Кад сам пре неки дан, тотално обезглављена (каква сам непрестано последњих месеци), појурила низбрдо (тим својим корацима од седам миља дугујем "захвалност" што сам недавно поцепала омиљену сукњу - до земље дуга па није могла поднети такве насртаје), зауставише се кола крај мене. Срамота ме, али трудим се да то учиним дискретно: погледам ко је унутра, јер ја нећу да се возим ма са ким (можда негде уђеш, а нема браве да изађеш). Кад оно, зет (вози) и сестра (сувозач), враћају се у Београд.

Ја у дугој лепршавој (што је ирелевантно... ваљда, али ко ће га знати) хаљиници, с љубичастим и зеленим цветићима, али ми сандале зелене, умотала се у зелени шал и на главу натукла зелени шешир. Како седох иза њега, зет се дискретно осврну на ме, тек да (са значајним осмехом) упита: је ли то у складу с данашњим празником (Рамазан тек беше почео)? Можда, насмејах се ја (па ко ће знати каква ми све крв жилама тече и који ми предак први пред Мухамедом клече).

Случај је хтео да ми најмање два зета буду из једне од бивших југословенских република (оне без које ма која земља не вреди ни пет пара, ни пишљива боба, и с којом се (на државу не на републику, мислим) сексуално општи због недопустиве фалинке: јебеш земљу која Босне нема, и ја кажем), те да их зелена боја моје одеће подсећа на (макар само емоционалне) ратне ране. Наравно трауме им очито (нарочито од боје) нису толике, па се они са мном тек шале. А ја запела: зелено па зелено и ништа друго. /Знајући добро за ту моју опсесију, Маша данас упита Миу да ли зна зашто ја волим зелену боју. Како ова слеже раменима, Маша сама и одговори: зато што се родила из купуса!/

Кад напустих ауто и упутих се улицама вароши (чистећи за собом хаљином како ни најбоља метла не би могла), осетих да ме са свих страна опкољавају погледи (неки гледају у чуду, неки задивљени, а неки напросто радознали). 
Улица празњикава, такорећи пуста, надам се да нисам само захваљујући тој околности дошла до изражаја, а вала и саобраћај зауставила или бар омела. Крај поште једна кола улаганише, ма замилеше покрај мене, да ме путници осмотре, најпре одострага, а потом и спреда. Лепа си, лепа си, кроз отворен прозор (кроз који је протурио руку, а добрим делом и главу) процени неидентификовани посматрач и познавалац естетских вредности. Ја ни да трепнем, не дадох никаквог знака да сам чула нити да ми прија комплимент (а и комплиметну вредност придаје онај који га даје - због овога не хајем). Ходам једнаким ритмом, гледам једнако преда се, онако лирски, ко Милица, српска девојка, што гледа искључиво преда се у зелену траву (а ја у зелене крошње липа уз ивицу тротоара, евентуално асфалт преда мноме). Ја гледам своја посла, они  у моја леђа увијена великим зеленим шалом, у моје лице, прекривено наочарима за сунце (наочаре за сунце омогућиле су ми да неометано и непримећено пратим реакције пролазника... а возачи су на мене реаговали као на возачком испиту пред знаком за обавезно заустављање) и цветну хаљину што се по земљи вуче. 
Неке жене пажњу привлаче кад се утегну у хеланке и миниће, а ја кад се обучем као попадија (мислим, то оне прастаре, ове данашње богами не закопчавају се од грла до пете).