Ја не спадам у жене које не знају, не усуђују се или неће да обављају "мушке послове", услед чега често наиђу на препреку пред којом могу само да седну и плачу, док мушка рука не прискочи у помоћ. Нисам чак ни од оних покондирених тикава, што силом глуме неку отменост и из аута не могу да изађу нити у зграду да уђу ако им мушкарац не отвори врата. Не треба мени мушкарац да савладам јарак (да ме пренесе док ја, стискајући га око врата, вриштим панично ко да сам омакла низ Нијагарине водопаде) или најмању пукотину у земљи (верујте, неке и пред тим застану, мислећи ваљда да је то женствено и привлачно, те да указује на њихову нежну и слабашну природу - а волу реп могу да ишчупају, кладим се).
Док су мени моје ноге, ја сам кадра све препреке прескочити, пљунути Бановић Страхиња - моме ђогу и моме јунаштву свуд су броди ђе год дођем води.
Дакле, кад у кући цркне сијалица, никог ја не кумим и не молим, не чекам тату да се с посла врати. Примакнем под лустер најближу столицу, поскочим на њу, одврнем прегорелу сијалицу (под условом да није, као јунакиња ове приче, претходно експлодирала - данашње сијалице воле да умиру театрално, с пуно буке, а не може им човек ни замерити што желе за собом да оставе траг, бар акустични) и на њено место заврнем нову (вољну да светли бар десетак наредних дана; сијалице су данас невероватно кратког века, све одапињу у цвету младости).
Кад узмем у обзир колико се пута месечно пењем на столицу и остављам отиске прстију на лустеру (није нам у видокругу, па се нико и не сети да га од прашине растерети; верујем да ће га бар за славу крпа помиловати), могла бих с правом од оца и мајке захтевати плату. Пре неки дан опет је цркла сијалица у кухињи: јесте да је остала да виси о једној жичици, али у њој више не беше капи живота, тј. светлости. Узех клешта за сечење и пререзах и ту нит. Но горњи јој део остао заглављен у сијаличном грлу. Ууу, како ме то разбесни, одузима ми драгоцено време (како праве те гадне сијалице; што, брате, не могу лепо, као оне давнашње, просто да прегоре, прекинута жичица им се заклати и то је све). За отклањање тог проблема, тј, заглављеног дела, бејаху ми потребна друга клешта. Ухватим, стиснем, покушам да мрднем лево - неће, покушам десно - неће. На коју се страну ово одврће, упитам мајку (што седи за столом и помно прати моје електричарске подвиге). Према шпајзу, каже она. Стиснем опет (док сам чекала одговор, стисак је мало попустио), повучем, па погурам, налево - и ништа, ни макац. Клону ми руке (уопше није згодан тај пропети положај, кад су ти руке дигнуте ко да качиш веш), па предах искористим да размислим и прикупим снагу, опсовавши, за сваки случај, који пут (можда лепа реч гвоздена врата отвара, али само псовка одврће сијалицу). И онда наново шчепам, стиснем, повучем, а алуминијумски део сијалице (тако сам мислила) поче да се ломи, те сам клештима (с)кидала све део по део, као зубар који вади корење иструлелог зуба (добро де, ако не може како хоћу, а ја ћу како може). Вадим и, гунђајући или псујући, бацам комаде у пикслу, која се на столу затекла. Напокон, кад већ изгубих наду, поче и да се одврће, па ми се осмех разли лицем: успела сам, хах. Дај сад још само да завијем нову сијалицу, здраву и праву. Кад, хоћеш врага: сијалица се само врти, а не причвршћује се, као да јој нешто не паше (е људи моји, што извољевају). Да није ова сијалица већа но што треба да буде? Ма није, то је ваљда све стандардно (сама глупо питам, сама одговарам). Врти тамо, врти овамо, извучем (можда нисам добро уденула), па поновим поступак: врти, врти, врти... без успеха. И, шта ћу, напослетку, ма колико нерадо, морадох да се помирим с поразом (проблем превазилази моје знање) и оставим тати да настави где сам ја стала.
Тата још није докрајчио посао, јер сваке вечери долази касно, па не може да искључи струју. А ја сам му за недељу све припремила: купила сам нови, керамички, фасунг, пошто сам, како је установаљено, стари клештима изломила (да се, јадна, за зелен бор 'хватим, и он би... напрасно свенуо). А била сам убеђена да крцкам сијалицу, како се тако прилепила да не знаш шта је шта; могао је бар да врисне, да се закопрца (да увидим како одстрањујем погрешно), нисам ја крива што се не разазнаје где једно престаје, а где почиње друго. Уосталом, нек сам ја (мени, а можда и још понеком) жива: кад иде уже, нек иде и јуне!
Кад имаш ћерку која све може и хоће да уради сама, можеш богу да захвалиш што има ко да те одмени, али то може и скупо да те кошта. Тата је имао среће: прошао је са седамдесет динара. Док, с лакоћом, мењам сијалице - смеши ми се лице, ал' сад сијалично грло од мене стрепи врло.
Нема коментара:
Постави коментар