Најпре смо одгледале Легенду о Сарили, па се сат времена бактале по парку (моје сестричине трчећи са справе на справу, а ја пратећи их у стопу, да ми се у глави заврти од толике динамике).
Кад ступисмо у двориште, и пре него што се капија за нама залупи), лупих (па остадох жива): хајдете мало да дремнете (да дремнемО - што је баби мило, то и другима предлаже; бејах спала с ногу од силног јурцања да удовољим сестричинама), да се одморите (добро, пробала сам, па ми се изјаловила нада). А меени се не спаава, побуни се Миа, спавала сам у биоскопу (као да је то тамо најнормалнија активност). И тад се досети: шта је било на крају? (На то питање је, прилично невешто, одговорила Маша. Ја вероватно не бих ни тако умела.) Насмејах се (њену менталну одсутност уопште нисам приметила и чинило ми се да им је филм, уз оне наочаре, невероватно занимљив), али се и сетих сличних догађаја (тј. слатких снова, сред биоскопске таме) у прошлости (ко је безгрешан, нек први камен баци... само тихо, да пројекцију не омета).
То је изгледа постала породична традиција. Мени се више пута дешавало да, будући физички исцрпљена, мртва уморна (а рада да погледам филм) у биоскопској дворани спавам као топ (не, не идем у биоскоп кад сам уморна него за време филмског фестивала, а тај увек организују кад сам ја уморна, или сам ја уморна кад... ма свеједно је). Покушам да се одупрем, да отворим очи, али ми намах капци наново падну (а и глава ми пада унатраг). И трзам се сваки час, те на крају нит сам ишта гледала нит сам спавала.
Кад ступисмо у двориште, и пре него што се капија за нама залупи), лупих (па остадох жива): хајдете мало да дремнете (да дремнемО - што је баби мило, то и другима предлаже; бејах спала с ногу од силног јурцања да удовољим сестричинама), да се одморите (добро, пробала сам, па ми се изјаловила нада). А меени се не спаава, побуни се Миа, спавала сам у биоскопу (као да је то тамо најнормалнија активност). И тад се досети: шта је било на крају? (На то питање је, прилично невешто, одговорила Маша. Ја вероватно не бих ни тако умела.) Насмејах се (њену менталну одсутност уопште нисам приметила и чинило ми се да им је филм, уз оне наочаре, невероватно занимљив), али се и сетих сличних догађаја (тј. слатких снова, сред биоскопске таме) у прошлости (ко је безгрешан, нек први камен баци... само тихо, да пројекцију не омета).
То је изгледа постала породична традиција. Мени се више пута дешавало да, будући физички исцрпљена, мртва уморна (а рада да погледам филм) у биоскопској дворани спавам као топ (не, не идем у биоскоп кад сам уморна него за време филмског фестивала, а тај увек организују кад сам ја уморна, или сам ја уморна кад... ма свеједно је). Покушам да се одупрем, да отворим очи, али ми намах капци наново падну (а и глава ми пада унатраг). И трзам се сваки час, те на крају нит сам ишта гледала нит сам спавала.
Миина друга тетка такође је једном заспала у биоскопу. Истина тад још није имала три године. Ја је одвела (о боже, како нека имадох глупаве идеје... а није да их сад немам), а она се, онако ко крофна, слепила са столицом и хрче ли хрче, за шта сам богу била захвална, јер је пре тога неко време звиждала ко луда (ваљда јој се филм није ни допао).
Спааваајмоо, саањајмоо... филм ће нам други препричати!
Спааваајмоо, саањајмоо... филм ће нам други препричати!
Нема коментара:
Постави коментар