Na sve strane me podsećaju: Danas je Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu.

I evo sećam se. Ali shvatam da ne znam gde je tačno i kako poginuo brat moga dede. Pradeda je poginuo prilikom bombardovanja, koje ga je zateklo na putu ka groblju (nije slutio da je to ujedno put u donji svet), kuda je, na kolima s kravljom zapregom, terao posmrtne ostatke svog tasta i tašte, poginulih tih dana.

Moja prababa u tom je ratu izubila sina, majku, oca i muža. Moj deda, tad momčić od šesnaestak godina, silom je oteran u rat. Odatle se vratio s traumama i čitavog života trpeo psihičke posledice. Verovatno se stoga odao alkoholizmu. On je peta porodična žrtva, samo je godinama umirao pomalo.

Molim sve potencijalne ratove da nas zaobiđu. Imamo mi i pametnija posla od umiranja (zbog ma kakvih ideala, naročito alavih budala).