Ljudi koji polome nogu, pa im je ture u gips, obavezno na zdravoj nozi nose cipelu koju žele, a na povređenoj papuču koju moraju. To mi nikad neće biti jasno. Svakako taj prizor deluje mnogo smešnije nego da, i u zimu, obuju papuče u paru.

Jutros kad sam u autobusu ustala, a vozač naglo prikočio, shvatih da u mojim godinama „lomna u struku” ima više bukvalno značenje. 

Oboje su dobili po porciju jagoda. On začas slistio svoju, ona gnjavi li gnjavi. Hoću još, zatražu Ignjat. Nema. On onda poče da merka njenu činiju i da primiče kašiku. Stasa, jel ti se ne jede, upita s nadom.

Ako je posustala, on bi rado u pomoć priskočio.

Pre neki dan Ignjatu je pao kolač na sto. Evo ti, odmah ga se odreče (ne otima se on s bakterijama, tetka je jača) Malopre mu pade jagoda i on je meni prepustu.

Što ova deca nisu trapavija!

Ako koza laže, ne laže brk

Sestra ložila kotao, pa se zaprljala. Mama, idi da se umiješ, vidi kakva si, nekoliko puta Maša je opomenu. A ona konačno odbrusi: Mašo, ja sam ti mama i kakva god da sam, mora da ti budem lepa.

Nisi mi ti mama, pobuni se Maša, ti si mi tata. A kad ode pred ogledalo, sestra vide kako su joj od gareži narasli dobri brkovi. 

Ako koza laže, ne laže brk.

Kad nisam bila za sudoperom, bila sam u špajzu. Sestra me tamo rasporedila, da, po njenim instrukcijama, pakujem kolače na tacne. To je, razume se, izazivalo zavist ostalih ukućana. Mene poslala za kupus, a tebe kod kolača, bunio se zet (zbog mog privilegovanog položaja: što su mi pred nosem one njegove omiljene breskvice, i po jada, nego što su nadomak jezika). E šta ćeš: život je nekom majka, nekom maćeha. (Nekad i mene bog pogleda... i prevrne očima.)

Lepo je tebi tu, primeti i sestrina svekrva, kad odškrinu vrata i spazi me kraj polica. Lepo, što da nije lepo. Imaš tu i ključ u vratima, reče (kad mi je već upala kašika u med, da neometano jedem dok ne crknem). 

I sestra je verovatno strepela da će kolači netragom nestati u mojoj utrobi. A nije imala izbora: koga  god da je poslala, bilo bi ko da šalje vuka u tor, ovce da pričuva. Svi su želeli da budu prekomandovani u špajz jer tamo, sem kolača, beše i pečenje, komplet zimnica, a i pokoja flaša alkohola (možda ne i za moju  gušu, ovaj dušu: jagodovača,  orahovača i višnjevača bejahu kraj  gostinskog astala). 

No, džaba se sekiraše svi. U familiji me bije  glas sladokusca, ali i moj potencijal je ograničen: nisam pojela tri kolača. eventualno pet, ne više od sedam, najviše devet... Šalim se, sestro; ova  je gradacija u književne svrhe. Smazah tek po jednu breskvicu i vanilicu, neku karamelu...).

Sestra za slavu dobila gaće, pa raširila da se divimo. A po njima sve neki natpisi (divni snovi, slatki snovi i tako to). Da čitam, zacereka se vlasnica. Šta ti, valjda drugi (sramota me da kažem zet) da čitaju, ispravih je. (Ali ne znam koliko je to pametno, možda se udubi, pa dok pročita, ode noć. Ili ima običaj da zaspi s knjigom u ruci. A knjiga ostane da leži nepročitana...)

Hoćeš da čitaš, obrati se sestra zetu. A on već šmugnuo niz hodnik, valjda mu beše glupo da čita pred nama. 

Večeras sestra pošla na spavanje. U pidžami stala pred vrata spavaće sobe. Zaboravila si knjigu, rekoh, ne uspevajući da prikrijem osmeh. Jedva se doseti. Zasmeja se i u biblioteci nestade. Sad zet i ona spavaju li, čitaju li, bog zna šta rade.

Ovu svastiku da uramiš, reče sestra mužu, čitav dan se ne miče od sudopere. U priirodnoj veličini, predložih. Mislim, prema zaslugama i podvigu: svi znaju da ja sudove ne volim da perem.

Rođeni zet me mnogo puta bezuspešno nagovarao da zasučem rukave. U svakom slučaju, ne bih ni želela da me taj rami. Kamenorezac je. 😉

Ovu svastiku da uramiš, reče sestra mužu, čitav dan se ne miče od sudopere. U priirodnoj veličini, predložih. Mislim, prema zaslugama i podvigu: svi znaju da ja sudove ne volim da perem.

Rođeni zet me mnogo puta bezuspešno nagovarao da zasučem rukave. U svakom slučaju, ne bih ni želela da me taj rami. Kamenorezac je. 😉

Secka zet pomalo od dva kotura kačkavalja, pa mi dade da probam. Ovaj je bolji, rekoh. Pa taj je stariji, što stariji - to bolji, objasni zet. 

Samo kad je sir u pitanju, samo kad je sir. 😉

Masaža

Čujem kako se majka javlja na telefon. Da vam kažem, ja pritisak nemam. Ali ne kapira poentu, misli da neko stvarno mari za njeno zdravlje: Imala sam pritisak, pa sam ga stabilizovala. Sagovornica za to vreme cupka i prevrće očima... Posle pita da li je nešto boli. (Evo mene boli duša.) Majka negirala. Ma da, rekoh joj, ti ko čigra, jedva se vučeš.

Ta Snežana nudila masažu, bez dinara. Jeste, i to duplu: masira te i fizički i psihički (ne bi li te privolela da kupiš neki čudesni aparat, koji babe pretvara u devojke).

Što nisi rekla, setih se: Mene ništa ne boli, ali imam ovde jednog što mu nije do života (baš jutros je to kenjkavo izjavio), dođite da izmasirate njega.

Neću, nasmeja se otac, da bude ko sa Žikom u Dinastiji: naruči maserku, a dođe maser, pa ga polomi.

Sestra od ujaka i ja danas putujemo. Čekamo da zet pristine iz Italije i da nas pokupi. Ali ne znamo kad stiže, pa sam ja podesila alarm na sedam. Računam da neće pre osam stići.

Međutim, sestra me zove u pola sedam. Ona ko zapeta puška i spremna već nekoliko dana.

Zaštoo meee buudiiš u zooruuu, Zorankee, mori, uubaavaa? Pustii mee da se naspiijeem.... dve noći jedva po četiri sata sna sastavim.

Brisanje guze

Kad brat naumi da piški i posegne za nošom, ona odmah potrči po drugu: I meni ce picki. I tako piške u duetu. 
Pre neki dan ih zatekoh u Mašinoj sobi. Sede na nošama, okrenuti jedno ka drugom, na malom odstojanju i udubili se u posao. Nasmejah se tom simpatičnom prizoru.

Onda Injat poče da doziva: Maamaaa, maamaa. Znajući za njegovo izvoljevanje da ga obriše mama, rekoh: Šta zoveš mamu, ja baš super znam da brišem dupe. (Ko misli da je to lako i da može svako, nema u tom mnogo iskustva. Deca su vrlo stroga u prohtevima. I često imaju posebne zahteve. Jedan mi mladi ujak poverio kako ga petogodišnji sestrić opomenuo: Lepo me obriši, jer me posle  svrbi. Ili ćeš da brišeš temeljno ili prepusti drugom. Sad razmišljam: možda Ignjat ima neke zamerke na moj rad, smatra me nedovoljno stručnom.) A on navali da se dernja: nee tii, mamaa.

Znajući da ga zadirkujem i namerno jedim, Staša se smeškala i na moje izjave klimala glavom. A potom ozbiljno izjavi: Ja vojim da mi ti bises dupe, a on ne voji. 

I sestra obrisa  guzu sinu, a meni, vrativši se u dnevnu sobu reče da me Staša čeka, insistira da je ja obrišem. Tako mi i treba, kad se hvalim svojim umećem, pa preteram s reklamom. 

Putujem nekoliko dana pre Maše, a vraćam se tek pošto ona već bude otišla na rekreativnu. 

Ti nisi normalna, sestru uhvati panika, kako da je spakujem bez tebe? Zamisli da ste me juče sahranili, ili danas, ili ma koji dan do subote, rekoh. (Mada mi ta ni u kovčegu ne bi dala mira.) Ja ću da te zovem, doseti se i primiri ona. Je li? Da ti kažem: majice stavi u gornji desni ugao, a gaće u donji levi? 

Možda će mi slati i slike, da saledam sve ćoškove i odobrim ili predložim raspored u koferu.

Malokrvni beskičmenjaci

U jednom malom mestu kad iz partijskog vrha stigne naređenje „svi na miting“, svi, krotki i organizovani ko ovčice, sedaju u autobuse i spontano se (i masovno) okupljaju na zadatoj lokaciji (gde, razume se, tapšu dok ih dlanovi ne zabole i kliču koliko ih grlo nosi).

Kad narede: „svi da budu dobrovoljni davaoci krvi“, laboranti ne mogu da navašaju epruveta, a Zavod za transfuziju pun ko oko.  Možda je to neka misija političkog „pokrštavanja“. (Ne daj bože da mi zatreba ta krv, molim za dopuštenje da iskrvarim.) 

Ne samo da su beskičmenjaci, no će i bez krvi da ostanu. 

Satima smo naizmenično gledali crtaće i prevrtali se po krevetu. U jednom trenu spazih kako se Ignjat ovlaš pipka oko prepona. Hoćeš da piškiš, upitah. Ne, ja želim to da diram, objasni mi on. Zašto, upitah, baš da čujem. Zašto volim, sa smeškom odgovori moj sestrić.

Vrlo je jednostavno: zato što mi prija, volim da se diram. 

Koga boli uvo

Majka prekjuče bila kod lekara, bolelo je jako uvo i deo glave, oko uveta. I danas je bolelo. 
Pa šta ti je rekla doktorka, kakav ti lek dala, pitam. Ništa, sve je čisto. A što te onda boli uvo, od masnih kolača? Šta je rekla, gde dalje da ideš, gde te uputila, zasuh je pitanjima. Verovatno kod ginekologa, dobaci sestra, zasmejavši se.

Ali ne bi me čudilo. I meni je pre neki dan rekla da mi je desno uvo fino, čisto, kao i desna nozdrva, što s levom stranom ne beše slučaj. Ispisa mi pola strane kojekakvih lekova, od kojih mi ne pada na pamet nijedan da koristim. Moramo malo da zalečimo nos, objasni, (Ja se žalim da me uvo bolucka i svirucka, a ona mi leči nos.) Dala sam vam jedan antibiotik, reče, a meni se želudac prevrnu. Može li nešto prirodno, upitah, ja već petnaest godina ne koristim lekove. (U moje uvo sklizno je letos samo zeleni sok od čuvarkuće, koju sam učupala s krova.) Ona smesta i bez reči precrta nešto. Ostavi samo fluimucil (nema šanse), operil i neke kapi za oči, da stavljam u nos. 
A što mi je cvrčak (bez ikakve nadoknade) u uvu svirao, pitam. Zbog nosa, pokaza mi ona. Kako da ne. Sreća da nisam galantna, ne zadevam hiljadarke u harmoniku i dekolte, pa prestao.

Probrana literatura

Tek što autobus beše nadomak auto-putu, zazvoni mi telefon. Ne moram ni da gledam. Znam ja ko rano rani... i telefon grabi.  
E, zasmeja se sestra, da mi vidiš u Vulkanu jednu knjigu. Njen smeh me podsetio na slično skorašnje iskustvo, pa rekoh, samo napola u šali: Zavisi od naslova.

U isto vreme ona je, cerekajući se, govorila: KIJA: Moj potpis (poslednju reč nisam razumela, na netu sam naknadno proverila).

Taman kako sam očekivala. Njena prijateljica s one strane Drine očito ne propušta takva izdanja. Ali se sve začas rasproda, pa ona ostane bez svo primerka. (Ne d(a)o bo nikom.) Prošlog puta sestra me navukla da tražim knjigu o ubistvu one pevačice. (Još mi na polici stoji pogrešna verzija, niko je ne otvara, ne znam kome da je damo. Tek smo iz drugog puta potrefili pravu. A  zakasnili da ovu zamenimo. Sad strepim da je neko tu ne vidi, od sramote u zemlju da propadnem.)

Elem, ne znam što te bosanske trafike ne snabdevaju dovoljnim količinama ovog štiva. Zlo ako toga  ima dosta, ali nedovoljno za sve zainteresovane žene.

Mene zaobiđi

Zubar je to što je imao završio čas posla. Do autobusa sam onda imala nekih petnaestak minuta, pa sedoh na stanici da odmorim noge. 

I tek što sedoh (neoprezno od mene, odmah shvatih), odnekud banu neki čovek s brcima. Pogleda me duže nego što je pristojno i ne dopusti mi da ga inorišem: kako mi je poželeo dobro veče, učtivost me prinuđavala da jednako uzvratim.

Ali taj pozdrav beše samo uvod u razgovor koji nisam želela da vodim, a gospodin se trudio da mi nametne. Vi gore živite, pita me za put desno. Ne, živim gore, rekoh za put levo. Znam, kaže on, viđao sam vas. (Pa kad znaš, šta pitaš, i to porešno? Viđao me? Već mi beše jasno da je buljio i blenuo. Leti ja po dvorištu volim da se razgolitim, zato što mi je vruće i tako mi prija. Ne da bih privukla bilo čiju, pogotovo neželjenu, pažnju.) A gde vi živite, pitam da mi ne bude neprijatno (a malo i da znam otkud me uhodi, mada još nisam bila sigurna u poentu koja će uslediti). On desno. Ali ide kud mu se prohte, važno kaže. (To me baš impresionira.) Kad ima lepih žena, iskliberi se (osetivši potrebu da bude jasniji i valjda računajući da je duhoviti zavodnik), idem levo. Aha, odmah iznutra isturih bodlje. 

Ne slutiš, nesrećniče, pomislih, da su neke lepe žene ujedno vrrlo nezodne. Zato pazi šta govoriš, a najpametnije bi ti bilo da prestaneš (i, po mogućstvu, nestaneš, bar s te klupe). Već sam bila  dograbila telefon i tobože se udubila (ni u šta) ne bih li ga tako prinudila da odustane i pusti me na miru. Ne izdržavši prvu jesenju hladnoću (potpomognutu mojim  pogledom), brka konačno ustade, primetivši kako je klupa hladna. Aha, jedva mi se usne u stranu pomakoše, koliko da ne budem totalno neprijatna (još, dok ne prevali prag moje tolerancije).  
Pametno, vala, čuvaj prostatu. (Saosećam s mukama vremešnog brkatog zavodnika.) S lepim ženama kako ti (i njima) volja, al' mene zaobiđi u širokom luku.

Na sve strane me podsećaju: Danas je Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.

I evo sećam se. Ali shvatam da ne znam gde je tačno i kako poginuo brat moga dede. Pradeda je poginuo prilikom bombardovanja, koje ga je zateklo na putu ka groblju (nije slutio da je to ujedno put u donji svet), kuda je, na kolima s kravljom zapregom, terao posmrtne ostatke svog tasta i tašte, poginulih tih dana.

Moja prababa u tom je ratu izubila sina, majku, oca i muža. Moj deda, tad momčić od šesnaestak godina, silom je oteran u rat. Odatle se vratio s traumama i čitavog života trpeo psihičke posledice. Verovatno se stoga odao alkoholizmu. On je peta porodična žrtva, samo je godinama umirao pomalo.

Molim sve potencijalne ratove da nas zaobiđu. Imamo mi i pametnija posla od umiranja (zbog ma kakvih ideala, naročito alavih budala).

Po povratku s hora virnuh na Fejsbuk. I vidim, poslao mi zahtev neki Sebastian Uta. Mars u pi.du materinu, promrmljah sebi u bradu. (Nepoverljiva sam prema ovima s egzotičnim imenima. Mada, kad bolje razmislim, zahtevi za prijateljstvo od nepoznatih muškaraca uopšte jednako me raduju.) 
Sa si jeka, zainteresova se Ignjat s druPo povratku s hora virnuh na Fejsbuk. I vidim, poslao mi zahtev neki Sebastian Uta. Mars u pi.du materinu, promrmljah sebi u bradu. (Nepoverljiva sam prema ovima s egzotičnim imenima. Mada, kad bolje razmislim, zahtevi za prijateljstvo od nepoznatih muškaraca uopšte jednako me raduju.) 

Sa si jeka, zainteresova se Ignjat s drue strane kreveta (a delovalo je kao da je zabavljen igrom). Šta sam rekla, napravih se luda, ništa. Mas u pi.ku materinu, ponovi on upitno.  Ma ko je rekao, nisam priznavala.

Ignjat je, koliko juče, izjavio da neće da se druži s Aleksom jer on SPUJE. Tako sutra može odbiti da sa mnom šeta, pravi palačinke, prevrće se po krevetu... Samo mi fali da me se sestrić kloni što spujem.

Za sve su krivi ti Sebastijani i Vasilosi, nek me zaobiđu. e strane kreveta (a delovalo je kao da je zabavljen igrom). Šta sam rekla, napravih se luda, ništa. Mas u pi.ku materinu, ponovi on upitno.  Ma ko je rekao, nisam priznavala.  Ignjat je, koliko juče, izjavio da neće da se druži s Aleksom jer on SPUJE. Tako sutra može odbiti da sa mnom šeta, pravi palačinke, prevrće se po krevetu... Samo mi fali da me se sestrić kloni što spujem.

Za sve su krivi ti Sebastijani i Vasilosi, nek me zaobiđu.

Hajde da pričamo neke priče, rekoh Staši. Hajde, složi se ona, picaj mi. Odmah poče da se ušuškava kraj mene na krevetu. Ajd prvo ti meni, zamolih (jutro beše i više mi je pasovala uloga slušaoca). Dobo, složi se ona. Hoces Jarice koz(l)ice? (Jedva, ne iz prvog puta, razumedoh.) Hoću. 

...

Vuk je hteo da pojede malo p(r)ace. (Otkud sad prase među jarićima, ko će znati --  njenim su rukama narativni konci.) Ali docla je mama i jeka: Vuku, mac kod t(v)oje kuce, to cu moja decica. I u tri poteza gotova bajka. S vukom samo kratko i oštro.

Beše već skoro gluvo doba kad izađoh iz kuće da vratim tetki punjač za telefon. Čim se nađoh na stazi, jedna mačka skoči ispod stepenica. Šta radiš ti tu, upitah je prekorno šapatom. Čuvši me, iz istog skrovišta iskoči i druga mačka. Bolje da ne govorim više ništa, pomislih i otrčah preko dvorišta. 

A kad od tetke nakon pet minuta izađoh, pred vratima me čekahu tri mačke, pa se sve raštrkaše po dvorištu. Mac-mac, pozvah da me slede, a iz mraka za mnom potrčahu četiri mačke (i tetkina se pridružila).

Tako je čudna kolona trčkarala kroz noć.

Da svane ponekad je dosta samo da ti tata, nakon dva meseca, popravi roletnu. ;)

Ja: Da moram da napišem klasičnu biografiju, imala bih dva reda. Nit imam neke specijalne kvalifikacije nit sam gde radila. (A nisam sklona kićenju i raspredanju nit volim da od komarca činim magarca.)

Zet: Pa ti si idealna da se zaposliš negde u Vladi. 

Ja (a i vi ćete se složiti): Što jes'-jes''.

Kako njoj niko ne pomogne, pitam. Kako meni niko ne pomogne, upita prekorno majka, ljušteći dunje za kompot. A što meni neko ne pomogne, obrecnuh se i ja.

Majka, umesto odgovora. pokuša da stručno objasni kako sam došla u situaciju da mi je pomoć potrebna (a nema mi pomoći): Kad si se uhvatila za trista k..... Što se ne uhvatiš za jedan koji ti odovara?

Pa svi mi odgovaraju, razlog je prost.

Zlo da neko insistira na bukvalnom nivou (šta bi ostalo nemoralnim ženama).

S prednje strane tegla sa slatkom na vitrini (da zavara kontrolu) izgleda kao da je sve u redu. Sa zadnje strane, međutim, došlo je do ozbiljnog  odrona.

Ne znam zašto. Zazirem od ljudi u šuškavim trenerkama. Čak i kad gornji deo ne upasuju u donji.

U udžbeniku za četvrti razred piše da Srbija ima tri celine: užu Srbiju i dve AP, Vojvodinu i Kosovo sa Metohijom.

Ako ćemo (a jašta ćemo) da se lažemo.

Večeras ga videh kako utrčava u kupatilo i baca jednu nošu na drugu (srećom iste, pa uklopive), a potom smešta zadnjicu na obe.

Znam da ima onih što vole da sede na dve stolice, ali za dve noše još nisam čula. 

Mada ga razumem, današnje su noše meke i klimave: malo se nakreneš -- dođe do poplave. Nek jedna u drugoj stoje noše dve, pa nam mirna glava i na mestu sve.

Maša i Staša mazile se jutros u krevetu. 

Mašo, idi da učiš, ko papagaj vazda zbori majka. Ali se mlađa sestra pobuni: Idi ti da učiš prirodu!

Nek zaludne mame na učenje paze i ostave sestre da se mirno maze.

Jednog dana udarna vest na svim televizijama neće biti da neki ljudi ulaze u rijaliti, već da iz njega izlaze. Budale!

Ignjat mi je jutros, presrećan, javio da je dobio boginje: ko ima boginje, na gotovo mesec dana rešio se vrtića. 

Neka svrbi, samo kad se u svom domu češeš (malo samo, znamo da se ne sme), kućom svojom šetaš u gaćama, ne budiš se rano i blizu je mama.

Celim putem od kuće do vrtića Ignjat je u kolima, stojeći majci nad glavom, ponavljao: Neću u vrtić, neću u vrtić, neću u vrtić...

Prestani, zavapi u jednom trenu majka, ne mogu više da te slušam. Pa onda me vrati kući, jedva dočeka Ignjat.

Za sve postoji rešenje: živci će ti pući samo ako sina ne vratiš kući.

Vršnjačko nasilje

Danas je jednom detetu rečeno da je baš sladak. A on, dečak od desetak godina, prostodušno odmahnuo glavom: Pa i nisam baš sladak. I, kao pojašnjenje, dodao (bez jeda i osude, prosto kao činjenicu): Moji drugari neće da se igraju sa mnom. Pre neki dan ga je jedan i šutnuo.

Deca iz odeljenja neće da se druže s njim, a on, uprkos tome, ne samo da ih i dalje smatra drugarima, no ih naziva i svojim. Drugari neće s njim da se igraju, ne pozivaju ga na rođendane i on zato veruje da sa njim nešto nije u redu. Ne može biti lep, sladak, simpatičan, drag (sve što jeste)... kad ga oni ne prihvataju. S osmehom, dobre i jednostavne duše, dečak je priznao: Meni niko u mom razredu ne kaže da sam sladak. On zato veruje da nije. 

Koliko je samo ovako potresnih neizgovorenih ispovesti. Koliko odbačene dece, koju vršnjaci, iz nekog razloga, preziru i povređuju (direktno ili indirektno). Koliko su samo posledice takvog emocionalnog terora teške, pogubne i dačekosežne.

Mnogo je dece, kao i odraslih ljudi, koji veruju da su, iz nekog razloga, bolji od ostalih. Bolji od Cigana, bolji od higijenski zapuštenih, bolji od intelektualno slabijih ili materijalno nemoćnih, bolji od dečaka koji nema mamu, od devojčice koja ne živi s tatom, od onih koji ne nose moderne i skupe patike, od onih koji gezaju, hramaju, nose naočare i proteze...

Zastrašujuće mi je što tolika deca pate naočigled nastavnika. Svaki bi nastavnik, pored onog što predaje, morao da obrati pažnju na međudečje odnose, da poučava i usmerava još naivne, a već vrlo opasne, glavice, da sprečava žrtve da trpe nasilje i nasilnike da ga čine. (Čast izuzecima, kojih svakako ima i koji brane osetljive dečje duše od vršnjačkog zla.) 

Svaki bi normalan roditelj (a verujem da takve možemo na prste nabrojati) trebalo svoje dete da uči kako je isto kao i ostali. (Jasno mi je da bi tome najpre upravo pomenute roditelje trebalo naučiti.) U stvari, svi smo različiti (drugačije izgledamo, oblačimo se, mislimo i ponašamo), ali su nam prava (na život, na druženje, na igru, na ljubav, na prijateljstvo, na uvažavanje, na poštovanje, na slobodu...) ISTA.

Probudili ste se

Probudili ste se jutros ozlojeđeni i nervozni, ljuti na sve oko sebe, na sudbinu. Zato što jedva sastavljate kraj s krajem. Nemate novca da se razbaškarite koliko biste voleli.  Drugi imaju mnogo više nego vi, iako daleko manje truda ulažu. Ništa nije kako ste želeli da  bude.

...

Reći ću vam jednu dobru stvar, koju ste sigurno smetnuli s uma, a sve ostalo čini manje bitnim: PROBUDILI STE SE.

Pomislite koliko se ljudi više nikad neće probuditi, spavaju večnim snom. Sve dok vam drugi ne skrste ruke, vi ste slobodni i sposobni da budete srećni. Srećni naizgled bez razloga. Zato što dišete, zato što gledate, zato što hodate (još ako ste u stanju, kad vam je volja,  da poskočite i potrčite)... Budite zahvalni na darovima koji su vam dati, a koje vi odavno kao takve ne osećate. 
Ne jadikujte zbog svega što nemate, obratite pažnju na sve što IMATE. Imate ljude koje volite i koji vas vole. Imate čula koja vam omogućuju da spoznajete ovaj svet i uživate u naizled malim stvarima: u posustalom jesenjem suncu, u plavom nebu, žutom lišću... Pomislite koliko je onih što zauvek sklopljenih očiju, iz kojih trava raste, neizmerno žude za životom.
Ulaganite. Šta će vam toliko novca? Činjenica da morate raditi od jutra do sutra, kako biste stekli pristojnu svotu, pa onda nemate vremena da opušteno trošite na zadovoljstva i da se družite s bližnjima, potpuno obesmišljava tu trku. Ono što vas čeka na kraju puta i nije nešto: Nagradu za trude nebo će ti dati: mračnu, dobru raku, i večiti mir!

Imajte dovoljno: da niste gladni i žedni, da niste goli i bosi, i da vam je toplo. Volite jedni druge i pomažite se. Ponirite duboko u sebe, tragajte za retkim komadima dobrote i mudrosti. Ne tražite razlog za (ne)sreću u spoljnom, materijalnom svetu. 
I pogledajte malo bolje: sigurna sam da ste već srećni. Probudili ste se...

Maša je za rođendan dobila mikrofon. U našem dvorištu te večeri je održan mini koncert. 

Mašina mama nastupila je u emisiji  „Nikad nije kasno”, s pesmom  „Od izvora dva putića", a potom i  „Mila majko, šalji me na vodu".

Čudi me da komšije nisu bacale paradajz (valjda što ga u baštama više gotovo i nema, a jaja skupa, nisu za bacanje) i urlale: Šta ćeš u po noći na vodu, jadna ne bila! Uostalom, odvrni česmu, lakše će nam svima biti.

Kažu (moji sestrići), prekori me tobože sestra pre neki dan, da si im puštala da gledaju neku ženu s velikim sisama. Ko, zabezeknuh se u prvi mah. A onda se setih da sam ih pre mesec i po dana otprilike čuvala, pa su oni hteli da mi pokažu Mister Bina i neku tetu s OVOLIKIM... Smejali se ko ludi, a i ja s njima. Dobro, obdarena beše (tako je nacrtali), ali ne i gola. Uostalom, oni su to već ko zna koliko puta gledali. (Ko da sestra kontroliše šta puštaju na Jutjubu.) A i ništa strašno. Zamislite da žene u kupaćim kostimima panično beže po plaži, krijući se od dece iza drveća. (To ako, recimo, letuju u Šušnju; inače samo u crnu zemlju, tj. vreo pesak, da propadnu.)

Elem, ocinkarivši me majci, Ignjat i njoj pljusnu (ne)prijatnu istinu u lice: I ti imaš velike! Pa je u tu grupu svrstao i mene. Ali sestra nam oboma, sa zadovoljstvom, razbi iluzije, budući da ga je prekorila: Nee, ko te to slagao!
Samo se ti smej (nije dete ćoravo, presvučem katkad majicu pred njim). Sve je relativno. A nek su i manje grudi moje, samo kad mi lepo stoje.

Dođe Ignjatu nekad, pa insistira da  ga majka obriše kad kaki. Ja stojim, besposlena, kraj njega i voljna sam da pomonem, ali čim to pokušam, on se dere ko magarac. U stanju je pola sata da viče: maamaaa, kaakio saam,  gotov saam, završioo saam... I tako sve dok ona ne dočuje ili se ne mane drugog posla.

Danas, čim se vratio iz vrtića, zaseo na nošu u dvorištu. I navalio da doziva: Maamaaa, maamaa... Ne brini, rekoh mu, pomalo uvređeno, ne želim da ti brišem dupe. Ni ja tebi ne želim, brecnu se  i on, da mi vrati milo za drago. 

Eto, teško meni: i dalje ću to morati sama, nikog da me odmeni.

Neko je u rijalitiju ispričao vic, neumesan, uprkos toleranciji prema crnom humoru. Čula sam od mojih.

Željko je pisao pismo, kaže majka ocu. Koji Željko, pitam ja, jedina totalno neupućena.

... Aaaa, taaj, i sama se dosetim. Pa koji bi drugi i bio? U današnje vreme jedan je od retkih koji piše pisma, svaki čas. I to ne bilo kakva -- otvorena. I javna, brate: na jednog adresira, ali voli da svi čuju i aplaudiraju njegovoj visprenosti.

Evo, braavo, bravo, Željko. Naravno da ste izbacili tog majmuna što je na takvom uzornom mestu našao da se sprda s nesrećnom smrću trogodišnjeg deteta. Zamisli još da se neko tu prostački svađa i jednako psuje, da je  glup, pa ne zna, i ne misli da treba, to da sakrije. Zamisli da tu neke kurve i njihovi muški pandani pred celim svetom upražnjavaju seks. I na svaka tri dana razmenjuju partnere, jer ne trpe monotoniju.
Zar to treba da se dešava u rijalitiju? Sodoma i GoMora sprečiti se mora.

Ignjatova mama: Moram da kupim kapi za piliće! 

Ignjat (u čudu): Imaju sline?!