Десило се летос, једне мирне вечери (која ничим није указивала да ће се одиграти таква драма), да је у ходник, из неког буџака, банула бубашваба. И, тако мала, црна и грозна, направила велику пометњу у кући.
Сестра (мајка двоје малолетне деце), несрећница која је на њу прва набасала, сместа је вриснула (из петних жила), разумљиво, и затворила се у најближој соби, из које је потом, охрабривши се, повремено извиривала, очекујући да је неко спаси страшне звери (која се, руку на срце, дотад понашала крајње мирољубиво) или бар, обазриво, на леђима, пренесе до безбедног уточишта (где јој буба неће моћи ништа). У моменту кад је она (сестра, не звер) испустила стравичан крик, којим је обзнанила да се налази у животној опасности, неколицина нас је потрчала у помоћ (неки уздајући се у снажне мишице, а неки, као што ћете видети, гоњени радозналошћу и, упркос својој младости, неспутани страхом).
Кад смо сви истрчали у ходник и, забринуто (добро, сем тате, њему то није својствено - човек је вазда ладан ко шприцер), углас упитали: ШТА ЈЕ (за бога милога; медвед, дивљи вепар, диносаурус?), она панично рече, притворивши потом опет врата (као да страхује да ће се тим идентификовањем нежељеног посетиоца истом гадно замерити, па се може и освети надати): бубашваба! Ијуу, црна сестро, па добро си ти жива остала (не смем ни да помислим шта би се десило да те та гадура саму у кући затекла)! Таман кад јe помену, бубашваба мрдну (па укопала се била, јадница, у месту, само што јој срце не препуче од страве кад та жена над њом, из чиста мира, врисну), у намери да утекне (док још може да пробије кордон бројних људских ногу, разних величина; шта ће бити ако читаво село дојури као појачање?). Сестра услед тога наново врисну (ко да се пред њом батргао Кафкин Грегор Самса), одигавши беспомоћно обе руке и рефлексно их двапут гурнувши унатраг, ко да је на часу гимнастике: аа-аа! Наш отац, који у одсудном часу не беше дограбио наочаре (ко се тога сетио; рачунао човек да ће, у најмању руку, да се рве с лавом, а од тог напора би му бар наочаре с носа спале) упита (намеран, што и јесте задатак главе породице, да заштити свој пород), све време зурећи у тамноплаве подне плочице: где је, где је (ее, од тебе слаба вајда)? За то време, ја дограбих најближу ципелу (или папучу, небитно је за поенту - и буба би се сложила, да може) и треснух из све снаге двапут (иако је и једном било довољно за путовање преко Стикса, на које се бубашваба непланирано упутила - нек јој је црна земља лака, кад није моја шака), за сваки случај (знам како су жилаве и брзе те бубе: што гадније - то брже трче, а само што кроз зидове не пролазе: ако не одреагујеш чим их спазиш, џаба ти после и ласо и пушка).
Сестра (мајка двоје малолетне деце), несрећница која је на њу прва набасала, сместа је вриснула (из петних жила), разумљиво, и затворила се у најближој соби, из које је потом, охрабривши се, повремено извиривала, очекујући да је неко спаси страшне звери (која се, руку на срце, дотад понашала крајње мирољубиво) или бар, обазриво, на леђима, пренесе до безбедног уточишта (где јој буба неће моћи ништа). У моменту кад је она (сестра, не звер) испустила стравичан крик, којим је обзнанила да се налази у животној опасности, неколицина нас је потрчала у помоћ (неки уздајући се у снажне мишице, а неки, као што ћете видети, гоњени радозналошћу и, упркос својој младости, неспутани страхом).
Кад смо сви истрчали у ходник и, забринуто (добро, сем тате, њему то није својствено - човек је вазда ладан ко шприцер), углас упитали: ШТА ЈЕ (за бога милога; медвед, дивљи вепар, диносаурус?), она панично рече, притворивши потом опет врата (као да страхује да ће се тим идентификовањем нежељеног посетиоца истом гадно замерити, па се може и освети надати): бубашваба! Ијуу, црна сестро, па добро си ти жива остала (не смем ни да помислим шта би се десило да те та гадура саму у кући затекла)! Таман кад јe помену, бубашваба мрдну (па укопала се била, јадница, у месту, само што јој срце не препуче од страве кад та жена над њом, из чиста мира, врисну), у намери да утекне (док још може да пробије кордон бројних људских ногу, разних величина; шта ће бити ако читаво село дојури као појачање?). Сестра услед тога наново врисну (ко да се пред њом батргао Кафкин Грегор Самса), одигавши беспомоћно обе руке и рефлексно их двапут гурнувши унатраг, ко да је на часу гимнастике: аа-аа! Наш отац, који у одсудном часу не беше дограбио наочаре (ко се тога сетио; рачунао човек да ће, у најмању руку, да се рве с лавом, а од тог напора би му бар наочаре с носа спале) упита (намеран, што и јесте задатак главе породице, да заштити свој пород), све време зурећи у тамноплаве подне плочице: где је, где је (ее, од тебе слаба вајда)? За то време, ја дограбих најближу ципелу (или папучу, небитно је за поенту - и буба би се сложила, да може) и треснух из све снаге двапут (иако је и једном било довољно за путовање преко Стикса, на које се бубашваба непланирано упутила - нек јој је црна земља лака, кад није моја шака), за сваки случај (знам како су жилаве и брзе те бубе: што гадније - то брже трче, а само што кроз зидове не пролазе: ако не одреагујеш чим их спазиш, џаба ти после и ласо и пушка).
Док смо тата и ја удруженим снагама бранили породицу од опаке бубетине, пре но што она на нас рипи (напад је најбоља одбрана: ако нећемо ми њу - она ће нас), и док је сестра из собе још плашљиво и неповерљиво извиривала (ваљда је требало леш и да прободемо глоговим коцем, за сваки случај, да не ђипи и с белим покровом), њен двогодишњи син се провлачио између нас бранитеља, и провиривао између наших ногу, запањен, да он својим очима види то чудовиште. Како се инцидент (и један живот, леле како га је лако изгубити) окончао (неповољно с бубине тачке гледишта), Матија отрча, тапкајући босим стопалима по ходнику (не сачека да понесе маму на кркаче), у кухињу, да о свему обавести бабу, која је, из неког разлога, остала ван ратног попришта (ко зна, можда јој је срце попут ћеркиног јуначко). И узбуђен преприча баби, укратко (па што је разумела - разумела) драматичну борбу: баба, бубаЖааба (не, већ знате да се не ради о буби која је заустављена у метаморфози: допола буба, а отпола жаба; какво би наказно створење то било, тек тад ми сестра ока не би склопила), мама: аа-аа (танко је вриснуо и дигао обе руке, баш као отоич мама). Сви смо прснули у смех и морао је после данима милион пута исто да понавља, одговарајући на наша потпитања. Како мама кад види бубажабу? Аа-аа, одговарао би озбиљно он (и смејао се кад се ми смејемо), и даље осећајући колико је ситуација била опасна. А деда? Где је, где је (буба је могла и сестру и сестриће да ми изједе док је он уочи; у таквим ситуацијама треба бити предузимљив, како је и Матија приметио). А тетка (тј. ја)? Матија је гестовима и мимиком показивао како сам ципелом умлатила бубажаабу.
Нисам од оних под којима се земља угиба и из чијих стопа трава не расте, али ког ударим - фамилију му уцвелим, мртвачки ковчег не може да изврда.
Нисам од оних под којима се земља угиба и из чијих стопа трава не расте, али ког ударим - фамилију му уцвелим, мртвачки ковчег не може да изврда.
Нема коментара:
Постави коментар