Сваку ситуацију моје сестричине користе да се надмећу, одмеравају снагу и издржљивост, спретност и брзину. Увек је циљ бити бољи: бити бржи, бити већи, први се сетити, да поједеш пре, или највише од свих или бар више од оне друге. Пре неки дан за столом, кад су коначно (готово с пушком упереном у леђа) приведене на ручак, њих две започеше да ми иду на живце. Мени је четврта супа, похвали се Маша сркућући, не верујући да ико ту цифру може да надмаши (да човек помисли како ивер не пада далеко од кладе: и деда им је синоћ, одистински, појео "само" три тањира паприкаша). Али врага (победник је још неизвестан): а мени пета, надовеза се Миа (ко да су на лицитацији - шта је кошта да увећа улог). И све то док су сркутале (и тешко, преко воље, гутале) по кутлачу супе, колико сам им у тањир усула. Нисам ни знала да ми на породичном стаблу виси Минхаузен (Рабле би се пред оваквим апетитом задивио и скинуо капу, а Гаргантуа и Пантагруел подвили реп и навукли комплекс ниже вредности), кад ни у једне потомкиње издајничких кратких ногу.
Нема коментара:
Постави коментар