Ове године време ми задаје више мука но икад. У току једног дана често се промени петнаест годишњих доба (знам да их има четири, бар их је било толико, али смене се више пута дневно, и то не хронолошки, кад је коме време, већ се не зна кад ће којем да се ћефне и колико ће да траје). Кренем ли рано од куће, не могу да изађем без џемпера, често и јакне. А опет, у аутобусу спарно, не могу да будем без кратких рукава; до голе коже бих се скинула кад се унервозим од спарине. Злата вреди (и једини помаже) чувени савет (с којим се сви спрдају) Наде Мацуре: обуците се слојевито!
Још је и најбоље ако киша пробије зору (што се овог пролећа ретко дешава), да не пођем без кишобрана. Међутим, обично се она тобоже нећка и прикрива, шуња се (иза грмља), ваља иза брега... и никако човек не зна којем ће се царству приволети временске (не)прилике.
Пре неки дан, већ бејах обула црвене адидас патике. /Оне што су деценију превалиле, све чамећи у ормару, а делују као нове, што сестра не може да ми опрости: тобоже, ја њено акам, а своје ко очи чувам. Ради се заправо о томе да су ми те патике још од дана кад су постале моје власнишво - мале. Не, нису ми отад порасле ноге. Спазила сам их у излогу једе радње у Балканској и, како их више нигде у граду не беше, купила тридесет девет и по (није било већих, а и иначе носим тридесет девет). Жуљале ме и тад дакако, но мислила сам, кад поткратим мало нокте (јесте, пустим их мало преко лета), доћи ће то на своје место. Али врага, гума на прстима не може смекшати или се развући (прсти ми у њима на тешким мукама)./
Оно што сам с терасе уочила (мани прогнозу, ја изађем, па сама погледам) није мирисало на добро. Најзад киша поче, онако, врло озбиљно. Наврат-нанос (јер ми се није допадала црвена мајица коју сам пронашла, а не имадох времена да по ормару још бучем), ја се пресвукох, из црвене у љубичасту варијанту, па дограбих шарене чизме (љубичасти и зелени кружићи пре свега, само да гледаш), те стрчах низа степенице и оставих капију да звекне за мном (тад већ бејах далеко одмакла, аутобус неће да ме чека; јесте, кажу да за аутобусом не треба трчати јер увек дође други... али шта ће ми ако дође касно?).
И неколико наредних сати (док су деца у сандалама газила на пете, трудећи се да изврдају баре), ја сам се осећала надмоћно. А кад сунце упече и прокуваше ноге у гуменим чизмама (а позамашан део тела у фармеркама), осетих се као идиот (мада ми за то разлога не мањка и чизме ми нису нужне).
Ја која иначе не желим да изађем из кревета ако кроз прозор спазим мокре улице, молила сам се да киша пада (како би се мој имиџ уклопио у позадину).
Још је и најбоље ако киша пробије зору (што се овог пролећа ретко дешава), да не пођем без кишобрана. Међутим, обично се она тобоже нећка и прикрива, шуња се (иза грмља), ваља иза брега... и никако човек не зна којем ће се царству приволети временске (не)прилике.
Пре неки дан, већ бејах обула црвене адидас патике. /Оне што су деценију превалиле, све чамећи у ормару, а делују као нове, што сестра не може да ми опрости: тобоже, ја њено акам, а своје ко очи чувам. Ради се заправо о томе да су ми те патике још од дана кад су постале моје власнишво - мале. Не, нису ми отад порасле ноге. Спазила сам их у излогу једе радње у Балканској и, како их више нигде у граду не беше, купила тридесет девет и по (није било већих, а и иначе носим тридесет девет). Жуљале ме и тад дакако, но мислила сам, кад поткратим мало нокте (јесте, пустим их мало преко лета), доћи ће то на своје место. Али врага, гума на прстима не може смекшати или се развући (прсти ми у њима на тешким мукама)./
Оно што сам с терасе уочила (мани прогнозу, ја изађем, па сама погледам) није мирисало на добро. Најзад киша поче, онако, врло озбиљно. Наврат-нанос (јер ми се није допадала црвена мајица коју сам пронашла, а не имадох времена да по ормару још бучем), ја се пресвукох, из црвене у љубичасту варијанту, па дограбих шарене чизме (љубичасти и зелени кружићи пре свега, само да гледаш), те стрчах низа степенице и оставих капију да звекне за мном (тад већ бејах далеко одмакла, аутобус неће да ме чека; јесте, кажу да за аутобусом не треба трчати јер увек дође други... али шта ће ми ако дође касно?).
И неколико наредних сати (док су деца у сандалама газила на пете, трудећи се да изврдају баре), ја сам се осећала надмоћно. А кад сунце упече и прокуваше ноге у гуменим чизмама (а позамашан део тела у фармеркама), осетих се као идиот (мада ми за то разлога не мањка и чизме ми нису нужне).
Ја која иначе не желим да изађем из кревета ако кроз прозор спазим мокре улице, молила сам се да киша пада (како би се мој имиџ уклопио у позадину).
Нема коментара:
Постави коментар