Пошто сам узела кутију с концима и иглама, седнем јутрос на терасу: ем видније, ем напољу топло, да згрејем мало кости (док јесен не искези зубе). Таман се посветим послу, а телефон зазвони. Ја мрзим да се јављам на фиксни, и обично то и не чиним, ни кад сам најближа телефону (прођем покрај њега ко крај турског гробља, тачније гробље ме далеко више интригира), сем кад су остали прилично далеко или спречени да ућуткају ту досадну справу (као јутрос што је моја мајка седела под јеловином, а нема смисла да жена у тим годинама трчи уз степенице).
Молим, јавих се, љубазније но што иначе чиним (телефон ми стварно иде на нерве, да не кажем да ме нервирају саговорници, сви до једног, који ми ремете мир; јесте, постала сам гадан намћор). Једна баба из фамилије, пре но што слушалицу проследих мајци, учтиво ме упита шта радим. Ево, крпим неке чарапе, одговорих ја спонтано, као да радим нешто сасвим уобичајено и очекивано (кувам ајвар, рецимо). Иако постарија, жена се прилично изненадила: па што крпиш, што не купиш нове? Притом се насмејала јер јој се, претпостављам, чини несхватљивим да неко крпи рупе у данашње време, кад на сваком ћошку улични продавци вриште: три за сто, три за сто (разуме се, све то чиста синтетика, и дебело ко цедило). Па јесте, могу, почех да се вадим ја, али сад ми затребало.
Истина је да већ неко време немам појма где да тражим чарапе по свом укусу. Уосталом, некако ми радње с чарапицама никад нису успут и увек имам нешто прече да радим. Чак бих и у овом малом месту могла наћи неке зелене чарапе (а те су ми универзалне, друге ми не запињу), али никако да се наканим. Сем тога, преко лета, разумљиво, уопште не мислим о чарапама, па ме јесен увек затекне неспремну.
Чарапе које имам доводе ме до лудила. Како лето подви реп пред јесени, ја сваког дана режим на пуне ормаре: не знам шта да обучем (лети лако, полунаг можеш да будеш)! И таман накрпим нешто што се слаже, што ме не стеже, што ми није кратко и не открива ми лабине, кад... треба се и обути! Извадим једне чарапе, одмотам их из клупка у које их савијам након прања - бушне! Дограбим друге (у журби сам, увек килавим док се спремам), исто зелене, одмотам - бушне! Зграбим треће, зелене, а друге нијансе, одмотам, погледам с надом - аааа, и оне бушнеее! Па да су само мало дуже (што не наиђох на хулахопке), тачно бих се сместа о њих обесила!
Од пре годину-две почело се дешавати нешто чудно. Ујутру обујем једне чарапе, одем из куће, цео дан пешачим (то, верујем, није без значаја за крајњи исход), а кад се увече вратим и изујем - чарапа, бар једна, БУШНА на палцу! Мислим, јесте да су ми лети и с почетка јесени нокти мало дужи (треба ми времена да се "прешалтујем" на друго годишње доба и поткратим нокте), али не оштрим их, брате. И били су ми исти такви и раније, па су чарапе одолевале (сад доживим шок кад наиђем на здраве и читаве). И не, не купујем три пара за сто динара! Шта се онда догодило с тим чарапама? Не праве их више од квалитетних нити? Километри пешачења постали су за њих превелик напор? Немам појма... ни чарапе које нису прогледале (свима им запело сад да имају очи, ко да мени моје вреде - слепа сам код оба ока).
Кад се већ наканим да уденем конац у иглу, мени није проблем да ушивам (савладала сам ту вештину на часовима домаћинства, док је моја најмлађа сестра на истима хватала зјала, па кад год отпадне неко дугме, мами потура). Али изгледа да то данас није пожељна активност (пући ће брука по селу да сам начисто осиротела). А мени то руковање иглом (и повремено убадање у прст, те гунђање или покоја безазлена, или мање безазалена, псовка) делује некако идилично. Сећате се како је она краљица, Снежанина мајка, док не бејаше можда још ни бременита, седела крај прозора, шила и вероватно снивала (о складном брачном животу, љубави, будућем породу...), те се убола и... Можда се зато мени то крпљење чини бајковитим (остало ми сећање на илустрацију из поменуте сликовнице, што сам је једном добила у новогодишњем пакету, а и данас-дани је скривам од очију и руку својих сестрића).
Кад би дао бог (тако почиње бајка) да родим девојчицу, белу као снег и румену као крв (боја косе није битна, иако се на основу извесних чињеница може предвидети, само да није ћелава)... и да збори ијекавски. Само да онда не морам да одапнем (не мора бајка да се обистини баш од а до ш).
Кад би дао бог (тако почиње бајка) да родим девојчицу, белу као снег и румену као крв (боја косе није битна, иако се на основу извесних чињеница може предвидети, само да није ћелава)... и да збори ијекавски. Само да онда не морам да одапнем (не мора бајка да се обистини баш од а до ш).
И тако, седимо крај ватре, отворене, разбуктале: мој краљ (без круне, не воли он ништа да га жуља), у плавом вуненом џемперу (зашто да не?) и с ногама у мом крилу (дрема или проверава тикете са спортском прогнозом, те псује због голова које није очекивао), док ја у наслоњачи за љуљање крпим чарапе (и све псујем кад се убодем, јер ми фењер слабо светли - требало је да купим нове кад су ми говорили), а дугокоса босонога девојчица, у до земље дугој спаваћици, на поду слаже лего коцкице или листа сликовнице и запиткује. (То што ми бајка обилује анахронизмима, не мења чињеницу да је БАЈКА нити пародични елементи нарушавају породичну идилу.)
/Брине вас што се у овој краљевској породици толико псује, ПРЕД ДЕТЕТОМ?! Ма псујемо тек овлаш, кроза зубе (уосталом, то је једна неконвенционална породица, "наопака")... и не чује она то, глава јој у облацима (иста мајка)./
Знам да ћете сад сви намерно да бушите чарапе (бирајте псовке кад се убодете или се угризите за језик... ако вам је у близини дете).
Нема коментара:
Постави коментар