Туђе лице моје другарице

Сретох данас школску другарицу, и не бих је познала, очију ми мојих (немоћних и непоузданих пред делима естетске хирургије), само да се и у глас може убризгати ботокс. Да не поздрави она мене прва, ја бих прошла ћутке. (Верујем да је и роду рођеном морала изнова да се представља.) Еее, како неповољан утицај подмлађивање може да има на друштвене односе! 

Да је добар хирург добро одрадио посао, то је несумњиво (пријатно изгледа, а могао је да је унакази): кад стане крај пунолетне ћерке, гарант мисле да јој је, неку годину тек, старија сестра (ваљда јој то импонује за све паре - мора да је дебеело платила).

Да ме неко не разуме погрешно: не осуђујем ја то - шта ко воли нек изволи! Можда и мени падне на памет нешто слично једном, ако ме паре притисну. Свака жена жуди да (п)остане лепа, и не може јој човек то замерити. И ја бих волела да сам лепша и млађа но што јесам, да опет имам двадесет и пет (ууу, могла бих све испочетка). Кад имаш пара, изгледа да то и није тешко остварити. Али ја имам један (ако беспарицу не рачунамо) озбиљан проблем: не волим ЛАЖ! 

Питам се како човек, тј. жена, реагује кад стане пред огледало и у њему спази неког другог? Кад прође поред комшије, а он је не препозна (сем, евентуално, по хаљини коју је већ носила, а начуо је за "интервенцију", па сабрао два и два)? Питам се колико ли је времена требало њеној деци да је прихвате као мајку и мужу да се навикне на (привлачну и даље, али туђу) жену која му се увукла у кревет.

Елем, тако је мени пао поглед на њено лице (док сам се пела уз, а она силазила низ степенице једне зграде. Будући да сам је гледала хладно, као потпуно непознату особу (што ми је споља и била), а вероватно већ свесна да је непрепознатљива, она се мени јави, развукавши усне у гримасу која треба да надомести осмех (е, то је цена естетске хирургије, не можеш да се цериш како ти је воља, нема коже да растегнеш осмех као хармонику). Баш сам се упитала што ми се срдачно јавља та девојка коју никад пре нисам видела, а трен потом, кад смо се већ мимоишле, схватих да познајем тај глас. 

Да недавно нисам чула како се изменила и да је зимус не видех на некој слици, била бих веома збуњена. Ни на тој слици да не спазих крај ње њеног мужа, не бих знала да му је то жена. Питам се (опет) да ли је човек који носи маску (туђег, па макар и лепог, лица) - срећан? Јер ако није (а бојим се да није), све то је бесмислено. 

Има једна бајка Гроздане Олујић о лепотици која је жудела за вечном младошћу и вечним животом, па кад јој се жеља испунила, а сви сродници и познаници, чак и њени потомци, остарили, па се и преставили, остала усамљена и тужна. Биће да је то својеврсни хибрис: кад прекардаши, те кажњен буде, човек - бог није и не може (леп и млад) живети довек!

Е што нисам Џулија Робертс

У последње време нешто се устручавам од одласка зубару. Овог лета таман стиснем петљу, одем да закажем преглед, а зубар (љубазно ми саопштише) на одмору. То готово увек значи да ће бити одсутан наредних месец дана. Пих, ал сам баксуз! Кроз месец и по-два скупим храброст да наново окушам срећу, и опет - шипак: зубар на одмору (неки запослени вазда имају "старе" одморе, по неколико годишње, а од њих надлежни захтевају да их искористе). Људи моји, па колико дана за одмарање ти стоматолози имају на располагању? А по двадесет минута хватaња зјала (или листања дневне штампе) између сваког пацијента, то им се не рачуна? Ова Србија је, веровали или не, по много чему, обећана земља (а наопака: у њој ко ради - тај је будала и цркава од глади, а ко забушава - на парама спава) !

Коначно, трећег пута склопе се коцкице: и ја решила, и зубар се на радном месту затекао. Сестра се смркла ко да си јој све по кући побио, једва се вуче. Не знам како не падне дубље у депресију док зури у моја разјапљена уста (статус мојих зуба вероватно је докусури, мислим, докусурио би је да није отупела и незаинтересована за све). 

Највише мрзим кад зинем, и још ми у устима она сисаљка (која ми се чини непоуздана и упркос којој имам фобију да ћу се удавити пљувачком), а зубар ме нешто припитује. Је ли вас болео зуб? (Никад ми није било јасно како очекују да им одговорим, кад је одговор сложенији од да или не, не могу само да климнем ил' одмахнем главом.) Мгмгх... мнмн... Ахм, сложи се он (као да је све разумео) и наложи сестри шта да му принесе.

Унео се доктор у свој посао, ја зинула (бленем у плаво небо кроз прозор и мислим... ех, кад бисте знали о чему, не бисте веровали) - пљунути онај Радовићев страшан лав (ко да каним пола неба да прогутам), те се сви облаци посакривали за прозорски оквир и отуд, шћућурени, с времена на време тек, бојажљиво извирују, да виде је ли опасност прошла па да се разбашкаре, док је још лепог времена (јесен тек што није ошинула бичем). 

Пломбира он то (свесна сам), па шта буде (непријатно ми сад, а и немогуће с његовим шакама крај мојих крајника, да се с њим објашњавам, ваљда после неће да боли). 

А што велике ручерде имају ти стоматолози! Чувена је једна зубарка у мојој основној школи, од које су многима до краја живота остале трауме: та кад ти гурне руку у уста, не вади док не заврши што је наумила. Ма, џаба ти да се мигољиш, увијаш и копрцаш: можеш само да цркнеш на оној столици, удавивши се у сопственој пљувачки! Ни погребници те, међутим, не би лако избавили из њених канџи, вероватно би их ритнула ногом (да олупају главе о зид), да се стрпе (па да леш покупе): још само мало (по читав сат исто говори), душо, ево готово јее (амин, господи помилуј)!

Ја никад нисам имала идола нити сам желела иком да наликујем, а камоли да будем неко други. Но, кад ми зубар разјапи вилице (цепају ми се усне), ја у себи уздахнем: ех, што нисам Џулија Робертс (да ми два зубара поправљају обе горње седмице, а по средини ми уста слободна да опуштено ћаскам)! 

Мали пањ кола обара, у малој бочици отров стоји, али ВЕЛИКА УСТА - то је капитал (можда би се још неко, из сасвим других разлога, сложио).

Псећа хијерархија

То куче које се пре два месеца доселило (људи у мојој околини имају обичај да животиње које више не желе убацују у наше двориште, у којем је увек мноштво паса и мачака, па ваљда рачунају, неће нам тешко пасти још једна гладна уста), не тражећи ма чију дозволу, ми званично нисмо признали (а донекле јесмо прихватили, јер не могу моји љуимци да једу, а он да гледа). Нисмо га признали, али он за то и не мари: кад други једу, једе и он, кад у двориште сиђем и сви се око мене сјате, и оно радосно цвили и скаче ми уз ноге (што ти је пас: веран и одан и кад га ногом ћушкаш). 

Данас кад смо Маша и ја изашле на друм, и он је кренуо за нама. /А паметан је вала: све иде упоредо с нама (раширимо се ко да је цео свет наш, бар до пола пута), а чим чује да се приближава ауто, повуче се иза нас, па се врати кад опасност прође./

Додуше, у селу вребају разне опасности, рецимо пси на суседној ћуприји. Како га спазише, залајаше претећи и потрчаше да му препрече пут. Маша се побоја за његову, а и своју, безбедност и поскочи ближе мени (није баш била сигурна на кога су се те силеџије намерачиле), али је ја умирих (не брини, неће на тебе; а и да хоће, могу то само преко мене мртве). Ма то су обичне сеоске барабе, воле да се курче, тобоже су главни у улици, па  киње младог доброћудног новајлију. Смеђи чупави није ни прилазио (само је мрко са ћуприје гледао), а црни га тек оњуши. Маша није разумела, али јој ја објасних шта је кевтавац овом незванично нашем рекао: где си, пош'о, а, зар си мислио да можеш да прођеш без чврге? Распали му једну мацолу, па може да настави пут, тек да се зна ко је главни (у селу мора да постоји и да се поштује псећа хијерархија).

Долази пролеће (у октобру)?

Маша и ја данас смо ишле у шетњу, иако је Маша претходно инсистирала да идемо на пикник (никако не разуме да више не можемо да се изврћемо на траву, а онда нема сврхе ни да носимо колачиће - није то исто; хоће да опет седимо на асфалту, а не увиђа да више није врео и да би могла да "заради" дијареју). Јесен је, па и ово мало (кад нема колико хоћу, у изобиљу) сунца добро дође - довољно за осмех. Небо је још прилично плаво, лишће је још прилично зелено, ја сам још прилично ведра... 
На жици спазих гугутку, па пожелех и с Машом да поделим радост (због малих, обичних, а најлепших ствари). Машо, види, птица! Где, упита она, па погледом испрати моју подигнуту руку и, озбиљна, а ваљда и збуњена, упита (с надом): долази пролећее (канда је мислила да је свака усамљена птица весник)?! /Ееее, ееее, моја Машо, камо лепе среће; немој да ми на муку стајеш. Вала ћемо се ми и начекати и нагрудвати./ 
Долази, долази, за једно шест до седам месеци, ако бог да (да се клима јоште не истумба, па да нам Свевишњи пролеће укине). Како би то било добро, да се лето и пролеће вазда смењују, а јесен и зима седе на клупи за резерве, а чим ступе на терен - добију црвени картон.

Ići mečki na rupu

Sestra beše ušla kod ginekologa, a mi ostadosmo u čekaonici: zet na jednoj fotelji, naspram mene, Maša pored njega i ja naspram njih, a nadomak prijemnog pulta.

Svaki put kad je medicinska sestra prošla kraj mene, morala sam, iz predostrožnosti, da privučem k sebi noge (opružene jesu, ali su mi uvek skrštene, za svaki slučaj, neću da rizikujem na takvom mestu), kako se ne bi o njih saplela i skobrljala (pa da je nosim na duši il' na ortopediju). Kad prođe sto šesnaesti put i sede, isprevrta neke papire, ispisa neke podatke, pa diže glavu i (valjda usled manjka posla) upita me: a kad, vi, tačno imate zakazano? (Paaa, ako može za dve-tri godine.) Jaa (tako mi i treba, kad idem mećki s rupom, ovaj na rupu), pobledeh ko krpa i progutah knedlu (zar žena ovde ne može da dođe drugim poslom, iz puke radoznalosti, solidarnosti...), ja sam sa sestrom (gledah u nju bojažljivo, ko da se nekim čudom može desiti da me na silu utera u ordinaciju i kao da čekam da se smiluje i oslobodi me te mogućnosti). Hvala bogu, prihvati ona moj argument i odustade od namere da me uvrsti među pacijentkinje (u tom momentu sve do jedne, a beše ih pet-šest, bile su Kineskinje, s prevodiocem pride).

I prošlog puta, za vreme sestrine prethodne trudnoće, desilo se isto. Ja se stalno po toj ordinaciji vrzmam, al ne mrdam dalje od predsoblja (sem kad ulazim da na monitoru, a u stomaku jedne ili druge sestre, osmotrim svoje sestriće): još me niko na leđima nije video. Dojadilo ljudima, izgleda, postala sam im sumnjiva, pa da vide šta to krijem... među nogama (kad nikom neću da pokažem).

Zet, koji me odavno zafrkava kako se doktor na mene loži i gleda me s naročitom pažnjom i još se naročito nakašljava (što nema veze s istinom: čovek malo zbori, a navikao da kašljuca -- mora grlo da pročisti), ne propusti da mi napakosti bar verbalno, podlo se pri tome klibereći: jednom će te (pomenuti doktor) ugurati u ordinaciju, neće ništa ni da te pita (jes', kad se ne bih batrgala)!

Кад идеш по свету, скини етикету

Док се сестра синоћ свлачила у купатилу, из ходника се (кроз врата која се, услед неког квара, не затварају, сем кад мене нагна бешика па их залупим, из шеснаестог пута додуше - не волим ја да имам посматраче) помоли Маша па се загледа у њу. То ти нова тренерка, упита. Јесте, насмеја се сестра изненађено, како знаш? Па имаш цену, озбиљно одговори Маша и скрете сестри пажњу на етикету, која се, срећом била углавила с унутрашње стране (иначе би се гости на рођенданској прослави, с које су се управо вратили, слатко исмејали).

Да ручаш нећеш моћи без теткине помоћи

Читав дан Маша се бенавила. Као да се вратила на ранији ступањ развоја, па сам залогаје морала у уста да јој убацујем. И прво хоће пржена јаја, поручи их од бабе, а онда их једва два-трипут мљацне и почне да се јогуни, te одмахује главом, као да јој нудиш љуту паприку. Јела је само сир и парадајз, данас јој се то посебно допало. Касније рече да ће мусаку од кромпира, али "кад заврши" с игрицама (што се наравно не дешава, док је ја не удаљим од рачунара), но предомислила се. Коначно јој донесох неколико похованих тиквица (да не спадне с ногу или са столице, услед чега може пропустити прилику да пређе на следећи ниво), па јој на виљушку наређам ко сендвич: мало хлеба, мало тиквице, мало парадајза. Сад зини, и она зине, не престајући да игра. Зини, Машо, Маша зине. Узми, Машо, Маша узме. Зини, Машо, Маша блене; узми, Машо, Маша блене - тетка узме (примамљива била она јаја са сочним парадајзом из наше баште, а ни тиквице нису за бацање). Појела је тако између једног и два колутића. Колико је појела тачно не могу да тврдим, јер сам јој се нашла при руци, тј. виљушци: ако Маши пада тешко, ту је тетка, да прискочи, што својом виљушком, што прстима (кад дете храну не може да смаже, ту је тетка да помаже). 
После ме мајка пита: је л' јела? Јесте. Колико? Е како то да знам, кад сам јој здушно помагала (несумњиво је највећи део порције завршио у мојој утроби). Док се дете нећка и мрљави, тетка себи у уста залогајчић стави и онда макља то док тањиру не види дно. (И морам вам признати, па нисмо сви исти: од свих кућних послова, тетка највише воли тањире да "чисти".)

Народне мудрости примењене у кулинарству

Кад се мојој сестри, већ годинама самосталној домаћици, прохте да једе рецимо чупавце, то значи да ће засукати рукаве... мајка (а сестра ће колаче јести, па не може све да падне на мајчина леђа; додуше, и ја ћу јој радо припомагати). 

Помоћ која се од мене очекује и на којој се инсистира јесте да што равномерније (а нико то неће боље од мене учинити, такво мишљење у мојој кући влада) исечем печено тесто на коцкице. Остало није моја брига (сем што ћу с времена на време дотрчати до плеха и мазнути који окрајак (окрајке волим, и од хлеба, и од пројаре, и од колача - а није зато да ме свекрва воли; није проблем тај бисквит да једем и без фила, који не могу да ишчекам). 
Малопре се мајка мисли, па и мене припитује: кол'ко беше, литар и по млека (рачуна да две главе боље памте но једна)? (Сећам се ко да је јуче, а не пре неколико месеци, било; ставили смо литар и по, да нам колачи буду сочнији; по рецепту је литар, али то је мало, остану суви у дубини). Литар и поо, довикујем ја из купатила, кроз одшкринута врата (дешава се, кад сам у журби и не планирам пуно тамо да се бавим, да их тако оставим; никада нећу достићи ниво опуштености своје сестре, којој су врата широм разјапљена и кад удовољава дебелом цреву). Ништа те ја не чујем, гунђа мајка из кухиње, напола себи у браду. Од виишка глава не болии, довикнух ја јаче, кроз врата која сам још мало отворила. Да не буде много, побоја се она. И још једном ја се послужих језгровитом народном мудрошћу (шта да се мислим и објашњавам надугачко и нашироко): док не оста, неема доста. Ако лажем ја, народ не лаже, па сад ти види како ћеш!

Сачувај ме, боже, и саклони, у по ноћи телефон кад звони

Мајка је већ одавно спавала. Спавао је (те повремено бунцао) и отац, којег је сан опхрвао чим је дотакао кауч у дневној соби (ни допола Фарму није догледао). Ја сам, по обичају, бленула у монитор, као да од њега очекујем да распетља кучине у које сам се уплела, и одлагала да се латим паметнијег и пречег посла. Поноћ се већ опасно била примакла кад је зазвонио фиксни телефон и срце ми, услед тога, сишло у пете. /Моји родитељи тај проблем са срцем нису имали, прво, због тога што бејаху поспани, а друго, зато што су у лежећем положају, па срце не може, као мени, да склизне./

Побогу, ко је у ово доба? Кад фиксни телефон зазвони у по ноћи (а нема у кући неке ванредне ситуације: нити се шта слави нити болује, нит се ко жени нит у Хад путује), нико не очекује добре вести. Помало ме зато било страх: да л' ћу само саговорнику изјавити саучешће (што није нормалан) ил' ћу закукати као млада Ђурђевица. Одгурнух лаптоп с крила, па се претумбах преко хрпе папира и скрипата, не бих ли се што пре пода докопала и спречила разарање сна мојих родитеља. Узгред сам и гунђала, прво зато што ме неко принудио да се манем свог, макар и ћоравог, посла, а друго, зато што тај који сад зове није нормалан. Док сам се докопала кухиње, већ се и отац тргао и бунован пипао по наслону кауча, не би ли шчепао то чудовиште што се дере. Кад преузех ту справу од њега и јавих се, а сестра бубну: шта радите, спавате (не, играмо коло, то јој рекох), и истог се трена зацерека. Могла сам и да претпоставим, ко би други (тако ненормалан) био. Шта се смејеш? Ја и не знам колико је сати, све клиберећи се, пре но ма шта друго рече, поче да се правда она. Не знаш, а, немаш сат? Па нисам ни гледала, сад се вратила са рођендана, па да видим шта радите. Е хвала ти, тиме што се у ситне сате интересујеш за наше здравље, ти си га угрозила (умало колективан инфаркт да нас стрефи).

Вино није ни слатко ни кисело

Снајка и брат с децом недавно ишли на неку свадбу. И питам их: како је било? Уу, супеер, још је под утиском снајка, играла сам као луда. Много је било лепо (није згорег да се пoнови), уопште није било старијих, све млади!
Након неколико минута у собу улази двадесетједногодишња братичина, па и њу упитах како се провела. Кажем, чујем да вам се допало. Па добро је било, рече она, али није ми се баш толико допало, све маторци (није имала у кога да гледа)!

На то ја прснух у смех. Јасно ми је да свако говори са своје позиције ( и да је најстарија генерација била изостављена са списка званица). Млади које помиње мама њени су вршњаци, као и млада уосталом (младожења је коју деценију старији), а ћерка мисли на своје вршњаке (којих је такође мало било међу сватима). Да ли је вино слатко или кисело зависи од оног ко га на језику куша.

Достојне потомкиње барона Минхаузена

Сваку ситуацију моје сестричине користе да се надмећу, одмеравају снагу и издржљивост, спретност и брзину. Увек је циљ бити бољи: бити бржи, бити већи, први се сетити, да поједеш пре, или највише од свих или бар више од оне друге. Пре неки дан за столом, кад су коначно (готово с пушком упереном у леђа) приведене на ручак, њих две започеше да ми иду на живце. Мени је четврта супа, похвали се Маша сркућући, не верујући да ико ту цифру може да надмаши (да човек помисли како ивер не пада далеко од кладе: и деда им је синоћ, одистински, појео "само" три тањира паприкаша). Али врага (победник је још неизвестан): а мени пета, надовеза се Миа (ко да су на лицитацији - шта је кошта да увећа улог). И све то док су сркутале (и тешко, преко воље, гутале) по кутлачу супе, колико сам им у тањир усула. Нисам ни знала да ми на породичном стаблу виси Минхаузен (Рабле би се пред оваквим апетитом задивио и скинуо капу, а Гаргантуа и Пантагруел подвили реп и навукли комплекс ниже вредности), кад ни у једне потомкиње издајничких кратких ногу.

Знам ја каква је она

Летос, кад је Миа овде боравила, нас две смо имале друге планове. Будући да је Маша тог дана ишла на неку журку, намислиле смо да возимо бицикле сеоским путељком (јер Маша још не уме да вози, па, кад је с нама, нема смисла да је остављамо, а не би нам ни допустила). 

Но, сестра је наложила да се Миа врати кући јер мора да одабере ранац. Будући првачић, изврнут на кревету, покуша да изврда (забава је увек примамљивија од школе) и обавеза): нека купи било који, нема везе, БИЛО КОЈИ (само да не иде кући)! Како се не сложисмо с тим да она не учествује у избору тако битног предмета, Миа закмези: а неећуу, и изложи јачи аргумент (нема сврхе да буде присутна): знам ја каква је она, ја покажем један, а она: а што не узмеш овај? 
Слатко сам се на то насмејала. Баш тако сам поступила и ја пре неко вече. Миа хоће да купи сардину, а ја јој нудим туњевину и питам: како можеш да једеш то, с очима, кичмом...?! Тако смо солиле памет њена мама и ја својој најмлађој сестри, кад бејаше мала. Кад год би на вашару пожелела нешто да купи, ми смо је (као поприлично старије и већ рационалније) одвраћале: ма то ти је глупо, распашће ти се зачас, није ти потребно (и тако је она, подложна нашем утицају, остала без свега што смо нас две, онда кад смо желеле - имале, јер не беше никог да нас одврати).
Испоставило се да је Миа била у праву: мајка јесте покушала да јој наметне своје мишљење, али овог пута није успела. Нудила Мии ранац с Мики Маусом: виидии што је леп! Али Миа се није дала наговорити, запела: Хело Кити, Кити, Кити (док није мајци главу пробила). И сад носи ранац који жели, али и он тежак, пун непрочитаних страница и нерешених задатака

Пронашла сам боју свиње

Једног дана Маша се латила бојица па нацртала не једног чича-глишу, него и бабу и децу (за коју нисам сигурна у ком су сродству са славним чичом). Онда јој се на истом листу папира прохте да види свињу (да л' се чичи прохтело да макља прасетину, питај бога). Па нацртај, рекох ја (нећу ваљда сад на пијац, а и празна ми сламарица - скупа та прасетина на кило, жива вага). Не знаам, нацртај ти, закмеча она. Не знам ни ја, признадох. Знааш, не да се убедити она (ко да тетка мора да зна све што сестричина не зна). 
С њом се тешко излази на крај (осим по цену десетковања живаца). Стога преда се поставих неко Миино гумено свињче (вуче се уоколо већ годинама, а добро ко лебац - не њушка и не рије), да му израдим портрет (ма колико испало килаво, није Маша ликовни критичар, да ми замери). Вала сам га нацртала, свака ми част. 
Чим се одмакох, Маша (којој се назиме баш допало) похита да га обоји и коначно ми, срећна и задовољна, довикну: пронашла сам боју свиње (беше то нека светлонаранџаста, а стварно је испала верно)! Пронашла сам боју свиње!

Иза брда кртичњак

Поизвртали се ми летос на плажи под боровима, одмарамо, а Матија не може докон да седи, но узео аутић па потерао течи (што се изврнуо полеђушке) уз ноге. И тако миц по миц, километар по километар, бррм, бррм, далеко ауто одмакао... па налете на "наплатну рампу". Где си баш нашао да возиш преко брда, побуни се мој зет, у улози аутопута, и преусмери Матијино возило. 

Мислиш, брдашце, исправи га жена, злурадо, па јој то не би доста, но настави да (де)градира: брежуљак... Тај низ и мене потакну да се умешам (кад је нешто смешно - не могу ја да се уздржим, па макар зет остао ушкопљен), те (увидевши шта се ваља иза брда) наставих низ: избочина. И док је зету већ лице попримило претећи израз, досетих се: кртичњак! 
На ту досетку се и сестра и ја зацерекамо, због чега би она касније сигурно платила "кртици", само да нас у апартману није било ко кусих паса (нема приватности за брачне обрачуне).

Кад иде уже, нек иде и јуне

Ја не спадам у жене које не знају, не усуђују се или неће да обављају "мушке послове", услед чега често наиђу на препреку пред којом могу само да седну и плачу, док мушка рука не прискочи у помоћ. Нисам чак ни од оних покондирених тикава, што силом глуме неку отменост и из аута не могу да изађу нити у зграду да уђу ако им мушкарац не отвори врата. Не треба мени мушкарац да савладам јарак (да ме пренесе док ја, стискајући га око врата, вриштим панично ко да сам омакла низ Нијагарине водопаде) или најмању пукотину у земљи (верујте, неке и пред тим застану, мислећи ваљда да је то женствено и привлачно, те да указује на њихову нежну и слабашну природу - а волу реп могу да ишчупају, кладим се). 

Док су мени моје ноге, ја сам кадра све препреке прескочити, пљунути Бановић Страхиња - моме ђогу и моме јунаштву свуд су броди ђе год дођем води. 

Дакле, кад у кући цркне сијалица, никог ја не кумим и не молим, не чекам тату да се с посла врати. Примакнем под лустер најближу столицу, поскочим на њу, одврнем прегорелу сијалицу (под условом да није, као јунакиња ове приче, претходно експлодирала - данашње сијалице воле да умиру театрално, с пуно буке, а не може им човек ни замерити што желе за собом да оставе траг, бар акустични) и на њено место заврнем нову (вољну да светли бар десетак наредних дана; сијалице су данас невероватно кратког века, све одапињу у цвету младости).

Кад узмем у обзир колико се пута месечно пењем на столицу и остављам отиске прстију на лустеру (није нам у видокругу, па се нико и не сети да га од прашине растерети; верујем да ће га бар за славу крпа помиловати), могла бих с правом од оца и мајке захтевати плату. Пре неки дан опет је цркла сијалица у кухињи: јесте да је остала да виси о једној жичици, али у њој више не беше капи живота, тј. светлости. Узех клешта за сечење и пререзах и ту нит. Но горњи јој део остао заглављен у сијаличном грлу. Ууу, како ме то разбесни, одузима ми драгоцено време (како праве те гадне сијалице; што, брате, не могу лепо, као оне давнашње, просто да прегоре, прекинута жичица им се заклати и то је све). За отклањање тог проблема, тј, заглављеног дела, бејаху ми потребна друга клешта. Ухватим, стиснем, покушам да мрднем лево - неће, покушам десно - неће. На коју се страну ово одврће, упитам мајку (што седи за столом и помно прати моје електричарске подвиге). Према шпајзу, каже она. Стиснем опет (док сам чекала одговор, стисак је мало попустио), повучем, па погурам, налево - и ништа, ни макац. Клону ми руке (уопше није згодан тај пропети положај, кад су ти руке дигнуте ко да качиш веш), па предах искористим да размислим и прикупим снагу, опсовавши, за сваки случај, који пут (можда лепа реч гвоздена врата отвара, али само псовка одврће сијалицу). И онда наново шчепам, стиснем, повучем, а алуминијумски део сијалице (тако сам мислила) поче да се ломи, те сам клештима (с)кидала све део по део, као зубар који вади корење иструлелог зуба (добро де, ако не може како хоћу, а ја ћу како може). Вадим и, гунђајући или псујући, бацам комаде у пикслу, која се на столу затекла. Напокон, кад већ изгубих наду, поче и да се одврће, па ми се осмех разли лицем: успела сам, хах. Дај сад још само да завијем нову сијалицу, здраву и праву. Кад, хоћеш врага: сијалица се само врти, а не причвршћује се, као да јој нешто не паше (е људи моји, што извољевају). Да није ова сијалица већа но што треба да буде? Ма није, то је ваљда све стандардно (сама глупо питам, сама одговарам). Врти тамо, врти овамо, извучем (можда нисам добро уденула), па поновим поступак: врти, врти, врти... без успеха. И, шта ћу, напослетку, ма колико нерадо, морадох да се помирим с поразом (проблем превазилази моје знање) и оставим тати да настави где сам ја стала. 

Тата још није докрајчио посао, јер сваке вечери долази касно, па не може да искључи струју. А ја сам му за недељу све припремила: купила сам нови, керамички, фасунг, пошто сам, како је установаљено, стари клештима изломила (да се, јадна, за зелен бор 'хватим, и он би... напрасно свенуо). А била сам убеђена да крцкам сијалицу, како се тако прилепила да не знаш шта је шта; могао је бар да врисне, да се закопрца (да увидим како одстрањујем погрешно), нисам ја крива што се не разазнаје где једно престаје, а где почиње друго. Уосталом, нек сам ја (мени, а можда и још понеком) жива: кад иде уже, нек иде и јуне!

Кад имаш ћерку која све може и хоће да уради сама, можеш богу да захвалиш што има ко да те одмени, али то може и скупо да те кошта. Тата је имао среће: прошао је са седамдесет динара.  Док, с лакоћом, мењам сијалице - смеши ми се лице, ал' сад сијалично грло од мене стрепи врло.

Родити мачку

Чула сам много пута да неко роди мечку (и то, гарант, природним путем, не царским резом, и без епидуралне анестезије - не био му нико у кожи). Бар да му потом донесу повојницу, да се утеши оном сласном погачом. Али не, нико не мари за туђе порођајне болове (док мечка не заигра и пред његовом кућом, тј. не измигољи се међ његовим ногама). 

Чула сам да неко роди мечку, а моје сестричине, својим очима видех (док сам дискретно извиривала иза багрема и јапанске трешње) недавно су (више пута и наизменично) родиле мачку (тачније маче, Ђубренце, звано Мрца - то подругљиво име, због мршавости, дала му је матора газдарица). Најпре једна прилегне на земљу (изнела сам им и на траву прострла покривач), завуче маче (против његове воље и без његовог пристанка) под мајицу, па почне да се увија и јауче, кука и запомаже: јао, јаоо, порађам сее! Ова друга баш тад је у породилишту дежурни лекар (подразумева се тврд на ушима - то је просто одлика која их кад конкуришу за посао аутоматски избацује у врх ранг-листе), те прискочи у помоћ и док трепнеш, док пљеснеш дланом о длан, док кажеш кекс (који доктор једном руком држи док се другом у порођај меша) или банана - маче угледа светлост дана (па и породиљи сване). Онда долази до промене места и улога: малопређашњи гинеколог скида бели мантил и заузима нимало лагодан и достојанствен положај на породиљском столу, кука и јауче, док маче "први пут" не замјауче.

И тако пет-шест пута: рађа једна, рађа друга - мачету се завртело у глави од вечног враћања у пренатални период и претрпело је кризу идентитета: час је ембрион и фетус (што у плодовој води плива и кулира), час мора да плаче као новорођено маче. И чим прву прилику увреба (џаба вам била та дечја игра), скочи и на порађање стави тачку: утече, бежећи ко ђаво од крста, и чврсто загрли мајку мачку.

Фарма магараца и зечева

Увек су ми занимљиве и забавне расправе (не)познатих на Фарми, а безброј их је у свакој сезони. Мало-мало, па се неки поџапају, а сви посежу за једнаким "аргументима": ко си тии, знаш ти КО САМ јаа (представите се и мени, и ја бих волела да знам), ја имам каријеру дугу тридесет година (то ваљда, након десетак година повремених наступања, рачунају и деценију и по, колико се, потом, баве угоститељством, рецимо), кад будеш имао каријеру колику имам ја, јави се. Искидала бих се од смеха сваки пут (јер или их све нико не зна или их и бог заборавио, а и у доба највеће "славе" - једва су се до пола трона успентрали). Та одмеравања важности, квалитета и популарности неодољиво ме подсећа на један епиграм: магарац се упутио власти, тужи зеца због увреде части: славни суде, зец ми углед руши, тврдећ свуд да имам дуге уши.

И жене прде (ијуу)

Једна ми се сестричина узвртела, па се коначно окрете зиду, што ме збуни, јер цртани још траје (а она је луда за цртаћима). 
Шта је, ти не гледаш, не свиђа ти се више, упитах. Ма боли ме стомак, рече она. Прејела си се, упитах (баш се најела штрудле с маком, та штрудла ће нам обема, кад смо на њу алаве, доћи главе, односно дигестивног тракта). Не, него морам да прднем, одговори крајње озбиљно, а не знам како ћу. А да пробаш на уобичајен начин, предложих јој, зацерекавши се (не пропустивши прилику да будем духовита -- туђе муке нико не осећа). Претпостављам да није примерено да тетке тако реагују, али ова тетка није попут других. Нека друга тетка вероватно би се ужаснула и прекорила је: Ти си девојчицаа, не треба тако да се изражаваш (ни да прдиш већ да се уздржаваш). Можда би јој сугерисала, ако већ не може такве муке да задржи за себе, да је пристојније рећи: пуштати гасове, ветрове или голубове (ти еуфемизми, што на један начин звуче, а на други се, још како, осећају, само стварају забуну; истини за вољу, много их је лакше пустити но држати заточене, кад већ навале да се отимају). Али ја не волим да се фемкамо и поричемо анималну природу (нисмо ми то измислили, рекао би неко, чију реч и мисао надасве ценим). Уосталом, ако сам ја као мала била ужасно стидљива (а и као велика нисам много другачија, само се лакше са тим носим) и грдно због тога пропатила, нека мојим сестрићима све те физиолошке појаве бар не падају тешко (на осетљиве дечије душе). Човек је донекле животиња и тај део себе треба да прихвати. Шта да се фолирамо као да нам се исто не дешава свима. 
Исто тако ми је измамила смешак једна парола у тоалету на факултету: и жене прде (замислите)! Какво епохално откриће (признање)! /Додуше, не знам је ли рука која је обзнанила ту брижљиво чувану тајну женска. А није ни важно; битно да је предрасуда разбијена... снажним плотуном након конзумирања пребранца или макљања оне већ поменуте штрудле с маком./ Истина, радије бих да се не затекнем на месту таквог дешавања, ма ко да је актер (сем ако то нисам ја сама, онда немам куд).

Чији си ти, мали

Прилично ми је непријатно кад, како брзо ходам, морам на улици неког да обиђем. Али промумлам: добар дан (живим у малом месту и мајка ме је, још пред полазак у школу, научила да сваком кога сретнем МОРАМ да се јавим), и некако се провучем. Али летос сам се нашла у веома незгодној ситуацији, из које нисам нашла други излаз, сем да успорим ход (што ми нимало није лако, јер сам навикла да јурим ко без главе, јурим, а никуд да стигнем). 
Преда мном се задесио дечак, рецимо седмогодишњи, не старији. И све иде ногу пред ногу (а што и да жури: у тим годинама још ИМА ВРЕМЕНА). Да је когод одрастао, ја бих лако: добар дан и прођем. Али дете не знам како да поздравим. Не познајем га да бих рекла здраво, а сувише је мален да бих рекла добар дан (некако ми не иде). На његовом месту, ја бих убрзала корак (често то чиним да ме не сустигне непријатан саговорник). Али мали ни за нијансу не мења темпо, гази ко по јајима и не осврће се (никуд не жури, и баш га брига ко је пред њим и ко му је за леђима). Успорим ја корак мало, застанем да тобоже погледам мобилни (а по сто година ми нико не пише) - то ми је стари трик. Кренем најзад и ја ногу пред ногу, лагано, ал' корак по корак, опет га сустигнем. Опет застанем, гледам у мобилни... И опет га сустигнем. Дојадило ми то, нећу тек тако да губим време. Мислим шта бих могла да кажем у пролазу, не могу да прођем као поред турског гробља. Умало да рекнем (а није да ме то нарочито занима): чији си ти, мали? 
Ее, то је знак да си (већ) оматорио ( то питање су редовно деци постављали моја баба и њени исписници у позним годинама). Срећом, уздржах се, угризох се за језик и продужих младост (нека, полако ћу ја, клај-клај, боље него да уштедим пет минута, а напречац остарим).

Вита јело, истину на сунце

Негде на половини Кнез-Михаилове улице већ годинама, чини ми се, наступа један деда, убеђен да је "талентовани" певач, а с обе његове стране насаде се још бар два, једнако талентована, свирача. Па ови развуку хармонику, а деда разјапи вилице (до крајњих граница) и почне да се дере ко магарац. Истина, то не смета средовечним госпођама, нарочито онима које станују на другом крају света, да падају у севдах, ту насред улице (погрле се и певају, све цепте од среће, клатећи се корак лево-корак десно). Виита јело, ти висоокоо раастееш, ти високоо раастееш, ај што те питаам, прааво даа ми каажееш (нема проблема, вите јеле спадају у нарочито говорљива и правдољубива стабла)... Није проблем ни да се погрле насред улице и евоцирају успомене из детињства и младости ране (пре но што се одметнуше у свет, трбухом за крухом, и прихватише судбу гастарбајтера). 
Тражећи клупу на којој бисмо предахнули док Матија и Миа нешто презалогаје, сместисмо се баш с дедине бочне стране (где да извољеваш усред бела дана, кад улица пуна шетача, који такође морају да предахну на ретким клупама). Тек тад схватих да је певао једну од мојих омиљених песама. Шта си ме овде ставила, упитах, тобоже прекорно и озбиљно сестру (која је празну клупу прва приметила), треба сад да паднем у севдах и придружим се деди (а ти да умреш од срамоте): вита јело, ти високоо рааастееш, аај, што те питаам, прааво дааа ми кааажееш ( истину на сунце, да не скидам секиру с рамена). Је ли ми се оженииоо драагии, ожениоо драагиии, аај је ли мии сее (далеко било, и језик прегризла) ооженииио драаагии? Може да му се деси, па да га за .... ноге обесим! (Шалим се, нисам ја од те сујетне и осветољубиве сорте; ја сам мирољубиво и слободоумно, толерантно биће - само бих на њега ћутањем ставила тачку, што би му се на душу тешко као стена навалила.)

Никад ти не бих дала те године

Никад ти не бих дала те године (много сам пута, не без задовољства, то чула), рече ми летос жена чијем сам имену, ословљавајући је, придавала атрибут тетка, све док овог лета не сазнадох да је од мене тек шест година старија (будући да ја своју крштеницу ни у ком смислу не пратим, прећутах то, да се људи чудом не чуде; нисам крива што често и млађе од себе доживљавам као старије). А ја бих дала бар четвртину, ма коме (од вишка глава не боли, али кичма, леђа, ноге... могу да страдају)!

Не стоји кућа на земљи

Разговор који смо јуче водиле моја сестра од тетке и ја захтевао је као илустрацију народну изреку (иначе једну од мојих омиљених): не стоји кућа на земљи (или води, ако је сојеница) него на жени (ала би се на мени нахерила; ваљало би због те својеврсне сличности са судбином Атласа, "ослонац" од малих ногу за улогу шпрајца припремати: да диже тегове, по цео дан из теретане да не излази). Сестра се насмеја, али рече да су њој (која одавно на себи држи поменути терет, за разлику од мене, што ми леђа још гола и стубовима се опиру) рекли да три стуба куће стоје на жени, а један на земљи (добро де, немој сад да ситничариш: где су три, не смета да притегне и онај четврти приде). Ааа, па ти си себе поприлично растеретила (јасно ми је да јој се та варијанта изреке много више допада - од ње ће кичма мање да јој страда). Постоје оне лажи изговорене из милосрђа: да су ти рекли истину (тачан број стубова), можда би се поколебала и побегла из сале за венчања главом без обзира.

Окршај с бубаЖаабом

Десило се летос, једне мирне вечери (која ничим није указивала да ће се одиграти таква драма), да је у ходник, из неког буџака, банула бубашваба. И, тако мала, црна и грозна, направила велику пометњу у кући. 
Сестра (мајка двоје малолетне деце), несрећница која је на њу прва набасала, сместа је вриснула (из петних жила), разумљиво, и затворила се у најближој соби, из које је потом, охрабривши се, повремено извиривала, очекујући да је неко спаси страшне звери (која се, руку на срце, дотад понашала крајње мирољубиво) или бар, обазриво, на леђима, пренесе до безбедног уточишта (где јој буба неће моћи ништа). У моменту кад је она (сестра, не звер) испустила стравичан крик, којим је обзнанила да се налази у животној опасности, неколицина нас је потрчала у помоћ (неки уздајући се у снажне мишице, а неки, као што ћете видети, гоњени радозналошћу и, упркос својој младости, неспутани страхом). 
Кад смо сви истрчали у ходник и, забринуто (добро, сем тате, њему то није својствено - човек је вазда ладан ко шприцер), углас упитали: ШТА ЈЕ (за бога милога; медвед, дивљи вепар, диносаурус?), она панично рече, притворивши потом опет врата (као да страхује да ће се тим идентификовањем нежељеног посетиоца истом гадно замерити, па се може и освети надати):  бубашваба! Ијуу, црна сестро, па добро си ти жива остала (не смем ни да помислим шта би се десило да те та гадура саму у кући затекла)! Таман кад јe помену, бубашваба мрдну (па укопала се била, јадница, у месту, само што јој срце не препуче од страве кад та жена над њом, из чиста мира, врисну), у намери да утекне (док још може да пробије кордон бројних људских ногу, разних величина; шта ће бити ако читаво село дојури као појачање?). Сестра услед тога наново врисну (ко да се пред њом батргао Кафкин Грегор Самса), одигавши беспомоћно обе руке и рефлексно их двапут гурнувши унатраг, ко да је на часу гимнастике: аа-аа! Наш отац, који у одсудном часу не беше дограбио наочаре (ко се тога сетио; рачунао човек да ће, у најмању руку, да се рве с лавом, а од тог напора би му бар наочаре с носа спале) упита (намеран, што и јесте задатак главе породице, да заштити свој пород), све време зурећи у тамноплаве подне плочице: где је, где је (ее, од тебе слаба вајда)? За то време, ја дограбих најближу ципелу (или папучу, небитно је за поенту - и буба би се сложила, да може) и треснух из све снаге двапут (иако је и једном било довољно за путовање преко Стикса, на које се бубашваба непланирано упутила - нек јој је црна земља лака, кад није моја шака), за сваки случај (знам како су жилаве и брзе те бубе: што гадније - то брже трче, а само што кроз зидове не пролазе: ако не одреагујеш чим их спазиш, џаба ти после и ласо и пушка).

Док смо тата и ја удруженим снагама бранили породицу од опаке бубетине, пре но што она на нас рипи (напад је најбоља одбрана: ако нећемо ми њу - она ће нас), и док је сестра из собе још плашљиво и неповерљиво извиривала (ваљда је требало леш и да прободемо глоговим коцем, за сваки случај, да не ђипи и с белим покровом), њен двогодишњи син се провлачио између нас бранитеља, и провиривао између наших ногу, запањен, да он својим очима види то чудовиште. Како се инцидент (и један живот, леле како га је лако изгубити) окончао (неповољно с бубине тачке гледишта), Матија отрча, тапкајући босим стопалима по ходнику (не сачека да понесе маму на кркаче), у кухињу, да о свему обавести бабу, која је, из неког разлога, остала ван ратног попришта (ко зна, можда јој је срце попут ћеркиног јуначко). И узбуђен преприча баби, укратко (па што је разумела - разумела) драматичну борбу: баба, бубаЖааба (не, већ знате да се не ради о буби која је заустављена у метаморфози: допола буба, а отпола жаба; какво би наказно створење то било, тек тад ми сестра ока не би склопила), мама: аа-аа (танко је вриснуо и дигао обе руке, баш као отоич мама). Сви смо прснули у смех и морао је после данима милион пута исто да понавља, одговарајући на наша потпитања. Како мама кад види бубажабу? Аа-аа, одговарао би озбиљно он (и смејао се кад се ми смејемо), и даље осећајући колико је ситуација била опасна. А деда? Где је, где је (буба је могла и сестру и сестриће да ми изједе док је он уочи; у таквим ситуацијама треба бити предузимљив, како је и Матија приметио). А тетка (тј. ја)? Матија је гестовима и мимиком показивао како сам ципелом умлатила бубажаабу. 
Нисам од оних под којима се земља угиба и из чијих стопа трава не расте, али ког ударим - фамилију му уцвелим, мртвачки ковчег не може да изврда.

Ја нисам с троје деце могла да се упутим сама у шуму (безболније би било да се бацим у лавље чељусти). Зато су и моје сестре морале да дигну дупе и међ дрвеће ступе. Али, пре но што се домогосмо шуме, морали смо да пређемо орање. И већ ту је једна сестра прогунђала како се каје што је и пошла, да сам ја рекла да је суво, а није довољно, и деца ће се испрљати, блаа, блаа... /Кад је касније једна сестра подсети да смо се и ми прљале, она одбруси: али нисам ЈА прала./ По шуми се раштркао процепак, птице цвркућу у близини, а она се смркла ко да иде на вешала. Аман, жено, опусти се и уживај!

Можда старим, ал' (толико) не марим

У последње време све жене ми иду на нерве, зато што се и у мени огледају (и ти имаш боре; имам, па шта, одвајкада... и сеедим од осамнаесте - јесам ли тада почела да старим?) или желе да ме принуде да у њима видим себе саму (лакше је кад се подели мука). Мало-мало па нека закука: стариим јаа (ма и по јада, него ме жацне кад ламентирају и у моје име)... а у љуубав... Добро сад: нека у љубав још верује, нека не, нека ју нашла, нека изгубила (искрено, тим женама љубав и није на врху листе приоритета, не маже се то на леба)... Неке имају децу, која мању, која већу... неке имају мужеве, неке их немају, али их траже, по други пут (ма не иде то тако: ја ниједном, а ви бисте већ репризу)... И све су оптерећене временом које на плећима носе (бременом под којим посрћу): пију неке чајеве, витамине и минерале, прождиру огромне количине ланеног семена (да дуже остане млада жена), бога питај шта све не чине (ко да је старост црна магија, па да се скине). 

Гледам ко теле у шарена врата кад нека помене менопаузу (јесте, полуделе начисто; пу-пу, далеко било... да ми је сад тринаест, то би ме лудо радовало, онда кад морадох да се задевојчим, што ме дозлабога потресало). Гледам само ћутке, готово равнодушно (нека ми, детињастој и лудој, опросте), каткад се осмехнем (ниједном да хукнем), кад је нужно, климнем главом и наберем чело (колико да виде: саосећам... а оне гледају само боре).

Кад сам једном прокоментарисала за неке учеснице Фарме: на шта личе (онако ненафракане), моја сестра од стрица покуша да ме уразуми и пробуди у мени слидарност: а какве смо ми без шминке? Шта си хтела да кажеш (ја се никад не шминкам), да сам све време ружна?! /Све смо исте, све смо већ старе, истрошене и ружне - хоће да ме убеде. Ма говорите у своје име (ако вам тако воља), пустите мене (нек сам у заблуди), да будем (ко и досад) мимо света. Мене нема ни у књизи венчаних ни у протоколима породилишта; још мени ихахај живота треба да вас достигнем (а не трудим се, искрено). /
Ко ће нас, страхује једна, што за сродном душом (или пак телом) интензивно трага. Ко? Ма и мушкарци су у истом сосу, ни њих зла судба неће да поштеди: и мушкарац стари, и мушкарац седи... Зар и они масовно убризгавају ботоксе, затежу очне капке (ко неке моје школске другарице)? Није ваљда сва чар у телесној лепоти (која мине, ма колико интензивна била - мили, мили, па ишчили)? Ако се на њу ослањаш, брзо ће ти се ослонац измаћи па ћеш пасти... у дубоко очајање. 

Не волим кад ме везују у било које ми, не волим кад се мешају бабе и жабе (у том миксу, ако мене неко пита, радије ћу бити крекетуша, макар и крастача). Брине ме мало, ипак, морам да признам, она мудрост Душка Радовића: жене, мислите о томе на време - боље је бити нечија баба него само баба (што јесте - јесте). Е, ево мислим сад (јебига, нисам навила сат), право каже човек. Нека буде што бити не може!

 Нека свако говори у своје име и из свог искуства. Све су те жене давно прошле сито и решето (или бар једно од та два), а ја сам још мала (укљештена измеђ Сциле и Харибде, не знам ни куд ћу ни шта ћу) - не силите ме да гледам у ваша огледала. Пустите ме да се волим изнутра и да будем срећна, а не да бројим боре и акне (еј, па ја немам акне; не може и јаре и паре, и сува кожа, којој су суђене бројне боре, и бубуљице). 
Мало-мало, па нека примети (која са сетом, а која разумно и равнодушно): маторе смо! Ма хајте, маните ме. Ко бога вас молим, поштедите ме обавештења о неминовном протоку времена, које на брзиномеру бележи само једну брзину: светлосну. Ништа ја то не морам да знам!
Вероватно нисам нормална, кад не марим иоле ни за реакцију мушког пола (а није да не реагују, дискретно, да ме, чедну, страшћу не повреде и не расрде). Једна моја другарица мисли да за то (рекла сам јој да ме не занимају мушкарци, у множини; увек је битније оно што НИСАМ рекла) могу постојати два разлога (то није нормално, каже): да ме привлаче (а не привлаче ме) жене или да ме неко у прошлости гадно повредио (јесте, стао ми је на жуљ, и још ми рана није зацелила). Џаба се трудите да ме разумете, нема мене у статистичким подацима (самосвојна и уникатна). Пустите ме да маштам, да сањам, да се  играм и радујем; ако старим ја не гледам споља себе и не марим! 

Муке Мице Трофртаљке

Кад Мица Трфртаљка почне да јадикује: тураам, гураам, ал' неће да уђее моја нога у ципеле туђее (због потреба овог текста правићу се да је ич не разумем, тј. држаћу се буквалног нивоа, као да немам појма да у песничком, па и певачком, језику оно што се каже нешто друго значи)... ја је потпуно разумем и саосећам с несрећном женом. Али још гора је мука кад нога и у властите ципеле (тачније патике) нерадо улази. Круте, брате, неће да попусте ни за милиметар (а канда би и то било доста да се нога разбашкари). Због тога већ више од деценије стоје у ормару, готово нетакнуте, као нове: за све то време обувене су уврх главе тридесет пута. Па нисам луда да их носим (чешће) кад су ми мале. Нисам луда да их носим, али да их купим... то је већ друга ствар. 
Како сам их тог давног дана спазила у једном излогу у Балканској, искезих се од ува до ува и одмах грунух у радњу да погледам изблиза. А оне црвене, с три беле пруге, напред имају белу гуму (која и ствара проблеме), адидас, заносне. Баш такве сам одувек желела (као што сад чезнем за неким зеленим), не питам шта кошта. Имате ли тридесет девет? Имају. Супееер... док их нисам обула. Хм, то је број који иначе носим, али нешто ме стискају, не пашу. Нема проблема, имамо и за пола броја веће. Ууу, благо мени, данас ми је срећан дан. Упс, па шта је ово, и ове стежу (удара ми палац у гуму, а проклета гума нерастегљива). Гледам, окрећем, изувам, обувам... Радо бих купила, али сам свесна да нешто не ваља. Имате ли четрдесет? Нажалост не. Мислим шта ћу, како ћу (не могу ове патике да испустим, нигде их у граду нисам виђала). Можете ли у некој вашој другој радњи да проверите, можда тамо има, понадах се. Како да не. У Булевару имају четрдесет један, на Сајму немају ништа приближно. Е, до магарца, рекли би неки, шта год то значило, а други би рекли до к....уће ће се разгазити. Лето је на измаку, нокти су ми још дугачки, мислим ја. Док их мало поткратим, доћи ће све на своје место (тако сам својој савести ишла низ длаку). Ходала сам, па ми стопала отекла; кад одморим, све ће бити како треба. Купљено, пакујте ми. Чим стигох кући, узех да испробам. Тураам, гураам, ал' неће да уђее тако лако и без присиле. Ноге склизнуше у патике, ал' оне жуљају, и даље кратке. Исечем нокте, обујем опет, убеђена да ће сад све бити потаман, кад... патика и даље стеже (проклета она гума, од које прсти не могу да се опруже). Е, 'бем ти црвено, куд ме пустише да сама пазарим. Ал' ето, имам пар обуће за сва времена (сем ако их дограбе моје сестричине кад им нога дорасте до одговарајуће величине).

Нећу да будем "нормална"

Повела се прича синоћ о једној сродници, па моја сестра од стрица (удата дакако) примети: ето и она се, хвала богу, удала и унормалила. Чекај, прекидох је ја, како то да схватим (свака реч има реп, за који је обавезно хватам)? Хоћеш да кажеш да ја нисам нормална?! Да ћу се унормалити тек и само ако се удам?! Да су само удате нормалне?! Све, на овај или онај начин, неочекивано, потврди она (очекивала сам да ће се "вадити": те нисам тако мислила, те погрешно си разумела...), и још додаде (да ме утеши ваљда): још имаш шансе! Е па нека, хвала ти, баш нећу, нећу из ината (волим што сам "ненормална"). 

Зет се наједном пригушено насмеја (не могавши да се уздржи), што је била његова спонтана реакција на властите мисли. Тек кад га спопадосмо да каже чему се смеје, он објасни: ја сам се унормалио! (Човек се шали на свој рачун, кад је већ, како старији кажу "дошао жени у кућу".) 
Дакле, не психијатар, мора матичар да ми изда потврду да сам нормална (спаси ме, боже, бар беле венчанице, да на нос не повратим), и то да потврде два сведока. Неко на овом свету стварно није нормалан и ја пристајем да то будем ја.

Ко зна зашто је лоше добро

Пре месец и по дана отприлике пробудим се ја једног јутра ко и сваког другог (негде око подне дакле). Као и сваког другог јутра, чим отворим очи, или пре но што их отворим, посегнем за дугменцтом на рачунару. Стиснем, а оно ни да бекне, ништа. Помислих, нисам ја довољно притисла (још леба нисaм јела, малаксала), па ударим палцем јаче. Опет ништа. Тад се већ озбиљно штрецнух: ово не мирише на добро! Стиснем наново - рачунар ни макац. Ја стиснем још једом, до даске, из све снаге - ништа се не догађа. Тад ме већ обузела паника, па бес, те почех убрзано да ударам прстом по том дугмету које се прави лудо. И коначно морадох да се помирим с истином: комп је отегао папке, те да чиним што се чинити да.

Дакле, још у пиџами, крмељива и рашчупана, похитах зету на другој страни дворишта. Заказах преглед, па се вратих по пацијента (мора доктор да бар констатује смрт и евентуално утврди узрок истој). Како дигох кућиште, до носа ми допре смрад изгорелих каблова или ко зна чега већ. И зет и ја мислили смо да је опет (камо среће, мислила сам тад, а не бих се сложила сад, док куцам на лаптопу) цркло напајање. Тек сутрадан је утврђено да му је СВЕ отказало: експлодирало и по утроби му се разлетело (био је већ у дубокој старости, могло се то и очекивати, а свашта је, вала, претурио преко главе - ретки су му били часи одмора, гањала сам га ко да сам гонич робова). Нема му спаса, обазриво ми саопшти зет (не вреди да се у покојника улаже, џаба трансплантације).  
Могла сам да седнем и плачем (опција којој је увек лакше прибећи и, морам признати,често најпре то и чиним, с тим што не седнем него легнем) или да се смирим и пробам нешто корисно да урадим (не вреди нервирати се кад не могу ништа да променим). Неко ме последњих година учио стрпљењу и прихватању ситуација које не могу да променим, бар не одмах. Уосталом, лепо неки људи кажу: ко зна зашто је и то (лоше) добро (обично то постане јасно с неке временске дистанце)!

Да заборавим муку што ме снашла, поизвлачих веш из машине (претходне ноћи сам га опрала) и почех да га качим на жицу. Зелена мајица, пинк мајица, плави топић... са зеленим флекама? Кад нисам умрла од гнева (на судбину, не знам ни ја на кога...)! Треснух мајицу о земљу (баш као дете кад се љути; ионако ми стално у кући говоре да имам пет година... иако би се та цифра морала много пута увећати да достигне ону под којом ми крштеница грца), зацвилевши, па и заридавши, као беспомоћно, оно већ поменуто, дете. Офарбала ми се плава мајица, прешла на њу боја с неког другог одевног предмета (а већ ми се једном десило исто, кад сам црвеним шалом уништила зетов нови дукс - та црвена је врло нетолерантна и агресивна боја; ништа нисам научила из тог искуства, требало је веш одмах да извадим). И качим ја веш даље, а плач не престаје (и све у мислима на судбу бацам дрвље и камење... што је према мени тако окрутна ко да сам се на бога камењем, оним које сад ја користим као наоружање, гађала). Онда наједном помислим шта све човек може да изгуби: руку, ногу, памет, главу (и с наводицима и без њих, исто дође), љубимца, ближњег... Шта је наспрам свега тога једна топ мајица? Јесте нова и допада ми се (цена јој је била смешна, али за мене је сентиментална вредност изнад материјалне - од тога ми срце страда сваки пут кад на одећи уочим флекицу или рупицу), али то је само комад тканине. Постоје људи које ми ништа не може вратити, а без неких живим већ деценијама. Отрла сам сузе, али сам све редом питала за рецепт како да скинем нежељену боју (то је у реду, тражити решење). 
Коначно сам мајицу потопила у лавор с хладном водом, држала сам је ту три дана (не имадох храбрости да је погледам пре) и кад сам је извукла, не беше ни трага од зелених оспица. Ето, треба само веровати да ће све бити у реду (не знам само зашто ту спознају никако не успевам да применим на крупне животне проблеме).

И над кршом има крш

Пре неки дан Сара (којој је две и по године) и Маша (што је недавно напунила пет)  увукоше се у моју собу и затворише за собом врата (обезбеђујући себи тако мир и свом ђавољем послу адекватне услове; такав поступак деце обично указује да се спремају на какво злодело). Након неког времена, ја уграбих прилику да у своју собу уђем и проверим шта се дешава (није деци вровати; да не направе неки белај, па после да ми буде крив ђаво; дете се "туче" док не разбије крчаг). Гледам их ћутке, гледам, а оне се играју и не примећују ме. Најзад рекох (за сваки случај изрекох упозорење): немојте да правите неки крш (што је у ствари значило само једно: не пипајте моје књиге, свеске и оловке, не пипајте ништа моје)! У моменту док сам то изговарала, схватих да кроз собу не може да се прође од књига и разбацане одеће и усне ми се развукоше у осмех (због призора идентичног стању после употребе нуклеарног оружја, што би рекли: као да је пала атомска бомба). 
 Истовремено, гледајући ме озбиљно и збуњено, Маша примети (оно што и мени беше очигледно): па већ је крш (крчаг је разбијен, шта нас кињиш, кад нисмо ми одговорне).
 

Бушне чарапе и породична идила

Пошто сам узела кутију с концима и иглама, седнем јутрос на терасу: ем видније, ем напољу топло, да згрејем мало кости (док јесен не искези зубе). Таман се посветим послу, а телефон зазвони. Ја мрзим да се јављам на фиксни, и обично то и не чиним, ни кад сам најближа телефону (прођем покрај њега ко крај турског гробља, тачније гробље ме далеко више интригира), сем кад су остали прилично далеко или спречени да ућуткају ту досадну справу (као јутрос што је моја мајка седела под јеловином, а нема смисла да жена у тим годинама трчи уз степенице). 

Молим, јавих се, љубазније но што иначе чиним (телефон ми стварно иде на нерве, да не кажем да ме нервирају саговорници, сви до једног, који ми ремете мир; јесте, постала сам гадан намћор). Једна баба из фамилије, пре но што слушалицу проследих мајци, учтиво ме упита шта радим. Ево, крпим неке чарапе, одговорих ја спонтано, као да радим нешто сасвим уобичајено и очекивано (кувам ајвар, рецимо). Иако постарија, жена се прилично изненадила: па што крпиш, што не купиш нове? Притом се насмејала јер јој се, претпостављам, чини несхватљивим да неко крпи рупе у данашње време, кад на сваком ћошку улични продавци вриште: три за сто, три за сто (разуме се, све то чиста синтетика, и дебело ко цедило). Па јесте, могу, почех да се вадим ја, али сад ми затребало. 

Истина је да већ неко време немам појма где да тражим чарапе по свом укусу. Уосталом, некако ми радње с чарапицама никад нису успут и увек имам нешто прече да радим. Чак бих и у овом малом месту могла наћи неке зелене чарапе (а те су ми универзалне, друге ми не запињу), али никако да се наканим. Сем тога, преко лета, разумљиво, уопште не мислим о чарапама, па ме јесен увек затекне неспремну.

Чарапе које имам доводе ме до лудила. Како лето подви реп пред јесени, ја сваког дана режим на пуне ормаре: не знам шта да обучем (лети лако, полунаг можеш да будеш)! И таман накрпим нешто што се слаже, што ме не стеже, што ми није кратко и не открива ми лабине, кад... треба се и обути! Извадим једне чарапе, одмотам их из клупка у које их савијам након прања - бушне! Дограбим друге (у журби сам, увек килавим док се спремам), исто зелене, одмотам - бушне! Зграбим треће, зелене, а друге нијансе, одмотам, погледам с надом - аааа, и оне бушнеее! Па да су само мало дуже (што не наиђох на хулахопке), тачно бих се сместа о њих обесила! 

Од пре годину-две почело се дешавати нешто чудно. Ујутру обујем једне чарапе, одем из куће, цео дан пешачим (то, верујем, није без значаја за крајњи исход), а кад се увече вратим и изујем - чарапа, бар једна, БУШНА на палцу! Мислим, јесте да су ми лети и с почетка јесени нокти мало дужи (треба ми времена да се "прешалтујем" на друго годишње доба и поткратим нокте), али не оштрим их, брате. И били су ми исти такви и раније, па су чарапе одолевале (сад доживим шок кад наиђем на здраве и читаве). И не, не купујем три пара за сто динара! Шта се онда догодило с тим чарапама? Не праве их више од квалитетних нити? Километри пешачења постали су за њих превелик напор? Немам појма... ни чарапе које нису прогледале (свима им запело сад да имају очи, ко да мени моје вреде - слепа сам код оба ока). 

Кад се већ наканим да уденем конац у иглу, мени није проблем да ушивам (савладала сам ту вештину на часовима домаћинства, док је моја најмлађа сестра на истима хватала зјала, па кад год отпадне неко дугме, мами потура). Али изгледа да то данас није пожељна активност (пући ће брука по селу да сам начисто осиротела). А мени то руковање иглом (и повремено убадање у прст, те гунђање или покоја безазлена, или мање безазалена, псовка) делује некако идилично. Сећате се како је она краљица, Снежанина мајка, док не бејаше можда још ни бременита, седела крај прозора, шила и вероватно снивала (о складном брачном животу, љубави,  будућем породу...), те се убола и... Можда се зато мени то крпљење чини бајковитим (остало ми сећање на илустрацију из поменуте сликовнице, што сам је једном добила у новогодишњем пакету, а и данас-дани је скривам од очију и руку својих сестрића).  
Кад би дао бог (тако почиње бајка) да родим девојчицу, белу као снег и румену као крв (боја косе није битна, иако се на основу извесних чињеница може предвидети, само да није ћелава)... и да збори ијекавски. Само да онда не морам да одапнем (не мора бајка да се обистини баш од а до ш). 

И тако, седимо крај ватре, отворене, разбуктале: мој краљ (без круне, не воли он ништа да га жуља), у плавом вуненом џемперу (зашто да не?) и с ногама у мом крилу (дрема или проверава тикете са спортском прогнозом, те псује због голова које није очекивао), док ја у наслоњачи за љуљање крпим чарапе (и све псујем кад се убодем, јер ми фењер слабо светли - требало је да купим нове кад су ми говорили), а дугокоса босонога девојчица, у до земље дугој спаваћици, на поду слаже лего коцкице или листа сликовнице и запиткује. (То што ми бајка обилује анахронизмима, не мења чињеницу да је БАЈКА нити пародични елементи нарушавају породичну идилу.)

/Брине вас што се у овој краљевској породици толико псује, ПРЕД ДЕТЕТОМ?! Ма псујемо тек овлаш, кроза зубе (уосталом, то је једна неконвенционална породица, "наопака")... и не чује она то, глава јој у облацима (иста мајка)./

Знам да ћете сад сви намерно да бушите чарапе (бирајте псовке кад се убодете или се угризите за језик... ако вам је у близини дете).

Не отурај храну

Синоћ сам се опет изнервирала спазивши на столу извршну чинију парадајза. Увек нарежу ко да пук војске хране, а онда сви једу као мачка. Ја мрзим кад се превише хране спрема, па после баца или пропада (пси и мачке не једу сирово поврће - мада, својим очима видех,мљацкају утробу диње и бундеве, као крмаче). Што да штедим, обрецну се моја мајка (сем става "може ми се", други аргумент није имала). Па даа, лето је, пуна башта - може да се расипа! А што да бацаш, обрецнух се и ја. Ако нећеш више да мељеш и остављаш за зиму (а дуга је зима и појачава апетит, уосталом: док не оста - нема доста), поклони некоме, нахрани гладног. Навикао народ да свега има у изобиљу, па злоупотребљава милост и наклоњеност природе. Испашће вам једном комад хлеба из руку, па ћете се грдних мука напатити.

Обрвице - морске пијавице

Код видео игрица посебно ме нервира музика која узгред зврнда (то су искључиво дозлабога досадне и иритирајуће мелодије, од којих ти се дижу и коса и притисак). Кад год се примакнем Маши док је у заносу, ја крадом стиснем тастер после Ф12, па одахнем. 

Док сам јуче лежала, а она чвракала тастатуру тик изнад моје главе, привукоше ми пажњу неки уједначени звуци. Шта то радиш, упитах је. Чупам обрве, рече она. 

Пре неки дан радила је то исто. Дотеривала неку "лепотицу", чешљала је, фенирала, не знам шта све не. А онда је наишла на проблем: пинцета се мигољила, а Машине руке тој справици невичне - беспомоћно су пале покрај тела. Бесна што с тим длакама не може да изађе на крај, Маша је разјапила уста и пустила глас (то је најмоћније оружје које поседује и врло је делотворно, готово универзално - помаже у свим ситуацијама): ааа, дођи да ми почупаш обррвеее, ја нее знааам (ко да ја знам, и ко да би она мирно прихватила тај одговор). Сад ћу, кажем ја, кад схватих да Маша,хвала богу, не мисли на своје. Дооођи! Сад ћу, опет довикнух ја, трудећи се да окончам неки посао у кухињи. Дооођи да ми почупааш, наново дрекну Маша нестрпљива (ко да је глува, ко да ја немам пречег посла и ко да ће да пропадне свет ако то створење причека који минут на корекцију), па и мени пуче филм. Кад сам улетела у собу, умало тој смарачици у игрици нисам почупала сву косу, и руке и ноге, умало нисам почупала све каблове на које сам наишла. Дочепах оног миша, тј. пинцету, па чупај, чупај - зарасла жена ко жива ограда. И таман помислим да сам се решила мука, а Маша завапи: има јоош, ниси све почупала! Па где су, побогу, не виде се из авиона! А јок, док се не почупа све што је предвиђено, игрица не може да се настави.

Проклете игрице којима се залуђују моје сестричине, и обрве што расту ко из воде, а не могу да их ишчупају без мене! Па ја ни своје обрве не чупам: одем код козметичарке једном месечно и она то среди. Ако не умеш да чупаш обрве, ако ти то не иде од руке, играј се, Машо, копања канала (још си мала)!

Ударци судбине (у главу и ножне прсте)

Ала носим ову главу кроз живот као кроз ратове. Мало-мало па прими неки ударац. Недавно, док седех у аутобусу, неки клинац (док се пробијао међу стајаћим путницима) звекну ме лактом . Извините, мали се препао. Ма ништа, ништа (нико ти неће тражити одштету), умирих га ја (а тако бих и да ми је глава спала са рамена - срце ми ко памук... поцепано, ха-ха). Ионако сам "ударена", рекох сестри (неће ово много да промени). 

Највише ме нервира кад неко остави отворен прозор у шпајзу, или ма где на мом путу (а прозори су у нашој кући постављени на незгодном месту и тамо где их уопште не очекујем). Нервира ме јер ја немам обичај да дигнем главу кад, нарочито кроз кућу, ходам. Гледам само преда се (типична патријархално васпитана цура, она из народне лирске поезије)... док не звекнем главом у ћоше прозора (као пре неко вече), па ми падне мрак на очи (о, да знате како то болиии) и чучнем од силине удара (она патријархално васпитана цура тад се претвара у кочијаша). Како сам крвнички звекнула, а глава ми оста неокрњена (тек покоји пут мало почешем чворугицу), почела сам да сумњам у своје порекло (или су ме у болници заменили или ми је мајка прељубница):  неко ми од предака има босанске крви (иначе бих подлегла тешким повредама, то обична главица не би могла лако да поднесе, да остане неозлеђена). 

Сем главе, највише су рана задобили мали прстићи на ногама. Па не знам како увек оманем с проценом ширине врата кроз која треба да прођем (а ходам ко да дневно срубим литар домаће љуте: час се нахерим на једну, час на другу страну), те сваки пут мали прст мора да врисне (онда кад је већ касно да се избегне несрећа): довратаак! Нема ћошка кревета и ормара, ногара од астала, да га нисам прстом "оверила" (гадно опсовала, па рањена одскакутала у заклон, на безбедно одстојање, ко да је ормар пас што на ме кидише)!
И тако од дана до дана, од зида до зида, идем сва изранављена, а нема никог ране да ми вида.

Да ти тета види гаће

Матија се ових дана људски разболео, толико да није могао да изврда инјекције. С лекарске тачке гледишта, то средство беше нужно, али с дечије тачке, нарочито ако гузу неко пита... далеко му лепа кућа! 

Матија се никад пре није срео с тим и појма није имао шта ће да га снађе. Место да му донекле објасни шта га чека, мама му је само рекла да ће тета да му види гаћице. (Лаж ни у ком случају није добра, и најгора истина боља је од најлепших лажи, рекоше мудрији од мене.) Како је гаћицама тек од пола лета заменио пелене и опчињен је тим одевним предметом (читава породица је, кад он прошета у гаћама, одушевљено клицала, а он се поносно смејуљио), Матији се нимало сумњивим није чинило што и тета хоће да се подиви.  Ваљда је том приликом усвојио важну животну лекцију: никад не окрећи леђа "непријатељу" (а пријатељу поготово): ако ти не забије нож у леђа, зариће ти иглу у гузу! Подла гадура!

И Матију је сад тешко обуздати. Плаче наглас и после сваке инјекције добија аутић, али скупо га то кошта. Извуците поуку из његовог лошег искуства: чим вам кажу - да ти тета види гаће - бежите главом без обзира!

Болничко (мал)третирање

Одувек ме иритирао недостојанствен начин на који се у здравственим установама односе према пацијентима /па више сам пута у породилишта навраћала, још ниједном због себе саме, те сам могла да се критички "осврнем" (и без наводника)/. 

Oдећа и обућа које им у болницама додељују обично су отрцани, изношени, похабани, једном речју - неугледни. Џаба је моја мајка пред операцију спремила љубичасте папуче, кад се жуч (због реновирања одређене зграде) оперише на "гинекологији". А тамо не можеш да се одеваш по последњој моди, већ само како правила куће захтевају. Тако је мајка добила неугледне браон пластичне папуче (онај модел од пре четири деценије, не знам ко то још производи, а могла бих да се кладим да су made in China) и неку фланелску спаваћицу. Још су јој у кабину у којој се пресвлачила (и скидала до голе коже) угурали и неку бабу, да уштеде време (као, жена је једна, жена је друга, шта ту има да се скрива). Тобоже те питају имаш ли шта против, али не чекају одговор, јер да имаш - употребио би (овде се зна ко коси, а ко воду носи: ко налаже да се гаће скину, и ко их скида, без обзира на број и врсту присутних). /О хвала ти, боже, што сам жива и, мање-више, здрава! Овако повучена, стидљива, тајанствена, грдних бих се мука напатила, у установама где то игноришу и не допуштају./ 

Кад се мајка појавила у спаваћици широј но дужој (ко да је туђа), што јој једва досезаше до пола бутина, умало не прсух у смех: мајка ми под старе дане, онако дежмекаста, поново фура миниће! У грудном делу та спаваћица имаше изрез готово до пупка, ко да су баш све жене у тој болници породиље (и дојиље). Те изрезе жене (од  којих једна беше поприлично од моје мајке старија, а друга готово још девојчица, шеснаестогодишакиња), постиђене, придржавале су рукама.  

Што су кратке, и би ми јасно (мада сам испрва мислила да су јој доделили неадекватну величину и бејах стога огорчена): неће доктор на гинекологији да се бакће с три метара сомота... добро, фланела, свеједно / и заврће их док не допре до предмета (стручног и службеног) интересовања/. Ипак, можда би уз мало труда и добре воље, пацијенткиње могле да буду далеко угодније и пристојније одевене. Нити су те кратке спаваћице иоле секси нити се жене у њима осећају привлачно (до чега им, ваљда, на таквом месту и у таквим мукама, није ни стало - шта сам ја запела), заводљиво, а нарочито не достојанствено (ето, ради тога би ваљало мало више пажње болничким спаваћицама посветити). Није ми јасно зашто у болницама све мора бити суро и суморно. 

Истина, бејах јако изненађена љубазношћу и предусретљивошћу сестара, како према пацијенткињама, тако и према њиховој пратњи. Кад се, неколико дана након операције, наново обресмо у болници, ради контроле, једна сестра на пријемном шалтеру широко се осмехну мојој мајци као старом познанику и топло јој махну. Мајка се онда појела што није купила двеста грама кафе (то је уобичајени и најминималнији израз захвалности особљу тог ранга; а потребу да се захвали на тај начин човек има јер ретко, ма где, наилази на љубазна лица), није знала да ће тог јутра дотична сестра бити на радном месту. Досети се да бих ја могла скокнути испред и пронаћи неку продавницу, али мене је мрзело. Хајде, бре, жено, кад би частила сваког ко је према теби био пријатан, шест кила нас кафе не би поткрпило!

Једног дана (пошто сам одгледала неку емисију о људима хомосексуалне оријентације и размишљала о окрутности околине према различитима) упитах мајку, онако изнебуха (тј. изашавши из собе у кухињу да утолим жеђ): шта би ти радила да ти је дете педер (одбацила га, одрекла га се, проклела, обогаљила, усмртила... широк је избор могућности)? Боже, шта она мене пита, зачуђено ме и с пажњом мајка погледа (вероватно у страху да ће на мени уочити неки "знак"), с осмехом "не дај боже, ваљда није" (иако моји родитељи не спадају у хомофобе ни мрзитеље, ниједан отац или мајка не би волели да их та "невоља" снађе). Ко зна, можда отад пати од тешке несанице и помно прати моје понашање. Кад пролазимо крај жена, вероватно, кришом и стрепећи, мотри на моје реакције (а истина је да пре погледам жене но мушкарце, због њихових одевних комбинација, а не што су ми сексуално привлачне). И остали у мом окружењу могу имати сличне сумње: уопште ме не би чудило да "премиру од страха" (нарочито они што ми нису ни род ни помози бог) да сам наклоњена истом полу, пошто никад не бејах помамљена за различитим. А то, јелте, не може бити нормално - па нисам калуђерка (вала, да знају какве су оне Бокачове... хм, све би блуднице трчећи у манастире ноге поломиле)! Истина, годинама сам "ложила" тобоже брижне сроднике како ћу отићи у манастир. Мајка је због таквих мојих (полуозбиљних) изјава била очајна, а "добронамерне" рођаке свим силама су се трудиле да ме од тог наума одврате. Не могу да тврдим ни да су сад спокојне, надгледају оне изокола, ако устреба, да прискоче у помоћ /несрећној (баба-) девојци и јадној мајци што ју је родила/ и од манастирских ме врата отргну.

Стомак без покрића

Како је сазнала да ће добити брата, Маша је уобичајила да  љуби у мамином сомаку бебу (за коју до јуче није хтела ни да чује). Пољуби тако једном мамин стомак па се занесе и крене редом, те пољуби и теткин (а њен пример и Матија следи). Машо, ја немам бебу, штрецнем се, с осмехом. (То ти је само јалов стомак без покрића - нема у њем живог бића!) 
Ух, камо пуусте среће, прогунђа мој зет, готово љутито (као неко ко је је изгубио сваку наду), у пролазу, и оде за својим послом. Чини се да је моја репродуктивна уздржаност једна од већих брига мојих зетова. Да се хоће у мени какво бепче зачети, вала би им пао камен са срца и пропили би се од силне радости што свастика бебу у стомаку носи.

Ау што је школа згодна

Миа је ове године пошла у први разред. Томе је претходила силна мука и несаница (такорећи породична). Чим је легла у кревет, она се узвртела ко квочка на јајима, не може никако да нађе погодан положај. Коначно изјави (мука из ње провали): а ја ниисаам спремнаа, не разумем се у тоо! Јадно детенце, тек спознаје живот шта је (обавезе ником нису лаке и на њих нико не пристаје драговољно). Јао, Миа, мислиш да је ико икад спреман (упркос томе, све ће бити у реду... и данас саму себе заваравам)? Живот се дешава не марећи за то.

Кад је коначно сан превари (или, пре ће бити, она њега), будила се усред ноћи, те питала колико је сати (како да буде спокојна кад нема петлића, којему би наложила: "петлићу певачу, викни гласом јасним, први дан у школу да ти не закасним"). Стиснутa на њеном дечијем кревету, намењеном једној особи и то не старијој од петнаестак година, претпостављам, и ја сам спавала ко на иглама. (Сестри и зету не допада се да нам адаптирају угаону у дневној соби, да развашаримо тамо где они изјутра обичавају да испијају кафу. Зато наше кичме испаштају.)

Једва некако свану и јутро, богу хвала (да исправим леђа, а подочњаке ни бог не може да уклони), пооблачисмо се и кренусмо у Миину будућност. Свој деци дошле маме, некој тате, можда браћа, сестре и баке, а Мии тетка приде.
Пред првацима на степеницама поређале се учитељице (Миа још не зна која ће јој запасти). Моја сестра гунђа: само да јој није ова баба (бабе ником нису миле). Срећом, баш она коју је мама прижељкивала, маминих и татиних година, повела нас је у учионицу. И мени је одмах била симпатична што излази из неког конвенционалног оквира: одевена у плаву хаљину, у папучама с високом платформом и с упадљивим накитом (набуџени плави прстен у облику цвета посебно ми је пао у очи). 

После уводног говора, учитељица зажеле да се свако од родитеља представи и каже шта је у школи посебно волео. Моја сестра шапну међу нама: тата је волео да јури девојчице (мада ја чисто сумњам, јер на кога је онда повукао Матија, што од њих ко луд бежи). Потом се гласно преслишавала шта је волела она, а ја добацих: тата је волео да јури девојчице, а мама да бежи (јер и неке друге тате волеле су исто што и Миин).

Учитељица је на крају препоручила родитељима да тај дан својој деци учине посебним: да их одведу на колаче, на сокић, да спреме неки (бољи) ручак... То ми се посебно допало! У ресторану који одабрасмо приметили смо касније још једног школарца, Мииног друга, с родитељима. Тог дана, верујем, угоститељски радници имали су знатно увећан промет и приходе. И ко би веровао људима да су и иначе (као моја сестра) планирали да се овако почасте. Испада да их је све учитељица наговорила, било им непријатно да се оглуше о њену молбу или нису могли с децом да изађу на крај (вероватно су то најбоље запамтили, а учитељичина реч је закон). Док сам се бавила неком пилетином (нема од тог ничег лепшег) пуњеном горгонзолом, паде ми на памет: па учитељица је гарант у дилу с ресторанџијама (ала ће они трљати руке)! 
Овај дан ћемо засигурно, како је и предвиђено, памтити као посебан, а кувари у поменутом ресторану по несташици соли (све резерве што су имали завршиле су, неким чудом, у мом тањиру; можда сам се неком замерила, па кад не може да ми забибери, барем да ми пресоли). Искрено сам се надала да ће ме конобар, како то неки имају обичај, након обеда упитати за утиске, па да учтиво приметим: могли сте мало да приштедите на соли! Ал' он ћути ко заливен, зна да су забрљали. Људи као да нису од народа чули: досолац на асталу, пресолац по леђима (то правило требало би утувити у главу ученицима угоститељске школе - боље у главу него по леђима; добро је конобар прошао, ја сам надасве толерантна).
Тако смо се у част почетка Мииног школовања најели ко прасићи (а није нам проблем да се наједемо и без повода), након чега сам ја била принуђена да код куће искапим све у чему се вода затекла.

Да човек полуди од жена бујних груди или додијаше ми, брате, жене с...те

Недавно сам са сестром и младом рођаком била у куповини у оближњем тржном центру. Беше некако пред наше летовање, и обема је требао купаћи костим (мислим, њима двема; ја, хвала богу, имам два стара, а добродржећа, па сам поштеђена мука да испробавам - уз фармерице, највише мрзим да купујем купаћи, па то чиним само кад је нужда, да не идем на Аду Бојану). Бира једна, бира друга. Проба једна, проба друга. А ја само бацим поглед кад затраже, како бих изразила своје мишљење. Одгрну завесу с кабине (да видим како им стоји), а ја гледам, разрогачених очију, и не верујем (својим очима). Грудњаци све неки огромних корпа, страва да те ухвати кад погледаш (од зависти баш и не патим, но све то ТОЛИКО, готово фантастичних размера), као да сам Лилипутанка, а све жене око мене Гуливеровог калибра (сестра ми још и носећа, па набујала као река после вишедневне кише). 

Кад пребирајући по штендеру наиђосмо на неки малени горњи део бикинија, рођака (која би у исти, да простите, једва упаковала брадавице, иако ја знам да добар део њене "славе" и самољубља чини сунђер, но нећу да јој кварим задовољство) хтеде да буде духовита те примети како је тај за мене. Хм, нешто се после мислим: боље да су малене и усправне, но, иако тек на измаку друге деценије, ко мушкатле - висеће (с два прста размака по средини). НИЈЕ увек боље кад је веће, кад прелива, кипи на све стране (тешко, па се отрамбеси)... Мали пањ кола обара, а мале груди лакше се и дуже отимају сили земљине теже. Важно да је све складно, а тело, ма колико бујног попрсја, ич не вреди без духа и мозга. /Данашње младе, и раскалашне богме, цуре радо носе специјалне брусхалтере с умецима (у лажи су кратке ноге, а дебели брусхалтери), не страхујући како ће привилеговани реаговати на обману, а мени одувек беше драже да што је у радњи буде и у излогу (нема лажи, нема преваре - никога нисам желела да импресионирам, нарочито не оним што нисам) и никад не жуђах да телесно буде мој најјачи адут./

И моја кројачица прилично ме иритира. Овог лета бар неколико пута ми је на пробама рекла да НЕМАМ груди (ко да је ћорава? па не мора и не може све да буде хибридно, огромно, а маленом се не може тек тако оспорити и само постојање). Сваки пут кад сам пробала индигоплави комбинезон с дубоким изрезом и бретелама (моја лична креација), она је гунђала да би ми то добро стајало да имам груди. Добро, жено, узмимо као претпоставку (лаж) да је то истина, па сашиј ми као да сам (а нисам) равна ко даска, само нека ми најзад стоји како треба.

И сестра ме пре неколико година, после моје драстичне телесне промене, једном приликом осмотрила и са смешком (помало и злурадим) упитала (с некаквом сетом у гласу): еее, где су оне твоје бујне груди (било је то реторско питање, наравно - зна да их нисам хируршки одстранила)? Па да може човек да мрша где му воља, да спада сало с бутина и бокова, а да се непоколебљиво држи на грудима и задњици, еее, то би било дивно (никад два добра заједно и никад све потаман). 
Ооо, како су умишљене и злураде те жене с обиљем масних ћелија у брусхалтеру (због којих се, неоправдано, осећају надмоћно)! Да човек полуди (мушкарци и ја имамо различите разлоге) од жена бујних груди (додијаше ми, брате, жене с...те)!

Џемо воли џем (кад га други скува)

Кад устадох тог дана, још ни подне не беше превалило. Под јеловином, где сам млела шљиве, пиркао је неки ветрић и доносио ми освежење  које ја нити сам тражила нити желела (треба ми отприлике пола месеца да прихватим временске промене, да се на њих навикнем и да им се прилагодим, тј. адекватно оденем; а и ово време колебљиво: те сунце пред облак, те облак пред сунце). Због тога ми  се још више допадала идеја да кувам џем, на смедеревцу, ммм (тек кад ватра запуцкета - нема зиме). Једва сам чекала да се докопам шпорета, но, у међувремену, сунце се изборило за небески престо.

 Решила сам да кувам џем од шљива. Односно нисам решила ја (била сам принуђена) него случај - мајка је недавно оперисана и привремено је (делимично) онеспособљена (међу нама, мени се чини да та операција није најбоље изведена: она и даље звоца!). /Слажем се да кућа не стоји на земљи него на жени, али не мора баш да се насади на мени./ Пошто смо добили две-три кофе стерлејки, жао мени (од бабе наученој да будем "чуварна") да воће тек тако пропадне (зато сам ја "пропала" од рада). А, искрено, џем од шљива у који се додају чоколада и јабуково сирће, веома је укусан (мајка нам га кувала пре неких пет-шест година). Није да макљам џем као луда, али, што би рекли старији (отуда искуснији и мудрији): дуга је зима, појешће се! (Рекла бих и: не иште ти хлеба, кад би то било истина - но џем на хлебу инсистира, и још кад би се нашао неки домаћи, врео, тек изашао из фуруне, мммљац... но нема, нема, нико данас неће да меси и пече, па једемо оне бљутаве декавце из пекара.)

Дочула ја за неки џем од шљива и поморанџе, па и рецепт на нету пронашла. Издвојила сам три рецепта, па од сваког узела оно што је најбоље. На пет килограма шљива ставих килограм и по шећера (а не два и по или три, што да претерујем кад је већ слатко), сто педесет грама чоколаде и три (а не две или једну) поморанџу (од вишка глава не боли). 

Кад год наумим да кувам џем, то ми се чини лако и брзо изводљиво. И увек се испостави да се с тим прорачуном не слаже моја кичма (а све се на њу свали). Напоран је то посао. Истина, мајка је била "поцепала" шљиве (напола), ја сам их само самлела. Она је више од мене после мешала, али ја сам морала да припремим тегле. И, све у свему, баш сам се уморила. (Моја средња сестра би за то вероватно имала једно објашњење: ниси ни ти више млада.) Како џем с ватре смакох, морадох и у тегле да га налијем. Разуме се да сам тегле машила, па се низ њих споља џем сливао. И то једном (кад се наканим) треба обрисати. 
Чега год се латим, ја то скупо платим: од мене вазда више штете но користи, и друга никад без прве. Но, могу бити задовољна, пошто је, будући да се кувао под мојом диригентском варјачом, и овај џем остављен без конзерванса.

Ко то каже, ко то лаже

Има неколико људи који сваки пут кад ме виде (дакле, сваког месеца, сваке године, како ко), примете: смршала си (да се то мршављење одиста одвијало тако градацијски, давно бих била живи костур)! /Ја се трудим, али још нисам успела, да разазнам крије ли се у томе комплимент, забринутост, упозорење, или саосећање помешано с поругом... хвале ли  ме или куде.../ Једно време сам мислила да тај привид остављају уске црне фармерице, док исто нису почели да ми говоре и кад сам у зеленим, а и без фармерица, мислим у сукњи или чему другом.
Недавно ми сестра која живи далеко и само лета овде проводи, при поздрављању, између два пољупца (ваљда је призор био невероватно стравичан), рече: немој више да ми се сушиш (ко да ми је то била намера ил' жеља)! Исто тако је, чини ми се, могла рећи (оно што је, претпостављам, стварно хтела, али јој правила лепог понашања не допуштају): види на шта личиш! 
 Истина, колико седим крај компјутера, страх ме некад да не мајкам (што би рекла моја баба) од глади. Немам амбиција да се претворим у кост и кожу, то није нимало привлачно, ни женствено. Али све и да је истина што људи кажу, не разумем како онда ова стомачина, на коју сам не само навикла, но ми је и драга постала (постоји неко, није то без значаја, ко такав стомак, веровали ли не, сматра ј...зовним - oпростите на изразу, само цитирам) вазда одолева и опстаје, стоји ко бастиљон, неуништив и непоколебљив.
Највише ме збуњује што вага с места не мрда, увек на њој иста цифра. Ни  огледало не показује ништа мало (сем груди - треба ли то да ме теши?). Погледам одраз у неким стакленим вратима: кукови ко једна некадашња земља с којом су најчешће поређене позамашне задњице у време мог школовања, дакле кад су исте биле у периоду највећег бујања. А и та поменута, задњица, моја лична, никако се у ситне не може сврстати - запањила сам се кад летос видех фотографије (хвала сестри што ме усликала одостраг). 
Неко ме, бре, овде дебеело лаже: моје очи (зар је могуће да су то моје рођене очи?), посматрачи (у чијим очима је, или није, лепота, а и маса) или вага, која с места не миче. 

Бриго моја, пређи на другога

Болница је једно од оних места на којима просто (чак и да се, ма колико, трудите) не можете избећи контакт с другим људима (а некад то и не желите, с тим што то некад никад није у право време). Муке које вас једнако муче повезују вас и плаве све баријере. 
Тако се недавно десило да једна средовечна госпођа испрати своју ћерку, тинејџерку, а ја своју мајку на операцију. И како њих две медицинске сестре одведоше лифтом, нас две остадосмо да седимо у холу, па се и упустисмо у разговор. И реч по реч (њена лака и спонтана, а моја несигурна и смотана), она зађе у интимну зону (што људи воле туд да чапркају, чудо једно; џаба што изнутра врата подупирем). Јеси удата? Умало не спадох са столице. Па где такво питање сабајле, на ште срца, жено? Срећа да ми не беше залогај у устима, вала бих се задавила. /Па зар је мало сродника и познаника који ме вазда исто преслишавају? (Можда више треба да ме брине што неки то више и не чине - отписали су ме као потенцијалну невесту, дигли руке од моје удадбе, кад већ нису у свадбеном колу!) Ја ћу на крају морати у свим медијима да објавим ту окрутну и компромитујућу истину, можда и да распишем конкурс за младожењу (па све да одбијем; нисам од оних који верују да пробирач наиђе на отирач, чак тврдим да то није истина), па и мене околина да погледа с уважавањем./ 
Нисам, поцрвенех и сва се скупих од стида и срама (како људима, честитим и венчаним, да погледам у очи? одавно на свет дошла, а још без мужа, сама - брука и срамота). Па шта чекаш (да порастем... повољније метеоролошке прилике... да ме неко запроси?), настави да ми копа по срцу.  Па шта чекаш - питање које неминовно и редовно произлази из оног претходног. Чекам ли? Принца на белом коњу, сродну душу, другу половину... дрвосечу (па једног, дивног и красног, не морате ви све да знате; не чезнем ја и нимало не марим за имућним аристократама)? 
"Па шта чекаш" било је далеко неугодније од питања о брачном статусу. Шта је то требало да значи, одмах се упитах и забринух (можда мало и због оне јутарње кише, потонуше ми намах све лађе). Да просто све жене након двадесете - двадесет пете треба да се удају (крајње је време) и тако употпуне свој живот и задовоље друштвене норме? Или да сам видно оронула (је ли ми подло време коначно откуцало датум производње на челу? кад испитивачица помену своје године, ја прећутах да ми се мајка први пут породила само четири године после њене, леле), толико очигледно, те је и незнанима јасно да време само што ме није прегазило (тај окрутни злочинац требало би дебело да робија)? Остављам ли утисак оцвале лепотице (тај придев иронизира именицу и иде ми на живце), којој тек што није прошао задњи воз /или је прошао и сад само ако потрчи, може да ускочи у задњи вагон, под условом да је довољно спретна (да је кадра стићи и утећи, а нарочито поскочити... и да нема проблема с коленима)/? (Ма нек иде воз с милим богом, ко да не могу да ухватим авион!) Ваљда сам се само снебивљиво смејуљила и слегала раменима (шта ћу, жено, кад ме нико неће), молећи се да је снађе напад кашља, од којег би се опоравила тек кад ја будем на Теразијама. Као да већ није превише рекла, саговорница закључи (да ме на брак подстакне): пребродиш једном! Ооо, само је то прагматично схватање фалило овој изгубљеној, романтичној души, у рано јутро и болничком амбијенту. /Зар љубав треба пребродити, ко невољу љуту? Ma шта кажете, не склапају се бракови искључиво и обавезно из љубави? Па ког ђавола онда да га склапам?/ 
О да ми је да се и ја удам, да свет више нема брига (најпрече су и највеће, а некима и једине, туђе бриге).