Не волим пешачке прелазе без семафора, нарочито на прометним раскрсницама. Како су возачи махом себични и неувиђавни, то вас оставља њима на милост и, чешће, немилост.
Баш такав кружни ток однедавно је начињен у Карађорђевој улици надомак Ластине станице. Баш туд води мени омиљена путања, најкраћа пречица од Кнеза преко Зелењака, па низ Улицу Краљевића Марка.
Кад год треба да пређем пешачки (сем ако то није у месту где живим и где између два аутомобила често буде два минута паузе, што је довољно да се безбедно пребациш на другу страну), осетим се сићушна као зрнце мака, као жртва, као бојажљиво детенце. А видим да и други пешаци снебивљиво погледају и очекују ма какав миг возача, како би се усудили да кроче на коловоз.
Саобраћајни пропис налаже да возач моторног возила пропусти пешака на пешачком? Ма пусти то (ако ти је живот мио) ил' окачи о реп мачку (ако га ауто није прегазио). Возачи углавном, иако им је обавеза да пешака пропусте, ни брзину не смањују (покоји самоуверени пешак спушта ногу на коловоз на властититу одговорност и ризикује да му сва фамилија по прецизном списку буде изложена сексуалном злостављању од стране нагло, и против његове воље, заустављеног возача).
Кад неки коначно стане, пешаци и даље не верују, бојажљиво спуштају ногу с тротоара (канда очекују да овај нагази гас и од њих начини флеку на асфалту). Возач (мислим понеки, увиђаван и предусретљив, који зна за ред) на то покаже руком у смеру којим би човек да пређе, а овај, осмехнут, обавезно захвали (што се возач понео у складу са саобраћајним прописима). Тако бар ја, спонтано, сваки пут кажем хвала и увек претрчим, да људе одвише не задржавам, да не изгубе стрпљење... па зачас да буде флека од мене.
На овој раскрсници, коју малопре поменух, вазда врви од оних камиончина, пред којима ти срце сиђе у пете. Сви ми се чине као опасне огромне праживотиње и не усуђујем се лако да им се примакнем. А као за инат два километарска испречила се на самом пешачком.
Дошла ја до пола улице, па гледам куд ћу сад (пролаз између два чудовишта узан, а никад се не зна кад ће први да се стукне или други да јурне). И погледам упитно другог возача - шта знам, можда данас није расположен, потераће оно чудо, има да ме залепи за претходно возило - начиниће од мене постер на задњој страни приколице (па добро, и да нисам комплетно одевена, немам предиспозиција за кабину).
Осетивши ваљда мој страх, возач ми махну руком ка хотелу Бристол (гест који значи: изволите, слободно, ништа вам се неће догодити... јамчим, ево ја не мрдам с места). Ето, какав контраст: таква машинчина, а у њему меко срце, ко би рекао - пушта ме да пређем на пешачком, између два камиона, као између Сциле и Харибде.
Кад год треба да пређем пешачки (сем ако то није у месту где живим и где између два аутомобила често буде два минута паузе, што је довољно да се безбедно пребациш на другу страну), осетим се сићушна као зрнце мака, као жртва, као бојажљиво детенце. А видим да и други пешаци снебивљиво погледају и очекују ма какав миг возача, како би се усудили да кроче на коловоз.
Саобраћајни пропис налаже да возач моторног возила пропусти пешака на пешачком? Ма пусти то (ако ти је живот мио) ил' окачи о реп мачку (ако га ауто није прегазио). Возачи углавном, иако им је обавеза да пешака пропусте, ни брзину не смањују (покоји самоуверени пешак спушта ногу на коловоз на властититу одговорност и ризикује да му сва фамилија по прецизном списку буде изложена сексуалном злостављању од стране нагло, и против његове воље, заустављеног возача).
Кад неки коначно стане, пешаци и даље не верују, бојажљиво спуштају ногу с тротоара (канда очекују да овај нагази гас и од њих начини флеку на асфалту). Возач (мислим понеки, увиђаван и предусретљив, који зна за ред) на то покаже руком у смеру којим би човек да пређе, а овај, осмехнут, обавезно захвали (што се возач понео у складу са саобраћајним прописима). Тако бар ја, спонтано, сваки пут кажем хвала и увек претрчим, да људе одвише не задржавам, да не изгубе стрпљење... па зачас да буде флека од мене.
На овој раскрсници, коју малопре поменух, вазда врви од оних камиончина, пред којима ти срце сиђе у пете. Сви ми се чине као опасне огромне праживотиње и не усуђујем се лако да им се примакнем. А као за инат два километарска испречила се на самом пешачком.
Дошла ја до пола улице, па гледам куд ћу сад (пролаз између два чудовишта узан, а никад се не зна кад ће први да се стукне или други да јурне). И погледам упитно другог возача - шта знам, можда данас није расположен, потераће оно чудо, има да ме залепи за претходно возило - начиниће од мене постер на задњој страни приколице (па добро, и да нисам комплетно одевена, немам предиспозиција за кабину).
Осетивши ваљда мој страх, возач ми махну руком ка хотелу Бристол (гест који значи: изволите, слободно, ништа вам се неће догодити... јамчим, ево ја не мрдам с места). Ето, какав контраст: таква машинчина, а у њему меко срце, ко би рекао - пушта ме да пређем на пешачком, између два камиона, као између Сциле и Харибде.
Нема коментара:
Постави коментар