Кад долазе гости, прашина се у мојој соби нарочито успаничи. Она ушушкана иза и измеђ књига које ретко отварам зна да је безбедна и да ће остати нетакнута да се башкари у својој интелектуалној оази. Али прашина која је за своје боравиште одабрала телевизор, радио (да, имам радио, драгу успомену; никад га не слушам, јер немам навику и јер крчи, али га гледам и мислим...), сточић на којем лаптоп (од мене и Маше) нема мира, и још две-три привилеговане (истакнуте, очима странаца доступне) површине сместа грозне сузе роне (што су црни петак... и плаву, или зелену, или розе, крпу дочекале). Једном манем, прашина нестане!
Кесе ћушнем иза регала, одећу овлаш посавијам и тутнем у ормар, кутије с репроматеријалом гурнем под сто (а проблеме сам већ одавно гурнула под тепих), па у пуном сјају дочекујем родбину и пријатеље. Мислим, у привидном сјају. Свака иоле просечна домаћица, само ако је иоле радознала и носата (гура нос где не треба), зачас ће нањушити неред.
Кесе ћушнем иза регала, одећу овлаш посавијам и тутнем у ормар, кутије с репроматеријалом гурнем под сто (а проблеме сам већ одавно гурнула под тепих), па у пуном сјају дочекујем родбину и пријатеље. Мислим, у привидном сјају. Свака иоле просечна домаћица, само ако је иоле радознала и носата (гура нос где не треба), зачас ће нањушити неред.
Нема коментара:
Постави коментар