Једног дана Маша се латила бојица па нацртала не једног чича-глишу, него и бабу и децу (за коју нисам сигурна у ком су сродству са славним чичом). Онда јој се на истом листу папира прохте да види свињу (да л' се чичи прохтело да макља прасетину, питај бога). Па нацртај, рекох ја (нећу ваљда сад на пијац, а и празна ми сламарица - скупа та прасетина на кило, жива вага). Не знаам, нацртај ти, закмеча она. Не знам ни ја, признадох. Знааш, не да се убедити она (ко да тетка мора да зна све што сестричина не зна).
С њом се тешко излази на крај (осим по цену десетковања живаца). Стога преда се поставих неко Миино гумено свињче (вуче се уоколо већ годинама, а добро ко лебац - не њушка и не рије), да му израдим портрет (ма колико испало килаво, није Маша ликовни критичар, да ми замери). Вала сам га нацртала, свака ми част.
Чим се одмакох, Маша (којој се назиме баш допало) похита да га обоји и коначно ми, срећна и задовољна, довикну: пронашла сам боју свиње (беше то нека светлонаранџаста, а стварно је испала верно)! Пронашла сам боју свиње!
С њом се тешко излази на крај (осим по цену десетковања живаца). Стога преда се поставих неко Миино гумено свињче (вуче се уоколо већ годинама, а добро ко лебац - не њушка и не рије), да му израдим портрет (ма колико испало килаво, није Маша ликовни критичар, да ми замери). Вала сам га нацртала, свака ми част.
Чим се одмакох, Маша (којој се назиме баш допало) похита да га обоји и коначно ми, срећна и задовољна, довикну: пронашла сам боју свиње (беше то нека светлонаранџаста, а стварно је испала верно)! Пронашла сам боју свиње!
Нема коментара:
Постави коментар