе друга средства не би ли се домогли девојачке пажње)./ 

Потом се и Миа однекуд појави и приви уз мене, а та женица (готово дете, само с испупченим стомаком) упита: је ли ТО твоја ћерка? Ја немам ћерке (а ни синове), насмејах се. А ТИ се ниси удала, закључи она (пошто је већ унапред била обавештена о основним биографским подацима мојим и мојих сестара (о мени није имала ни пуно шта ни нарочито значајно да чује). /Добро не рече "удавала" - тим несвршеним глаголским видом провинција вам, сугеришући да је време истекло, одузима могућност и право да икад заснујете брачну (ко да је таква нужна и гаранција за вечност) заједницу  и осуђује вас на трајни статус уседелице). Нисам. А колико имаш година? Дубоко удахбух, да не останем без даха између две цифре, на шта она готово разрогачи очи. Па што ниисии, ваљда у исти мах исказа саосећање и жаљење она. 

Па ниисаам (да би се свим удатим женама и девојчицама срце парало). Погрешила сам, ето, требало је да и ја с деветнаест година имам стомак до зуба (па досад без њих да останем).

Маска(ра)

Немам ништа, чак ни маскару (сестра ми давно поклонила, али је ретко користим, можда једном годишње, под условом да је нађем; ове године сам, дакле, пропустила прилику), кењкам по соби (морам да идем ненашминкана, као и свих година досад). 

Имаш (гас) маску у соби у ормару, довикује ми отац (направивши паузу у чаркању са женом под јеловином; што ти је капацитет: уста не заклапа, вазда жену подбада, а и уши начуљио). 

Ма не прави се луд, тј. паметан: што овакву лепоту да маскирам (маском кад шминке немам)!
Што твоје може да ти да (имплицитан) комплимент и подигне самопоуздање, то нико не може.

Слатка сам као шећер (и коња не носим на души)

Крофном коју сам управо појела могла сам коња да убијем, само кад бих поседовала тај убилачки нагон (уосталом, где да га носим на души, тежак је ко слон). Имала сам среће да се нико три дана преостале крофне не досети и да чак ни нехотице врата кухињског елемента не отвори. Крофна је три дана чамила и чекала да мени падне на ум, а потом, разуме се, и у чељусти. И коњ је имао среће (од страха се прибио до дувара, али може да одахне) што сам више алава него радознала (шта да сам пожелела да испитам тврдоћу те крофне, односно, истинитост народне тврдње?). Зло и наопако (отац коњ би плако, и мајка кобила горке сузе лила)!
Код крофне, као и код ма чега другог јестивог, најслађи је последњи залогај. Тај ни за живу главу (ни за какве паре) ником не бих дала! (Можда сестрићима, мало што их неизмерно волим, мало што би ме било срамота да своју сласт ставим пред дечију.)
Е баш тај неваљалац, у последњем трену, утече ми испред уста: поскочи с тањира, оборивши га скоро, и тресну о под, изазвавши тиме (поред моје ојађености због тешког губитка) и кишу шеђера у праху, што ми се сручи по  рукама, недрима и ногама. Сад нико нека се не чуди што сам слатка као шећер!

Још док се туширах, мишљах о том како ћу се сместа бацити у кревет. Али се сетих да је вечерас требало да узмем сандале од обућара. Навукох танки џемперчић преко мајице и зађох у ноћ.
Зрикавци зричу, домаћини у мајицама без рукава, а ја... Таман хтедох да кажем како ће људи мислити да сам ненормална, кад се сетих да ни иначе вероватно не мисле другачије.
Јао, ова фобија од херпеса (који само вреба, чека да се мало разголитим у јулу, и ето га одмах на мојој усни) вазда ме доводи у непријатну ситуацију.

Свадбена звона далеко се чују

Кад те неко сретне после много година просто је неминовно да те упита: а ти, јеси ли се удала? /То ме нимало не чуди (нити ми смета, давно сам оглуглала), јер дешавало се да ми исто питање постављају и они који ме срећу средом и петком. Замислите ту несрећу да се удам у четвртак, а нико их не обавести./
Нисам, рекох нимало уцвељена (ма уздржавам се, шта ћу, прикривам јад несрећне уседелице). Претпоставила сам, одговори рођака. А како си претпоставила, на основу чега (јутрос сам се огледала и ништа ми не беше исписано на челу; додуше, народ каже да се муж (какав је) жени по лицу познаје - можда се види и кад га нема), баш ме заинтересовало. Па, тебе стално виђам (а ваљда са мном ни кучета ни мачета... кад их са собом не водим), а и неко би ми рекао, чула бих. 

Е вала у праву си, то би громогласно одјекнуло - свадбена звона далеко се чују, па би и до тебе морало да допре (лепршање моје зелене венчанице).

Готово читавог лета у ходнику ми гумене чизме стоје тик уз јапанке, па се преобувам како прилике налажу, на петнаест минута.
Допусти дан-два да не скидам јапанке, Свевишњи, де учини ми, љубим те ко брата /ју, да ми се сада не разгневи - браћу, а и осталу родбину (ако не рачунамо моје сестриће по чијим образима пољупци вазда пљуште) љубим само кад се штогод слави/!

Kad nije ničije

Dok obe moje sestre i ja danas sedesmo pred kapelom, primetih: Оmatorile smo, meni je ovo treća sahrana ove godine (al' dobro je dok ne počnem redovno da osmatram čitulje i dok se lično ne opružim na odru). One se iskliberiše, pa nastavismo da raspredamo o koječemu (kako se već čini u sličnim prilikama; takva je priroda, za sve rane ima melem, pa i za smrt - tuđu).
Sestra koja se pre neki dan vratila iz Grčke, a nismo se otad čestito ni videle, ne stiže (iako usta ne zaklapa) da nam prenese sve divne utiske.
Jednog dana našli su na plaži dušek (naravno da to ne beše najuzbudljiviji momenat na letovanju, nego je sestrin princip pripovedanja: što na um - to na drum, slobodni asocijativni niz). Pogleda, kaže, moj muž, nikog nema okolo, nije ničiji, pa smo mi sedeli (koristili blagodeti zaturenog predmeta). Posle se pojavio vlasnik, pa su mu dušek ljubazno vratili.
Drugog dana, kaže sestra, moj muž našao loptu. Pogleda on, okolo nikog nema, nije ničija, pa smo se njome u vodi igrali.
A šta misliš, pade na pamet meni, da se (trećeg dana) u vodi zadesila gola (mada ne mora da bude) žena?! Tvoj muž pogleda, nigde nikog, nije ničija, i... eto belaja!

Да ми је отићи некуд, далеко, далеекоо... нико да ме не нађе... у високу траву да се опружим, у небо да гледам... зрикавци да зричу, ја ни о чему да не мислим...

Кад долазе гости

Кад долазе гости, прашина се у мојој соби нарочито успаничи. Она ушушкана иза и измеђ књига које ретко отварам зна да је безбедна и да ће остати нетакнута да се башкари у својој интелектуалној оази. Али прашина која је за своје боравиште одабрала телевизор, радио (да, имам радио, драгу успомену; никад га не слушам, јер немам навику и јер крчи, али га гледам и мислим...), сточић на којем лаптоп (од мене и Маше) нема мира, и још две-три привилеговане (истакнуте, очима странаца доступне) површине сместа грозне сузе роне (што су црни петак... и плаву, или зелену, или розе, крпу дочекале). Једном манем, прашина нестане!
Кесе ћушнем иза регала, одећу овлаш посавијам и тутнем у ормар, кутије с репроматеријалом гурнем под сто (а проблеме сам већ одавно гурнула под тепих), па у пуном сјају дочекујем родбину и пријатеље. Мислим, у привидном сјају. Свака иоле просечна домаћица, само ако је иоле радознала и носата (гура нос где не треба), зачас ће нањушити неред.

Љубичасте спаваћице

Обе мачке са својим скорашњим породом смештене су у старој кући. Вазда их обилазим и надзирем, храним и доливам свежу воду. Ако мене нема, онда, кад пожеле да изађу на чист ваздух, протегну ноге или просто одморе главу од кењкаве деце, довољно је да само мало поскоче на лабаву браву на вратима собе, узверу се уза зид и искоче кроз горње прозорче. Звучи веома компликовано, али само у случају да нисте мачка.
Проблем је кад изађе бела мачка, јер она не зна (или није у довољно доброј физичкој кондицији, иако је од црне кудикамо млађа) да се врати. А деца јој огладне и хтела би да их нахрани. Шта јој онда преостаје но да ми мјауче по тераси и ходнику док се не наканим да ју (упркос киши која пљушти) спроведем назад.
Тако и малочас. Таман сам се била спремила за спавање и посветила писању, али не имадох куд. Уклоних лаптоп с крила, навукох дугачак циклама џемперчић преко кратке љубичасте спаваћице (те се наведени одевни предмети нађоше на истој дужини) и (на босе ноге) гумене чизме с љубичастим, циклама и зеленим кружићима (баш ко да су за мене прављене). На тераси нађох кишобран, разапех га, па се, у тако заводљивој (па имам ваљда огледало, а имам и очи... чак и туђе, којима верујем) одевној комбинацији (празник за очи, нарочито оне што по ноћи виде ко по дану, само да се когод на улици затекао), упутих преко дворишта. Мац-мац, а мачка оде својим путем, па потом пред мене бану. Ух, дођавола, нисам понела кључ. Вратих се назад, да га на тераси преузмем из мајчине руке, па онда уведох неодговорну мачку и сачеках да се примакне "кревецу" (за који би се многи заклели да је пука гајба у којој је јесенас стајао црни лук).
Елем, ту спаваћицу (пуну ликре и оивичену чипком на кључним местима) купила сам пре неки дан (очарала ме на први поглед). И то не једну - ТРИ! Не, нисам баш тако алава: само је једна моја; остале две купила сам сестрама. 
Једна сестра, она најмлађа, није ју погледала равнодушно, више разочарано. С два прста је пребаци с једног места на друго, рекавши: а туу си купила, мислила сам да је памучна... с неким медама... О, боже, купиш жени средство за узбуркавање брачних вода, а она не зна да га цени.
Друга се у то време налазила у Грчкој и спаваћицу виде тек данас, па се осмехну, допала јој се баш. Зато је сакри од мужа, да не квари изненађење.
Дакле, једног дана купила сам три истоветне (ако не мислимо на величине, тотално различите, као градација) спаваћице (беше то симпатично продавачицама, видех им по осмеху), а наредног одвела и другарицу, да јој покажем. Испрва ни она није много била заинтересована, али кад се, након пробања, врати из кабине, осмех (из којег сам ја прочитала много више од напред наведеног, иза којег сам препознала жену опијену тајанственом моћи - женственошћу) ширио јој се од уха до уха: баш је лепа! 
Кад се појависмо на каси, продавачица се осмехну: јесте ли ви и јуче били (и купили тај исти артикл, у више примерака.. прећута). Јесам, кажем, и осмехујем се такође. Нећу се чудити ако сутра дође још неко, примети она. Немојте, јер ја сам таква: кад се мени штогод свиди, ја желим и друге о том да обавестим, да и они за себе нађу исту срећу (добра душа: побољшавам туђе сексуалне животе).
Другарици потом рекох да ми јави утиске (шта је муж... рекао). Она на то, са смешком, рече да сам "опасна" (а ниисаам, само ми бујна машта, разиграна, грехота зауздавати је), иако се тобоже правим наивна (ниједна од наведених констатација није тачна, верујте; али можда је боље да мисле како се правим наивна него да сам стварно таква), а ја је, једнако осмехнута, подсетих да испод мире триста вире. Дан касније од ње ми је стигла порука да ме њен муж пуно поздравља и захваљује ми (ко онаквој спаваћици одоли, има озбиљан проблем)... Сестре још ништа не говоре. А и ја ћутим ко заливена и не трепћем... одразом у огледалу опијена.

Навлаке за седишта, наставница и неостварена певачка каријера

Готово сваког дана ја гледам оне "беле" навлаке за седишта у Ластиним аутобусима. Мислим да би прашак, ма који, из рекламе (који би, у маало већој дози, опрао и паре, и руке, и образ) пред тим изазовом остао немоћан, поражен. Знате за оне одевне предмете, јавно на телевизији изложене срамоти, код којих се открије да "бело није више бело". Е па оне су бљештво беле наспрам ових јадних навлака, које је мучно и погледати (црна земља крај њих се беласа)... а камоли на њих се наслонити. 

Моја наставница општетехничког у основној школи није хтела да спусти главу на седиште (а тад су навлаке још и биле чисте; наставница је више страховала од милећих напасти које су могле напустити нечије власи и ухватити се за њене као за лијану, па де их се после отараси), таман да јој платиш (додуше, не знам је ли јој ко нудио... а ни времена нису била тако кризна и оскудна). Седела је увек високо подигнуте главе, права ко свећа (док је не поткачи сунце, разуме се), што би рекли ко да има колац у леђима, упорно и успешно избегавајући то легло заразе. /Дивим јој се и волела бих да је следим, али нисам у стању. Наставница је, изгледа, имала добар и јак кичмени стуб (којим је могла да пркоси аљкавости превозног предузећа, односно његових службенка (у којем се поготово данас не зна ко коси, а ко је задужен за (не)хигијену)./ А моја глава ко лака жена: не треба је  ни молити ни убеђивати - сама леже (нарочито кад добар део ноћи проведем на интернету).
Баш је пазила на себе та моја наставница. За кога се чувала, бог свети зна, и јесу ли се  коначно негде срели (а надам се да јесу и да су се онај строг израз лица и цинизам изгубили без трага пред осмехом вољене жене). Не знам ни колико јој беше година (биће да је она тад, по стандардима провинцијалне средине, била оно што сам ја сад - уседелица, само што сам ја нека тотално атипична), али кад год је неко требало да испроба струјно коло, она је изврдавала, уз опаску: јес' па да умрем млада и зелена!
Oна ми је, једном приликом кад сам место ње морала да тобоже испредајем једну лекцију (не знам како сам то преживела, и данас страхујем од јавних наступа) приметила како имам лепу боју гласа, који ми дотад, рече, није чула (таква сам била ја, ћутала ко заливена). За тај глас много година касније Миша и Никола рекли су да је промукао као глас једне народњачке певаљке (то ми се није допало) и наручивали да им насред Калемегдана певам о некаквом бизнисмену код којег су "још увек моје гаћице". Боже сачувај и далеко било!

Камионџија меког срца

Не волим пешачке прелазе без семафора, нарочито на прометним раскрсницама. Како су возачи махом себични и неувиђавни, то вас оставља њима на милост и, чешће, немилост. 

Баш такав кружни ток однедавно је начињен у Карађорђевој улици надомак Ластине станице. Баш туд води мени омиљена путања, најкраћа пречица од Кнеза преко Зелењака, па низ Улицу Краљевића Марка. 
Кад год треба да пређем пешачки (сем ако то није у месту где живим и где између два аутомобила често буде два минута паузе, што је довољно да се безбедно пребациш на другу страну), осетим се сићушна као зрнце мака, као жртва, као бојажљиво детенце. А видим да и други пешаци снебивљиво погледају и очекују ма какав миг возача, како би се усудили да кроче на коловоз. 
Саобраћајни пропис налаже да возач моторног возила пропусти пешака на пешачком? Ма пусти то (ако ти је живот мио) ил' окачи о реп мачку (ако га ауто није прегазио). Возачи углавном, иако им је обавеза да пешака пропусте, ни брзину не смањују (покоји самоуверени пешак спушта ногу на коловоз на властититу одговорност и ризикује да му сва фамилија по прецизном списку буде изложена сексуалном злостављању од стране нагло, и против његове воље, заустављеног возача). 
Кад неки коначно стане, пешаци и даље не верују, бојажљиво спуштају ногу с тротоара (канда очекују да овај нагази гас и од њих начини флеку на асфалту). Возач (мислим понеки, увиђаван и предусретљив, који зна за ред) на то покаже руком у смеру којим би човек да пређе, а овај, осмехнут, обавезно захвали (што се возач понео у складу са саобраћајним прописима). Тако бар ја, спонтано, сваки пут кажем хвала и увек претрчим, да људе одвише не задржавам, да не изгубе стрпљење... па зачас да буде флека од мене.
На овој раскрсници, коју малопре поменух, вазда врви од оних камиончина, пред којима ти срце сиђе у пете. Сви ми се чине као опасне огромне праживотиње и не усуђујем се лако да им се примакнем. А као за инат два километарска испречила се на самом пешачком. 
Дошла ја до пола улице, па гледам куд ћу сад (пролаз између два чудовишта узан, а никад се не зна кад ће први да се стукне или други да јурне). И погледам упитно другог возача - шта знам, можда данас није расположен, потераће оно чудо, има да ме залепи за претходно возило - начиниће од мене постер на задњој страни приколице (па добро, и да нисам комплетно одевена, немам предиспозиција за кабину). 
Осетивши ваљда мој страх, возач ми махну руком ка хотелу Бристол (гест који значи: изволите, слободно, ништа вам се неће догодити... јамчим, ево ја не мрдам с места). Ето, какав контраст: таква машинчина, а у њему меко срце, ко би рекао - пушта ме да пређем на пешачком, између два камиона, као између Сциле и Харибде.

Љуби, љуби, ал' понос не губи

Гледам (кришом, и крајичком ока) пре неки дан у аутобусу: неки клинац навалио да љуби девојку крај себе (нисам успела да утврдим је ли његова лична; можда пре она што верује да су сви момци њени док је девојка, на ту ми сорту личи), ко мутав на телефон (наизменично љуби и цвркуће). А она (ко да је од камена, па мени се срце цепало, а она... срца као да нема) не мрда, трпи и само преврће очима. 
О побогу, дечко, зар си слеп код очију? /Дошло ми да скочим и саспем му истину у лице: човече, не понижавај се! Па није она није једина на свету! Је ли (јој) златна, питала би моја баба./
Ајд сад, то је можда хендикеп за који ниси крив. Али зар си и тако лош из математике? Не знаш колко је два и два? Сабери (се) сместа!
Купи, синко, гумену лутку, више ће да сарађује (више ћеш вајде да имаш, и има да ти преде као мачка).

Кад бих ја дошла на тако сулуду идеју да се удам (не, не мислим да је ТО сулудо) и да правим свадбу (на то сам мислила), комплетна би ми фамилија доживела нервни слом три дана након "благовести" и почетка мог планирања тог спектакла (ко би поднео мој перфекционизам при декорисању и организацији)!

Гаће на тротоару

Јуче сам у главном граду неколико пута морала да потрчим (више се и не сећам из којих разлога,  а последњи пут сам се задихала, чини ми се, хрлећи на станицу). 

У том су ме спутавале шалваре. Све време сам имала осећај да ће ми спасти, те сам их навлачила у трку. Било је врло глупо од мене што сам кројачици предложила да ми стави учкур. У ствари ја сам мислила да учкур буде уз ластиш приде, али њој нисам нацртала (тако сам сад у тим шалварама на корак од срамоте).
Трчећи низ Улицу Царице Милице сетих се једне давнашње теткине приче, о жени којој су насред Кнеза (или беше Теразија, не мења ствар) гаће склизнуле (ластиш уме да се разлабави, па и пукне кад не треба; што ластиш може да те обрука, то нико не може)  низ ноге. 

Сви оближњи пролазници, као и тетка, видели су јасно гаће на тротоару (а де утврди чије су), али лице поменуте непознате жене ни по чему није одавало да јој међ ногама дува промаја. Жена је, дигнуте главе, гледајући и даље поносно преда се, ноншалантно из гаћа искорачила и наставила да хода уједначеним темпом, ка месту на које се била упутила. Самопоуздање вредно дивљења. И сналажљивост без премца. 

На њеном месту ја бих се најпре успаничила, па бих пропала у земљу, тачније асфалт (или можда обрнутим редом, не знам), дограбила оне гаће и првим аутобусом побегла кући, да тамо данима патим од срамоте. Али, хвала богу, свет не обилује створовима као што сам ја. Свуд врви од особа које (ко би реко) самоуверено шетају без гаћа.

Нисам Лази намењена

Беше већ готово поноћ кад кретосмо кући из комшилука. Мајка, спустивши поглед ка нашим ногама, рече: срећа што нас нико не види (у, баш ме заб...рину), иначе би помислили да смо обе за Лазу (оног омеђеног наводницима): она у јапанкама, ја у гуменим чизмама (које сасвим лепо пристајаху мокром друму, пола сата након што је киша лила ко из кабла) - сасвим довољан аргумент, мисли она, за кошуљче што се на леђима свеже.
Е, ти можда  и јеси за Лазу (мада мислим да имаш и јачих разлога да му (се) допаднеш, не би те "кибицовао" због јапанки након обилне кише); ја сам за неког сасвим (реч која у овом тексту сасвим доминира) друкчије именованог (зна он ко је и доћи ће по своје)!

Огледалце моје са ловачким пером

Сваке ноћи, кад напокон удовољим својим леђима и положим их на кревет, поглед ми падне на оно моје огледало. Већ неколико дана (откад су ми сестричине у соби пландовале; некад мишеви коло воде и мачки испред носа) не може да контролише ловачки нагон - заденуло перце (вероватно кокошије) за десни угао, па само уоколо звера.  

По цео дан оно лови... мој одраз у самоме себи. Каткад га изврдам, али углавном ми направи такву сачекушу, да му не могу утећи. Пређем од кревета до ормара, и видим - уловило ме. Кренем од прозора ка вратима - опет ме уловило. Кад хоћу да изађем из собе, иако су врата од кревета лево, ја се правим да ћу к прозору, који је десно, само да видим је ли ме опет уловило. /И да ли ми се замрсила коса, цакле ли ми се очи (их, како зашто, од чаробне речи, од предивног лица, заводљивог ума...), јесу ли ми наушнице задрхтале (а редовно дрхте, баш као што једна песникиња каже: кад наушнице на мојим ушкама задрхте, знам ти си се помагао у моме срцу; тај нема мира, вазда се врпољи, ко да су му пундраће метнули у гаће)./

Има оно чудесни мамац, поваздан говори: гледај ме, гледај се, гледај ме, гледај се... 

Некад ме улови, па се на њ љутим и опирем, отимам се из његових руку, не допада ми се што ме шчепало такву какву ме затекло. 

А некад (засад много чешће) сама му трчим у наручје, смешим се, мазно увијам пред њим (само зато што ми се од њега неко други учини) и знам да једва прикрива радост што ме види (нарочито кад се полунага, изазовно и помало самозаљубљено, у њему огледам) и једва се уздржава да не прсне у парампарчад.

Огледалце, огледалце моје, кажи на свету најлепши ко је? (Пази добро шта ћеш рећи, годило би ти да те коначно обришем).

Јуче сам опет поранила, а радња у коју сам наумила ради тек од десет. Таман да одседим сат времена у парку и да мало поразмислим... о кучинама у којима пијучем. Али, авај, ни у парку човек мира нема. Све и да ти се на клупу нико не ували, све и да ти сусед буде ћутљив, појавиће се неки смарач (да гледа, да пита...).
Нисам ни утврдила шта је нудио, какав трик је у рукаву имао, али сам сигурна да је имао намеру да ми извуче паре. 
Пришавши ми недозвољено близу, пружи ми некакав флајер. Како ја мргодно одмахнух главом, он осмехнуто понови: изволите. Ха, знам ја за јадац (шта све неће смислити ти изнуђивачи): како такнеш лисић, креће прича: да ли бисте помогли деци са онкологије, мом деди, не знам ни ја ком... ко бајаги. А не бих (ништа ја не радим кад ми други кажу)! Не бих помогла ономе ко мој мир нарушава.
Не, не треба, обрецнух се, и смарач продужи даље. На суседној клупи једна од жена се пређе и пипну папир, услед чега аутоматски крете прича (не знам каква ни о чему, али знам с каквом сврхом). Једва се жена ратосиља беде.
Не узимај ништа што ти неко пружи, јер он други крај тога држи... и не пушта... док паре не изнуди. Не ступај у контакт са странцима (мајка те у нижим разредима основне учила), паметан буди!

Пробудила сам се у најбоље време, око седам, таман... да се ваљано искористи дан. Како се извукох из кревета, изађох напоље и опружих се по клупи под јеловином (е па решила сам да ми дан почиње оним што волим, а не оним што морам - тог другог је превише, па ми за прво ретко остане времена, зато сам обрнула ред), препуштајући се јутарњем сунцу (како му се ретко овако отворено излажем, ваљда је то искористило).
Потом, кад пожелех да променим положај, донесох ћебе, прострех га под брескву, па се и на њему опружих потрбушке. А Васа се сместа довуче и леже покрај мене, где и сад куња.
И мајка се убрзо пробуди, па изађе на терасу (тако је окрепљујућа самоћа, али кратко траје). Најпре не рече ништа, али сам по њеном ћутању одлично разумела да у мене гледа и чудом се чуди. Шта радиш ту, најзад упита. Зар не видиш, рекох, овлаш је погледавши. Видим ти само д..., рече (а лаже, нису ми шалваре провидне).
Утом се пред капијом заустави и зетов ауто. Шта радиш ту, упита ме и он. Лежим, зар није очигледно? О, свашта, побогу, боже сачувај... или томе слично, изговори, а нарочито помисли, и он.
Зар је тако неуобичајено, невероватно, неприхватљиво и непромишљено кад неко УЖИВА?! :)
Уживање се наставило брањем џанарика, које сад треба очистити за питу. Kако клечим док куцам, сунце ми се попело на леђа (као дете, воли да га носим на кркаче;).  Само да га збацим, па ће пита бити "шлаг на торти"! ;) А мачка ми масира утрнела стопала, жао ми да је прекидам. ;) Како је живот леп! :)

Свачије слушај, своје сматрај

Врло брзо се испоставило да је то што ме је тетка замолила за савет, па и помоћ, било од ње врло непромишљено.
Како ју је наредног јутра, такорећи у зору, чекао пут у бању, а паковала се, и то траљаво и споро, у "пет до дванаест", ја нисам могла да гледам како губи (тачније, пошто ме је стално нешто запиткивала, нисам могла да гледам како ЈА губим) још наредних сат времена потенцијалног сна. Стога сам се укључила као саветодавац (изгледа да помоћ од мене и није нарочито тражена, али је за мене типично да помажем и кад ми то нико не тражи).
Како сам крај ње стајала одевена тек у кратку, танушну сукњицу и неку оскудну мајичицу, одећа коју тетка беше наслагала на кревет, остављала је утисак као да се жена, усред јуна, спрема за зимовање (само је још бунда фалила, ако се послужимо хиперболом... ваљда што још не беше стигла да је ишчупа из ормара).
Јао, шта ће ти то све (претпостављам да је капацитет торбе ограничен, а и што да вуче толико)! Биће тридесет степени (као да сам метеоролог и лично сам "проверила"), изгорећеш! Понеси само једну ствар дугих рукава и једне панталоне дуге, за сваки случај (а било је таквих, било, бар седам од десет дана), за не дај боже (и тај нам није ишао на руку, већ само стајао на муку).
То је као и кад сит човек уђе у продавницу прехрамбене робе: ништа му не треба. А ја скокнула неким послом до тетке у поноћ, полугола, отирући зној са чела. И шта ће тетки онда сакои, џемпери, тренерке и јакне?  Биће топло (па јун је, лето је безмало, кад ће ако сада неће), има да се скуваш, жено..

 А шта мислиш ове панталоне, пита тетка. Које? Па исте су ти скоро као оне. Али ове су ми од комплета, показа на сако, који је такође дремао на кревету и уз који су се слагале. Јао, готово се за главу ухватих и ознојих сместа од самог погледа на то дебело чудо. Па шта ће ти сако?! Али мислила сам ујутру да обучем. Довољно ти је оно џемперче, које смо већ издвојиле, само нешто изјутра да навучеш (ионако ћеш после у аутобусу да скинеш), док сунце јаче не изгреје (такво је ово пролеће, температура током дана невероватно варира).
Следећи моје инструкције, тетка очас посла потрпа одећу у путну торбу, повуче рајсфершлус и ја мирно одох да снивам. Лепо се проведи, јави како ти је! 
Ја нисам ни стигла да мислим о теткином бањском имиџу, али се тетка кроз неколико дана јавила... да ми скреше све по списку (а и шта ме брига ко је на њему, само да је моје име испуштено). Пресело јој је бањање! Седам дана је цвокотала и навлачила панталонице од тревире, преко доњег, а једину мајицу дугих рукава и џемперче, преко горњег дела пиџаме. (Ко се надао да ће време обрнути ћурак наопако?!)

Па што не обучеш сако, упитах, кад ме једног дана наведе ђаво да јој одговорим на телефонски позив (до тада сам је успешно изврдавала). Нисам га понела (хм, то је стварно ваљан аргумент), подсети ме, рекла си ми да не треба. 

Упс, овај, али... (Тетка, зар никад ниси чула да народ каже: свачије слушај, СВОЈЕ сматрај... и сако у јуну облачи, па макар топлотни удар доживела? И бабу да милион пута каже: лети се навуци, овај обуци, зими како хоћеш?)

Прво сам се пробудила ја, а тек онда пробудиле су се оне.
Оне су сместа зацвркутале ко бесне, а ја сам се већ петнаест минута дотад мрштила у монитор, кивна на нешто изнутра што ми не да да спавам.

Испеци, па реци (нарочито деци)

Како се нађе надомак лаптопа, Маша као да изгуби памет. Само игрице и игрице (ма друго сам ја и моја зависност од интернета, у последње време већ донекле контролисана)! 

Док се ја мајах по соби, канећи да је мало поспремим, она удараше по оној јадној тастатури, на којој су се већ излизала слова М и Н (што баш они, вероватно ће остати мистерија). И како који пут стисне тастер, Маша повикне: чувам овце, чувам овце... Зар се тако чувају овце, обецнух се, шаљиво, и бацих поглед на монитор (да ја видим то напредно виртуелно стадо - ту све овце једре ко јабуке). Марш на ливаду, па чувај (мислим, и могла би, да ти баба није читаво стадо распродала; и ето како оскудица у животињском фонду утиче на дечију зависност од електронских направа). Потом промени "песму": овца хоће воду, овца хоће воду... Хоће и оне наше три кокошке, и две мачке, и један пас! Трк напоље да их све намириш!

Кад следећи пут туђох у собу из кухиње, држећи комад хлеба са сиром у устима, и помажући се рукама, да га не испустим, Маша све то опази (а за то време, претпостављам, две-три хитре овце прескочише ограду тора и одбегоше ко зна куд) и само стиже да прослови: хоћу ја. 

Намазах јој, али не допустих да једе у соби. Док је, негодујући, седела за столом у кухињи и журно гризла, ја додадох: не можеш у соби да једеш (мислим, и могла би, али не да мусавим рукама лупа по мом лаптопу); у кухињи се једе, а у соби... ради шта хоћеш (нисам одмах могла да се досетим адекватног примера, па умало да ме скупо кошта то, нехотице изречено, широко допуштење).
Маша ме, донекле љутито (што јој овце остају без надзора), ћутке гледала, па само рече, помало заједљиво: значи, да цепам књиигее... Нее тоо, завапих и прекидох низ (подигнут тон на књигама јасно је упућивао на то да би се Маша још којечега досетила) потенцијалних вандалских недела.
Испеци, па реци, нарочито деци (јер свака реч има реп и свака непрецизна изјава може имати озбиљне последице)!

А зашто ти увек носиш ту мајицу, упита ме вечерас Ана (будући првак).
Истина, није увек ова иста, али је готово увек зелена (и врапци су ме запамтили).

Позамашни сапутници

У последње време, место до прозора, у аутобусу волим да седим с краја (мојој нози више прија да ландара, јер бирам седиште које је издигнуто; до прозора је увек некако скучено, увек нешто штрчи и принуђује моје тело на неугодан положај). А онда стрепим сваког дана ко ће сести до мене (како се радујем кад се "изборим" да крај мене буде моја торба). Намрштим се кад год приметим да се кроз аутобус примиче неки деда, средовечни господин сумњива изгледа, мушкарац који ретко виђа сапун, којем је коефицијент интелигенције мањи од броја обуће коју носи, потенцијални манијак... Мрштим се из све снаге док не одабере неко друго седиште и другог сапутника.
Пре неки дан, крај мене седе школски друг мог братића. То ми је једна од бољих варијаната (па одахнух): деца су некако неутрална, не угрожавају ме ни на који начин. Тако сам мислила, међутим... 
Боже, кад се та деца пре нагоје и нарасту, па немаш у аутобусу где да седнеш (а не пружа ми задовољство да дотичем туђе бутове, све и да им је две  и по деценије мање но мени)? Чиме ли их хране, кад једва намирили петнаест лета, а већ захватили добар део мог седишта? 
Децо, не ждерите све са тањира, кад седнем крај вас, да имам мира (и комоције)!

Народњаци, па трубачи, па забавњаци (рок и тако то), па коло (дрма већ више од пола сата)... а сад поче и јаукање (јаоооо), а коло не престаје, па ко докле издржи (ја се још не предајем ;)).
Шаторска весеља се, изгледа, опет враћају у моду (а можда више и пријају празњикавим џеповима), а слављеници (и весељаци) на село (где ће шатор но на породичну ливаду).
О, миру и покоју, и досад си ми недостајао!

Рода је ових дана баш имала посла у мом дворишту (не скачите са столице, полако, није мене тражила). У уторак је црна мачка омацила три жута мачета (што смо установили тек данас, кад сам их нашла скривене у старом лонцу; мислим, видели смо да јој је стомак празан, али новорођенчад не видесмо досад), а ноћас је бела мачка на свет (прецизније, на тераси) донела два бела маченцета.
Обе породиље збринуте су у старој кући, која је преиначена у породилиште, у којем мајке, свака са својим бебама, бораве у два овојена "апартмана".
Комшинице, стрине, прије, тетке, ујне... већ од сутра изволите с повојницама!

Каже мој тата: купио сам један хлеб, гле какав је, ко душа (не само да се хвали поврћем које узгаји него и хлебом, ко да га је он месио).
Е, тата, какве су неке душе, то уопште није комплимент.

За крмачу кисела павлака (на хлебу дакако) и преко џем од џанарика (ко није пробао, не зна шта пропушта). Таман док се окупам, мајка ће да испохује тиквице, па могу да пређем на другу ставку у јеловнику.

Мени се тај слаткиш уопште не допада (сувише је чоколадан), али сам га појела. Рећи ћу Маши да следећи пут овде заборави нешто што волим (да не једем којешта).

Аll inclusive

Кад недавно упитах другарицу иде ли на летовање, она рече да неће и да воли само all inclusive аранжманe (за којe овог пута нема средстава). /У, бре, што су неки захтевни (мени само да су море, борови, сунце и зрикавци... и понешто да сркнем кашиком)! /
Па ја (паде ми на памет, те и рекох) редовно имам all inclusive: сестра и зет све испланирају, спреме и крену на море, а ја само седнем у аутомобил (и ни о чему не бринем).

У гроб ће да ме отерају

Није да нисам приметила како ми је сестра изненада благо препланула, али мој мозак се није довољно (тачније није уопште) бавио тим чулним утиском. 

Кад ми сама (насмешена и задовољна учинком) помену да је (опет) ишла у соларијум, само што не падох с табуреа, на којем сам у том моменту стајала (не, немам обичај да се пентрам по намештају, но ми врата ормара високо, а требала ми је мајица), ја негодовах, тобоже шаљиво (али у свакој шали - пола збиље, у мојој - деведесет одсто). 

/А мислила сам да је ту потребу превазишла давно, с првим брачним данима... не што је мужа "упецала", но ми се чинило да ју је прошло то лудило)./ Кратко сам ишла, поче да ме смирује она, и наброја ми по колико минута сваког (од седам) дана. Ијууу (ја никако не успевам да разумем ту потребу и злостављање властитог тела; још кад видим колико неке жене, немајући мере, у тим соларијумима напрасно "остаре"...)! Баш ти је то запињало, као да ће ти на граници, уз пасош, тражити и тамнији тен (из предострожности, да им потом на плажи не прегориш и не изазовеш несташицу киселог млека... којим ћеш опекотине видати). 

Теби не вреди говорити (да је то кварцовање штетно). (Мрзим соларијуме, мрзим... и што сестре не следе моја упутства за здрав живот.) Јаоо, у гроб ћеш да ме отераш (ти или она друга, која следећа у ту рерну уђе) !

За све је крива пегла

Ако се ових дана деси да се обучем "изазовније" но иначе, за то нисам ја крива (не бих ја то, а-а, ни за живу главу). 

Не ради ми пегла! (Док сам пре месец дана пеглала једну мајицу, пегла је, из неког разлога, доживела нервни слом, пукО јој филм, излетеле из ње варнице... и сву ми мајицу рупичастом начиниле; од тада пегла и ја нисмо у добрим односима, не могу очима да је видим и никада јој нећу опростити.) Зато из ормара бирам шта се најмање или никако не гужва. А, као за инат, све то раздрљено, дубоко деколтовано, само да гледаш (кад бих допустила). 

Јуче се розе шалом нисам огртала само због сунца (штитила сам се и од погледа). Под њим се скривала зелена туника, великог изреза на грудима (е неправде: велик израз, а мале...), а под туником циклама "троуглићи" (готово као да сам на плажу пошла). Признајем, повремено сам руб тунике придизала, да ме штити од радозналаца док, рецимо, у аутобусу спавам.

Само су ретки имали среће да се затекну на правом месту и да им поглед на ме падне баш када ми шал с рамена спадне и кад га раширим, не бих ли га потом боље наместила и у њему своје благо (ситниш) ушушкала.

Бабе и уштипци, коњи и медведи

Маша и Миа имају обичај да се заједно затворе у купатилу. Играју се напољу, па се деси да једна има тамо неодложна посла, а друга похита за њом (поготово ако се претходно међ њима захуктала нека прича, па ју није згодно прекидати) и џеџи крај ве-це шоље, чекајући да ова оконча што има. Кад уочим да су опет у купатилу џумле, ја обично банем (гурнем благо врата и помакне се лабави рајбер изнутра), да видим шта се ту збива. Овог пута сам, пролазећи, чула да се помињу неки голи ликови и љубљење у уста (ко о чему - баба о уштипцима). Разговарају и цепају се од смеха. Сместа гурнух врата и упитах: шта радите вас две? Оне се само на трен збунише, али се одмах прибраше, нарочито Маша. Ништа, причамо. О чему причате, упитах тобоже строго (и као да тобоже немам појма). 
Маша ме погледа у очи и мирно (да се не досетим да лаже) изјави: причамо о коњима и медведима (који се љубе у уста,а?). Обе нетремице гледаху у мене, очекујући знак да сам насела, па да их потом оставим на миру (што сам и учинила, смешећи се довитљивости моје млађе сестричине).

Пада киша на миша

Како се о бетон разбише прве, крупне, кишне капи, ми утекосмо у кућу. Киша се потом и осили, цурећи звонко као у канту млеко из кравиног вимена, уз помоћ вештих руку. 
Кад се сестра накани да крене кући, ја провирих кроз улазна врата, па, сасвим непланирано, и саму себе изненадивши, почех да рецитујем Маши пригодну песмичицу (какво ти је чудо човек, ни сам не зна шта је све у њему похрањено).
Пада киша на миша, покри кућу Драгиша (ваљда је домаћин, трен пре но што киша осу, успео да углави и последњи цреп, па му киша ништа не може, сем да му пљуне, тј. пљусне, под прозор (док јој је сироти миш остављен на милост и немилост). 
Радиша, исправи ме мајка. Драгиша, побуних се ја (и сама се поколебавши и помисливши да је мајка у праву, али не падаше ми на памет да јој то и признам). 
Радиша, исправи ме сестра (кад мало боље "погледах": пази, стварно он). Драгиша, остадох тврдоглаво при својој тврдњи и погрешном идентификовању актера. /Иако сам сад била сигурна да је баш тако и у мом детињству гласило име срећног градитеља; а има и логике, помислих, Радиша је онај који ради, који је вредан, труди се... Откуд сад бану овај Драгиша, појма немам. А готово сам сигурна да је пуки сеоски ђилкош, што по селу са снашама очијука,  док се посла, ма каквог, ретко лати. Базајући тако беспослен, и у овој се причи обрете. Радиша ми, гледајући, увређен, с крова, ову забуну сигурно не би опростио./
Ја знам да је био Радиша, каже мајка (очекујући што од мене неће дочекати: да се са њом јавно  сложим и признам своју грешку, евентуално да се извиним Радиши што сам га помешала с Драгишом).
Кад је Радиша постао Драгиша, упита сестра. Кад је покрио кућу, па дошао ред на Драгишу да и он своју покрије (и окачи кинеску ћебад на роџге; шалим се, тад још не беше ни кинеског центра ни неквалитетних покривача), спремно одговорих (а мислила је да ће ме збунити).
Ето, обојица се скућили. И Драгиша и Радиша разбашкарили се у топлом дому. Једино је миш остао да деценијама џеџи на киши, а да се нико није досетио и њему кров над главом да сагради (или бар једну маалу, малецку рупицу у кући да уступи).

Спавала сам у биоскопу (и ја, и ја)

Најпре смо одгледале Легенду о Сарили, па се сат времена бактале по парку (моје сестричине трчећи са справе на справу, а ја пратећи их у стопу, да ми се у глави заврти од толике динамике). 
Кад ступисмо у двориште, и пре него што се капија за нама залупи), лупих (па остадох жива): хајдете мало да дремнете (да дремнемО - што је баби мило, то и другима предлаже; бејах спала с ногу од силног јурцања да удовољим сестричинама), да се одморите (добро, пробала сам, па ми се изјаловила нада). А меени се не спаава, побуни се Миа, спавала сам у биоскопу (као да је то тамо најнормалнија активност). И тад се досети: шта је било на крају? (На то питање је, прилично невешто, одговорила Маша. Ја вероватно не бих ни тако умела.) Насмејах се (њену менталну одсутност уопште нисам приметила и чинило ми се да им је филм, уз оне наочаре, невероватно занимљив), али се и сетих сличних догађаја  (тј. слатких снова, сред биоскопске таме) у прошлости (ко је безгрешан, нек први камен баци... само тихо, да пројекцију не омета).
То је изгледа постала породична традиција. Мени се више пута дешавало да, будући физички исцрпљена, мртва уморна (а рада да погледам филм) у биоскопској дворани спавам као топ (не, не идем у биоскоп кад сам уморна него за време филмског фестивала, а тај увек организују кад сам ја уморна, или сам ја уморна кад... ма свеједно је). Покушам да се одупрем, да отворим очи, али ми намах капци наново падну (а и глава ми пада унатраг). И трзам се сваки час, те на крају нит сам ишта гледала нит сам спавала.

Миина друга тетка такође је једном заспала у биоскопу. Истина тад још није имала три године. Ја је одвела (о боже, како нека имадох глупаве идеје... а није да их сад немам), а она се, онако ко крофна, слепила са столицом и хрче ли хрче, за шта сам богу била захвална, јер је пре тога неко време звиждала ко луда (ваљда јој се филм није ни допао).
Спааваајмоо, саањајмоо... филм ће нам други препричати!

Слојевито одевање

Док смо се вратиле из парка, па док сам направила штрудлу с маком, дан (посвећен мојим "препелицама") већ је добро одмакао. Наумиле бесмо да одемо на Сајам здраве хране (да видимо шта се ту збива, о чему говори, је ли стварно здраво како кажу...), али нам мало времена беше на располагању (и очас смо га протраћиле). Дограбих једне и друге хеланке, мајице, те их бацих на кревет крај сестричина и заповедих да се брзо обуку, саме (како знају и не умеју), јер ја морам да се истуширам.
Кад изађох из купатила, схватих да су ме послушале, за дивно чудо.
На Сајму су трчале на све стране, играле се шугице. Потом смо отишле у парк, где су такође јурцале и пентрале се по оним справама. А онда одосмо у забавни парк, где су најпре скакале на трамбулини, а потом се ломатале на оном гуменом чуду.
И онда је Миа морала да пишки. (Кад год неко дете пожели да пишки, а затекнемо се насред града, мене ухвати паника.) Шта ћу, одведем је у сумрак, где бејаху паркирани неки аутомобили. И кад Миа поче да се скида, разрогачих очи: хеланке, па шортс, па га... ШОРТС? У исти мах се засмејах: МИА, зашто ниси скинула шортс (у којем је цео дан била по дворишту). Па журила сам, рече, осећајући кривицу, она. Па јеси ли то свесно урадила? Нисам (и верујем, ко је луд да се на двеста степени облачи "слојевито").
И каже Миа (док смо се удружено кикотале у тами): ја видим нешто ми врућина (а ни тад не би приметила "уљеза", да ја нисам реаговала)! Не било ти, црна ти! Она као оне жене што се натронтају којечиме и увијају у неке најлонске гаће, просто речено, како би се силно ознојиле, па тако и смршале.
Стигавши кући, ја испод дуге хаљине навукох пиџаму (па хаљину свукох) и одох до купатила. Како устадох с ве-це шоље и хтедох да се обучем, око кукова и струка спазих тамнозелну подсукњу (неопажено беше остала). Миа, позвах је, дођи да видиш на кога си повукла! Моја сестричина се одмах створи пред купатилом и слатко насмеја својој слици и прилици. Куку мене: обе (дозлабога) занесене!

Бројање до сванућа

Колико година ти имаш, упита ме Миа, изврнута на кревету и усхићена (и ја бих била усхићена да ми је седам година) због предстојећег породичног "славља" (и то се дешава: кад прво маче у воду да бациш заборавиш, мораш да му рођендан славиш). Како стајах наспрам ње, истурих јој раширене прсте обе руке... неколико пута. Плус неколико прстију приде. А колико килограма? Е (ноћас само тешка питања, помислих) сад сам исто морала да поновим и који пут више.

Нешто касније у кухињи ми Матија и она запеваше рођенданску песму (данас нам је диваан даан... а диван до мога, да извините, где може бити дивно кад биваш старији), иако ми рођендан још не беше. Добро, не смета. Али кад рекоше: данас је (иако није) рођендан твој, па ти нама своје године изброј, ја се нађох у небраном грожђу. Могу ли по десет (лако је вама што идете у вртић и основну школу)? Или бар по пет (немам времена за бацање)? Не, по једну, захтеваше Миа. Али не могу да бројим до сванућа (имам и друга посла, а и спава ми се, брате), исцерих се самој себи. Напокон збрзах све, не изговарајући ни чисто ни јасно ни потпуно, као да играмо жмурке: два'ес' једaн, два'ес' два... и тaко колико се мора (умало у несвест не падох од силних цифара које преко језика превалих), док и мојим сестрићима и мени не попадаше очни капци.

Џаба било тих рођендана, кад године мораш бројати по дана.

Падај, кишо, обула сам чизме

Ове године време ми задаје више мука но икад. У току једног дана често се промени петнаест годишњих доба (знам да их има четири, бар их је било толико, али смене се више пута дневно, и то не хронолошки, кад је коме време, већ се не зна кад ће којем да се ћефне и колико ће да траје). Кренем ли рано од куће, не могу да изађем без џемпера, често и јакне.  А опет, у аутобусу спарно, не могу да будем без кратких рукава; до голе коже бих се скинула кад се унервозим од спарине. Злата вреди (и једини помаже) чувени савет (с којим се сви спрдају) Наде Мацуре: обуците се слојевито!
Још је и најбоље ако киша пробије зору (што се овог пролећа ретко дешава), да не пођем без кишобрана. Међутим, обично се она тобоже нећка и прикрива, шуња се (иза грмља), ваља иза брега... и никако човек не зна којем ће се царству приволети временске (не)прилике.  
Пре неки дан, већ бејах обула црвене адидас патике. /Оне што су деценију превалиле, све чамећи у ормару, а делују као нове, што сестра не може да ми опрости: тобоже, ја њено акам, а своје ко очи чувам. Ради се заправо о томе да су ми те патике још од дана кад су постале моје власнишво - мале. Не, нису ми отад порасле ноге. Спазила сам их у излогу једе радње у Балканској и, како их више нигде у граду не беше, купила тридесет девет и по (није било већих, а и иначе носим тридесет девет). Жуљале ме и тад дакако, но мислила сам, кад поткратим мало нокте (јесте, пустим их мало преко лета), доћи ће то на своје место. Али врага, гума на прстима не може смекшати или се развући (прсти ми у њима на тешким мукама)./ 
Оно што сам с терасе уочила (мани прогнозу, ја изађем, па сама погледам) није мирисало на добро. Најзад киша поче, онако, врло озбиљно. Наврат-нанос (јер ми се није допадала црвена мајица коју сам пронашла, а не имадох времена да по ормару још бучем), ја се пресвукох, из црвене  у љубичасту варијанту, па дограбих шарене чизме (љубичасти и зелени кружићи пре свега, само да гледаш), те стрчах низа степенице и оставих капију да звекне за мном (тад већ бејах далеко одмакла, аутобус неће да ме чека; јесте, кажу да за аутобусом не треба трчати јер увек дође други... али шта ће ми ако дође касно?). 
И неколико наредних сати (док су деца у сандалама газила на пете, трудећи се да изврдају баре), ја сам се осећала надмоћно. А кад сунце упече и прокуваше ноге у гуменим чизмама (а позамашан део тела у фармеркама), осетих се као идиот (мада ми за то разлога не мањка и чизме ми нису нужне).  
Ја која иначе не желим да изађем из кревета ако кроз прозор спазим мокре улице, молила сам се да киша пада (како би се мој имиџ уклопио у позадину).

Туђа рука зубе не пере

Док трепнеш - ето поноћи. Сви смо у кући уморни ко пси и вучемо се ко пребијене мачке. Миа је зато навалила да јој ја (ко да се мени не спава) оперем зубе (док се питах како ћу и са својима да изађем на крај). А не моогуу, побуних се (с душом у носу), пери сама! Не, ти ћеш, упорна је она. Истиснух јој пасту (за шест година, какву и Маша, иако још није довољно стасала, преферира; ниједну не видех за... кхм, тридесет плус) на истурену четкицу, али је она тутну мени у руку и зину. Па каакоо ћуу јаа, не знам, пожалих се и, како се испостави да сам рекла истину, Миа ми дочепа руку и усмери четкицу како треба. 

Тако ја (слушајући све време у глави неку замишљену мелодију, у ритму које сам четкицу повлачила тамо и овамо) трљах (подносих муке које су ме снашле) неко време, тачно онолико колико је и Миа била спремна да трпи. Кад јој дојади, преузе ми четкицу и посао из руку (а мени лакну и сместа одјурих у собу).
Па лепо сам ти рекла, Миа. Туђа рука ни свраб не чеше, а камоли зубе да опере!

Кад сам пре неки дан, тотално обезглављена (каква сам непрестано последњих месеци), појурила низбрдо (тим својим корацима од седам миља дугујем "захвалност" што сам недавно поцепала омиљену сукњу - до земље дуга па није могла поднети такве насртаје), зауставише се кола крај мене. Срамота ме, али трудим се да то учиним дискретно: погледам ко је унутра, јер ја нећу да се возим ма са ким (можда негде уђеш, а нема браве да изађеш). Кад оно, зет (вози) и сестра (сувозач), враћају се у Београд.

Ја у дугој лепршавој (што је ирелевантно... ваљда, али ко ће га знати) хаљиници, с љубичастим и зеленим цветићима, али ми сандале зелене, умотала се у зелени шал и на главу натукла зелени шешир. Како седох иза њега, зет се дискретно осврну на ме, тек да (са значајним осмехом) упита: је ли то у складу с данашњим празником (Рамазан тек беше почео)? Можда, насмејах се ја (па ко ће знати каква ми све крв жилама тече и који ми предак први пред Мухамедом клече).

Случај је хтео да ми најмање два зета буду из једне од бивших југословенских република (оне без које ма која земља не вреди ни пет пара, ни пишљива боба, и с којом се (на државу не на републику, мислим) сексуално општи због недопустиве фалинке: јебеш земљу која Босне нема, и ја кажем), те да их зелена боја моје одеће подсећа на (макар само емоционалне) ратне ране. Наравно трауме им очито (нарочито од боје) нису толике, па се они са мном тек шале. А ја запела: зелено па зелено и ништа друго. /Знајући добро за ту моју опсесију, Маша данас упита Миу да ли зна зашто ја волим зелену боју. Како ова слеже раменима, Маша сама и одговори: зато што се родила из купуса!/

Кад напустих ауто и упутих се улицама вароши (чистећи за собом хаљином како ни најбоља метла не би могла), осетих да ме са свих страна опкољавају погледи (неки гледају у чуду, неки задивљени, а неки напросто радознали). 
Улица празњикава, такорећи пуста, надам се да нисам само захваљујући тој околности дошла до изражаја, а вала и саобраћај зауставила или бар омела. Крај поште једна кола улаганише, ма замилеше покрај мене, да ме путници осмотре, најпре одострага, а потом и спреда. Лепа си, лепа си, кроз отворен прозор (кроз који је протурио руку, а добрим делом и главу) процени неидентификовани посматрач и познавалац естетских вредности. Ја ни да трепнем, не дадох никаквог знака да сам чула нити да ми прија комплимент (а и комплиметну вредност придаје онај који га даје - због овога не хајем). Ходам једнаким ритмом, гледам једнако преда се, онако лирски, ко Милица, српска девојка, што гледа искључиво преда се у зелену траву (а ја у зелене крошње липа уз ивицу тротоара, евентуално асфалт преда мноме). Ја гледам своја посла, они  у моја леђа увијена великим зеленим шалом, у моје лице, прекривено наочарима за сунце (наочаре за сунце омогућиле су ми да неометано и непримећено пратим реакције пролазника... а возачи су на мене реаговали као на возачком испиту пред знаком за обавезно заустављање) и цветну хаљину што се по земљи вуче. 
Неке жене пажњу привлаче кад се утегну у хеланке и миниће, а ја кад се обучем као попадија (мислим, то оне прастаре, ове данашње богами не закопчавају се од грла до пете).

Бејах мртва уморна још од раног јутра. Али вече пријатно, зрикавци зричу ко за надницу (у ствари, би ли то ноћас или неке друге ноћи?), па рекох, хајде да не пустим лето да ми се тек тако измигољи кроз прсте. Реших да, макар пузећи, прошетам два-три круга кроз ту свечану атмосферу варошице у којој живим (а која сама живи сваке године само четири-пет дана у ово доба).
Кад нешто пре пола једанаест кретох из куће, мој отац примети: ти ниси здрава (а ти немаш лекарску диплому, што бих ти веровала?). Тако он одока поставља дијагнозу.

Кад се спустих низ брдо, сусретох два сестрића (поранили кући; старији висок, готово дупло виши од млађег... као Дон Кихот и Санчо Панса помислих, али ко сад да им објашњава). Један од њих примети: овако касно идеш у шетњу? (Е ово ми први пут у животу да овако касно напуштам породично гнездо и залазим у претећи мрак.) Па само ћу мало, рекох. А он мени: до дванаест да си код куће. Баш тако сам и планирала,рекох (али за мало омашила).
Прошетах главном улицом (која се у ово доба претвара у корзо), једном доле, једном горе, па отидох с другарицом до кафића (да јој учиним задовољство, мени то ама баш ништа не значи). Ал бејах толико уморна да зевах на сваке две речи (могла би жена да се увреди, али моје зевање стварно није било коментар на њене приче).
Пред поноћ се пренусмо (ја помислих: ааа, распашће ми се кочије од бундеве, сукња ће ми се у рите претворити... а она како наредног јутра мора на посао) и похитасмо кућама (свака на своју страну), али након поноћи ја превалих брдо и куће се докопах. Закаснила сам мало, сестрићу (надам се да ће ми прогледати кроз прсте).

Бубе с липе (носите се у три липе - икавски ради риме)

Где ћеш ти, да се тушираш, упита ме мајка. Не, да испеглам ово (да не идем сутра баш као да су ме краве жвакале), показах јој одећу пребачену преко леве руке. Испрскала сам (спрејом; она је у нашој кући, својевољно, задужена за дезинсекцију) у купатилу, оне бубе с липе (под прозором) поулазиле, не може да се прође од њих (ко да је купатило јавно, побогу), упозори ме (као да би била нека штета да остане без првог детета).

Али ја морам да се туширам, рекох. Ако паднем мртва, ти ћеш бити крива, упозорих и ја њу (вазда ми по кући прска те отрове, ко да не може на традиционалан начин муву да звекне). 

А неће гром у коприве нити њима кашика да упадне у мед. Што да се потресају, остало би им двоје деце, здраве и праве. Први се кучићи ионако у воду бацају (требало је на то "ономад" да мисле, грдну су штету многима, пре свега мени, нанели тиме што су се о поменуто народно правило оглушили)...

Уђем после у собу, а бубе се размилеле и по тастатури, ма све ми се под прсте гурају (па није моја мајка луда... што је масовни убица). Е, људи, овај бубе, па нећемо тако, зна се ко овде коси, овај куца, а... ко бесправно улази у туђе приватне просторије (нарочито у купатило, у којем се укућани неретко разголићују, не мислећи о индискрецији тих створова што се туширају о туђем трошку; у ствари, многи од њих и плате... својом главом).

Новчана оскудица директно утиче на повећану посећеност филмских пројекција на фестивалу. Вечерас идемо у биоскоп, кажу моји сестрићи, потрошили (спискали) смо синоћ паре.

Киклопово око плаво

Пораним ја, колико да имам сат вемена да се лагано спремим (што, пре свега, подразумева да се придигнем из кревета, попнем на табуре, отворим широм врата ормара, па, оклембешена о њих, кроз замагљене очи, меркам и мислим шта бих могла да обучем; кад коначно у оној језивој хрпи спазим нешто примамљиво, тачније, кад спазим нешто за доле и нешто за горе, што се лако да искомбиновати, ја сам на коњу - иако још нисам мрднула с табуреа; онда плачем што не могу да нађем омиљени шал, сикћем што не знам где ми је одређена мајица и што не знам треба ли да понесем џемпер). Али често укључим лаптоп, улогујем се на Фејсбук или послушам нешто с ТВ-а... У преводу, килавим, па зачас проћердам резервне минуте. И онда наврат-нанос перем зубе, чупнем мало обрвице (тек покоју позамашну длачицу на истакнутој позицији; иначе то мене смара и препуштам козметичарки), зграбим торбу, па појурим до станице, као данас, па уђем у последњим тренуцима. 

Контролор (ценим између пете и шесте деценије) већ беше на самом крају аутобуса, а ја седох тик иза његових леђа, држећи у руци картицу. Кад се осврте на ме, ја му је пружих. Он ме погледа (дуже и другачије но што је примерено, не би ми одмах јасно) и процеди брзо, шаљивопрекорним тоном: где ћеш? Молим, упитах ја (можда нисам добро чула, можда је то један путник другом реко), али и даље осмехнута (кад тако кренем од куће, не могу лако да променим маску). Сваки дан негде идеш, примети он. /Побогу, ови из Ласте ме држе под присмотром, а ја нисам ни свесна (или је мислио да се превише возим за мале паре?). Има још један што једва дочека прилику да му се обратим и да ми буде на услузи, а како мени ретко шта треба и не прилазим шалтеру, гледа ме, некако озарено, из прикрајка, кад има среће да се затекне у право време на правом месту./
Ја се само насмејах (можда није требало, али не имадох времена да се прешалтам на опасно намргођен израз лица: сем тога, човек ми је деловао безазлено, пуки шаљивџија) и посветих враћању картице у новчаник. Међутим, кад поново дигох главу, контролор још стајаше крај мог седишта, гледајући у ме. Мало се погну и готово шапатом (да ли да не чују остали путници како прекорачује овлашћења, да ли га беше мало стид, тако ми се учини) рече: имаш најлепше око (можда је офталмолог којем није успело да нађе посао у струци; де, леба ти, звирни још који пут, не би ли ми како одредио и диоптрију, нешто ми се магли вид у последње време)... (три тачке значе да ја нисам сигурна шта сам чула; он се није премишљао и колебао) на свету (ваљда, надам се да није употребио неку просторно мању одредницу; и да му се "свет" не протеже од Бањалуке до Параћина) и оде за својим послом, готово побеже, низ бус.

А шта је с другииим (човече, метонимија начини од мене киклопа)?

Нећу (да) се удајем, говорила је моја баба, кад год је хтела да каже да је не занима туђе мишљење (удаваче ваљда морају да пазе на свој углед и да не растерају потенцијалне младожење).
Тако вечерас (и много пута пре, прешло ми то у навику) рекох и ја. Јеси ли ти сигурна (сто посто решила), упита ме снајка. Сигурна, ко откључан сеф!