Беше већ готово поноћ кад кретосмо кући из комшилука. Мајка, спустивши поглед ка нашим ногама, рече: срећа што нас нико не види (у, баш ме заб...рину), иначе би помислили да смо обе за Лазу (оног омеђеног наводницима): она у јапанкама, ја у гуменим чизмама (које сасвим лепо пристајаху мокром друму, пола сата након што је киша лила ко из кабла) - сасвим довољан аргумент, мисли она, за кошуљче што се на леђима свеже.
Е, ти можда и јеси за Лазу (мада мислим да имаш и јачих разлога да му (се) допаднеш, не би те "кибицовао" због јапанки након обилне кише); ја сам за неког сасвим (реч која у овом тексту сасвим доминира) друкчије именованог (зна он ко је и доћи ће по своје)!
Е, ти можда и јеси за Лазу (мада мислим да имаш и јачих разлога да му (се) допаднеш, не би те "кибицовао" због јапанки након обилне кише); ја сам за неког сасвим (реч која у овом тексту сасвим доминира) друкчије именованог (зна он ко је и доћи ће по своје)!
Нема коментара:
Постави коментар