Бејах мртва уморна још од раног јутра. Али вече пријатно, зрикавци зричу ко за надницу (у ствари, би ли то ноћас или неке друге ноћи?), па рекох, хајде да не пустим лето да ми се тек тако измигољи кроз прсте. Реших да, макар пузећи, прошетам два-три круга кроз ту свечану атмосферу варошице у којој живим (а која сама живи сваке године само четири-пет дана у ово доба).
Кад нешто пре пола једанаест кретох из куће, мој отац примети: ти ниси здрава (а ти немаш лекарску диплому, што бих ти веровала?). Тако он одока поставља дијагнозу.

Кад се спустих низ брдо, сусретох два сестрића (поранили кући; старији висок, готово дупло виши од млађег... као Дон Кихот и Санчо Панса помислих, али ко сад да им објашњава). Један од њих примети: овако касно идеш у шетњу? (Е ово ми први пут у животу да овако касно напуштам породично гнездо и залазим у претећи мрак.) Па само ћу мало, рекох. А он мени: до дванаест да си код куће. Баш тако сам и планирала,рекох (али за мало омашила).
Прошетах главном улицом (која се у ово доба претвара у корзо), једном доле, једном горе, па отидох с другарицом до кафића (да јој учиним задовољство, мени то ама баш ништа не значи). Ал бејах толико уморна да зевах на сваке две речи (могла би жена да се увреди, али моје зевање стварно није било коментар на њене приче).
Пред поноћ се пренусмо (ја помислих: ааа, распашће ми се кочије од бундеве, сукња ће ми се у рите претворити... а она како наредног јутра мора на посао) и похитасмо кућама (свака на своју страну), али након поноћи ја превалих брдо и куће се докопах. Закаснила сам мало, сестрићу (надам се да ће ми прогледати кроз прсте).