Сваке ноћи, кад напокон удовољим својим леђима и положим их на кревет, поглед ми падне на оно моје огледало. Већ неколико дана (откад су ми сестричине у соби пландовале; некад мишеви коло воде и мачки испред носа) не може да контролише ловачки нагон - заденуло перце (вероватно кокошије) за десни угао, па само уоколо звера.
По цео дан оно лови... мој одраз у самоме себи. Каткад га изврдам, али углавном ми направи такву сачекушу, да му не могу утећи. Пређем од кревета до ормара, и видим - уловило ме. Кренем од прозора ка вратима - опет ме уловило. Кад хоћу да изађем из собе, иако су врата од кревета лево, ја се правим да ћу к прозору, који је десно, само да видим је ли ме опет уловило. /И да ли ми се замрсила коса, цакле ли ми се очи (их, како зашто, од чаробне речи, од предивног лица, заводљивог ума...), јесу ли ми наушнице задрхтале (а редовно дрхте, баш као што једна песникиња каже: кад наушнице на мојим ушкама задрхте, знам ти си се помагао у моме срцу; тај нема мира, вазда се врпољи, ко да су му пундраће метнули у гаће)./
Има оно чудесни мамац, поваздан говори: гледај ме, гледај се, гледај ме, гледај се...
Некад ме улови, па се на њ љутим и опирем, отимам се из његових руку, не допада ми се што ме шчепало такву какву ме затекло.
А некад (засад много чешће) сама му трчим у наручје, смешим се, мазно увијам пред њим (само зато што ми се од њега неко други учини) и знам да једва прикрива радост што ме види (нарочито кад се полунага, изазовно и помало самозаљубљено, у њему огледам) и једва се уздржава да не прсне у парампарчад.
Огледалце, огледалце моје, кажи на свету најлепши ко је? (Пази добро шта ћеш рећи, годило би ти да те коначно обришем).
Нема коментара:
Постави коментар