Mene zaobiđi

Zubar je to što je imao završio čas posla. Do autobusa sam onda imala nekih petnaestak minuta, pa sedoh na stanici da odmorim noge. 

I tek što sedoh (neoprezno od mene, odmah shvatih), odnekud banu neki čovek s brcima. Pogleda me duže nego što je pristojno i ne dopusti mi da ga inorišem: kako mi je poželeo dobro veče, učtivost me prinuđavala da jednako uzvratim.

Ali taj pozdrav beše samo uvod u razgovor koji nisam želela da vodim, a gospodin se trudio da mi nametne. Vi gore živite, pita me za put desno. Ne, živim gore, rekoh za put levo. Znam, kaže on, viđao sam vas. (Pa kad znaš, šta pitaš, i to porešno? Viđao me? Već mi beše jasno da je buljio i blenuo. Leti ja po dvorištu volim da se razgolitim, zato što mi je vruće i tako mi prija. Ne da bih privukla bilo čiju, pogotovo neželjenu, pažnju.) A gde vi živite, pitam da mi ne bude neprijatno (a malo i da znam otkud me uhodi, mada još nisam bila sigurna u poentu koja će uslediti). On desno. Ali ide kud mu se prohte, važno kaže. (To me baš impresionira.) Kad ima lepih žena, iskliberi se (osetivši potrebu da bude jasniji i valjda računajući da je duhoviti zavodnik), idem levo. Aha, odmah iznutra isturih bodlje. 

Ne slutiš, nesrećniče, pomislih, da su neke lepe žene ujedno vrrlo nezodne. Zato pazi šta govoriš, a najpametnije bi ti bilo da prestaneš (i, po mogućstvu, nestaneš, bar s te klupe). Već sam bila  dograbila telefon i tobože se udubila (ni u šta) ne bih li ga tako prinudila da odustane i pusti me na miru. Ne izdržavši prvu jesenju hladnoću (potpomognutu mojim  pogledom), brka konačno ustade, primetivši kako je klupa hladna. Aha, jedva mi se usne u stranu pomakoše, koliko da ne budem totalno neprijatna (još, dok ne prevali prag moje tolerancije).  
Pametno, vala, čuvaj prostatu. (Saosećam s mukama vremešnog brkatog zavodnika.) S lepim ženama kako ti (i njima) volja, al' mene zaobiđi u širokom luku.