Није да нисам приметила како ми је сестра изненада благо препланула, али мој мозак се није довољно (тачније није уопште) бавио тим чулним утиском.
Кад ми сама (насмешена и задовољна учинком) помену да је (опет) ишла у соларијум, само што не падох с табуреа, на којем сам у том моменту стајала (не, немам обичај да се пентрам по намештају, но ми врата ормара високо, а требала ми је мајица), ја негодовах, тобоже шаљиво (али у свакој шали - пола збиље, у мојој - деведесет одсто).
/А мислила сам да је ту потребу превазишла давно, с првим брачним данима... не што је мужа "упецала", но ми се чинило да ју је прошло то лудило)./ Кратко сам ишла, поче да ме смирује она, и наброја ми по колико минута сваког (од седам) дана. Ијууу (ја никако не успевам да разумем ту потребу и злостављање властитог тела; још кад видим колико неке жене, немајући мере, у тим соларијумима напрасно "остаре"...)! Баш ти је то запињало, као да ће ти на граници, уз пасош, тражити и тамнији тен (из предострожности, да им потом на плажи не прегориш и не изазовеш несташицу киселог млека... којим ћеш опекотине видати).
Теби не вреди говорити (да је то кварцовање штетно). (Мрзим соларијуме, мрзим... и што сестре не следе моја упутства за здрав живот.) Јаоо, у гроб ћеш да ме отераш (ти или она друга, која следећа у ту рерну уђе) !
Нема коментара:
Постави коментар