Чула сам много пута да неко роди мечку (и то, гарант, природним путем, не царским резом, и без епидуралне анестезије - не био му нико у кожи). Бар да му потом донесу повојницу, да се утеши оном сласном погачом. Али не, нико не мари за туђе порођајне болове (док мечка не заигра и пред његовом кућом, тј. не измигољи се међ његовим ногама).
Чула сам да неко роди мечку, а моје сестричине, својим очима видех (док сам дискретно извиривала иза багрема и јапанске трешње) недавно су (више пута и наизменично) родиле мачку (тачније маче, Ђубренце, звано Мрца - то подругљиво име, због мршавости, дала му је матора газдарица). Најпре једна прилегне на земљу (изнела сам им и на траву прострла покривач), завуче маче (против његове воље и без његовог пристанка) под мајицу, па почне да се увија и јауче, кука и запомаже: јао, јаоо, порађам сее! Ова друга баш тад је у породилишту дежурни лекар (подразумева се тврд на ушима - то је просто одлика која их кад конкуришу за посао аутоматски избацује у врх ранг-листе), те прискочи у помоћ и док трепнеш, док пљеснеш дланом о длан, док кажеш кекс (који доктор једном руком држи док се другом у порођај меша) или банана - маче угледа светлост дана (па и породиљи сване). Онда долази до промене места и улога: малопређашњи гинеколог скида бели мантил и заузима нимало лагодан и достојанствен положај на породиљском столу, кука и јауче, док маче "први пут" не замјауче.
И тако пет-шест пута: рађа једна, рађа друга - мачету се завртело у глави од вечног враћања у пренатални период и претрпело је кризу идентитета: час је ембрион и фетус (што у плодовој води плива и кулира), час мора да плаче као новорођено маче. И чим прву прилику увреба (џаба вам била та дечја игра), скочи и на порађање стави тачку: утече, бежећи ко ђаво од крста, и чврсто загрли мајку мачку.
Нема коментара:
Постави коментар