Знам ја каква је она

Летос, кад је Миа овде боравила, нас две смо имале друге планове. Будући да је Маша тог дана ишла на неку журку, намислиле смо да возимо бицикле сеоским путељком (јер Маша још не уме да вози, па, кад је с нама, нема смисла да је остављамо, а не би нам ни допустила). 

Но, сестра је наложила да се Миа врати кући јер мора да одабере ранац. Будући првачић, изврнут на кревету, покуша да изврда (забава је увек примамљивија од школе) и обавеза): нека купи било који, нема везе, БИЛО КОЈИ (само да не иде кући)! Како се не сложисмо с тим да она не учествује у избору тако битног предмета, Миа закмези: а неећуу, и изложи јачи аргумент (нема сврхе да буде присутна): знам ја каква је она, ја покажем један, а она: а што не узмеш овај? 
Слатко сам се на то насмејала. Баш тако сам поступила и ја пре неко вече. Миа хоће да купи сардину, а ја јој нудим туњевину и питам: како можеш да једеш то, с очима, кичмом...?! Тако смо солиле памет њена мама и ја својој најмлађој сестри, кад бејаше мала. Кад год би на вашару пожелела нешто да купи, ми смо је (као поприлично старије и већ рационалније) одвраћале: ма то ти је глупо, распашће ти се зачас, није ти потребно (и тако је она, подложна нашем утицају, остала без свега што смо нас две, онда кад смо желеле - имале, јер не беше никог да нас одврати).
Испоставило се да је Миа била у праву: мајка јесте покушала да јој наметне своје мишљење, али овог пута није успела. Нудила Мии ранац с Мики Маусом: виидии што је леп! Али Миа се није дала наговорити, запела: Хело Кити, Кити, Кити (док није мајци главу пробила). И сад носи ранац који жели, али и он тежак, пун непрочитаних страница и нерешених задатака