Крофном коју сам управо појела могла сам коња да убијем, само кад бих поседовала тај убилачки нагон (уосталом, где да га носим на души, тежак је ко слон). Имала сам среће да се нико три дана преостале крофне не досети и да чак ни нехотице врата кухињског елемента не отвори. Крофна је три дана чамила и чекала да мени падне на ум, а потом, разуме се, и у чељусти. И коњ је имао среће (од страха се прибио до дувара, али може да одахне) што сам више алава него радознала (шта да сам пожелела да испитам тврдоћу те крофне, односно, истинитост народне тврдње?). Зло и наопако (отац коњ би плако, и мајка кобила горке сузе лила)!
Код крофне, као и код ма чега другог јестивог, најслађи је последњи залогај. Тај ни за живу главу (ни за какве паре) ником не бих дала! (Можда сестрићима, мало што их неизмерно волим, мало што би ме било срамота да своју сласт ставим пред дечију.)
Е баш тај неваљалац, у последњем трену, утече ми испред уста: поскочи с тањира, оборивши га скоро, и тресну о под, изазвавши тиме (поред моје ојађености због тешког губитка) и кишу шеђера у праху, што ми се сручи по рукама, недрима и ногама. Сад нико нека се не чуди што сам слатка као шећер!
Код крофне, као и код ма чега другог јестивог, најслађи је последњи залогај. Тај ни за живу главу (ни за какве паре) ником не бих дала! (Можда сестрићима, мало што их неизмерно волим, мало што би ме било срамота да своју сласт ставим пред дечију.)
Е баш тај неваљалац, у последњем трену, утече ми испред уста: поскочи с тањира, оборивши га скоро, и тресну о под, изазвавши тиме (поред моје ојађености због тешког губитка) и кишу шеђера у праху, што ми се сручи по рукама, недрима и ногама. Сад нико нека се не чуди што сам слатка као шећер!
Нема коментара:
Постави коментар