У последње време нешто се устручавам од одласка зубару. Овог лета таман стиснем петљу, одем да закажем преглед, а зубар (љубазно ми саопштише) на одмору. То готово увек значи да ће бити одсутан наредних месец дана. Пих, ал сам баксуз! Кроз месец и по-два скупим храброст да наново окушам срећу, и опет - шипак: зубар на одмору (неки запослени вазда имају "старе" одморе, по неколико годишње, а од њих надлежни захтевају да их искористе). Људи моји, па колико дана за одмарање ти стоматолози имају на располагању? А по двадесет минута хватaња зјала (или листања дневне штампе) између сваког пацијента, то им се не рачуна? Ова Србија је, веровали или не, по много чему, обећана земља (а наопака: у њој ко ради - тај је будала и цркава од глади, а ко забушава - на парама спава) !
Коначно, трећег пута склопе се коцкице: и ја решила, и зубар се на радном месту затекао. Сестра се смркла ко да си јој све по кући побио, једва се вуче. Не знам како не падне дубље у депресију док зури у моја разјапљена уста (статус мојих зуба вероватно је докусури, мислим, докусурио би је да није отупела и незаинтересована за све).
Највише мрзим кад зинем, и још ми у устима она сисаљка (која ми се чини непоуздана и упркос којој имам фобију да ћу се удавити пљувачком), а зубар ме нешто припитује. Је ли вас болео зуб? (Никад ми није било јасно како очекују да им одговорим, кад је одговор сложенији од да или не, не могу само да климнем ил' одмахнем главом.) Мгмгх... мнмн... Ахм, сложи се он (као да је све разумео) и наложи сестри шта да му принесе.
Унео се доктор у свој посао, ја зинула (бленем у плаво небо кроз прозор и мислим... ех, кад бисте знали о чему, не бисте веровали) - пљунути онај Радовићев страшан лав (ко да каним пола неба да прогутам), те се сви облаци посакривали за прозорски оквир и отуд, шћућурени, с времена на време тек, бојажљиво извирују, да виде је ли опасност прошла па да се разбашкаре, док је још лепог времена (јесен тек што није ошинула бичем).
Пломбира он то (свесна сам), па шта буде (непријатно ми сад, а и немогуће с његовим шакама крај мојих крајника, да се с њим објашњавам, ваљда после неће да боли).
А што велике ручерде имају ти стоматолози! Чувена је једна зубарка у мојој основној школи, од које су многима до краја живота остале трауме: та кад ти гурне руку у уста, не вади док не заврши што је наумила. Ма, џаба ти да се мигољиш, увијаш и копрцаш: можеш само да цркнеш на оној столици, удавивши се у сопственој пљувачки! Ни погребници те, међутим, не би лако избавили из њених канџи, вероватно би их ритнула ногом (да олупају главе о зид), да се стрпе (па да леш покупе): још само мало (по читав сат исто говори), душо, ево готово јее (амин, господи помилуј)!
Ја никад нисам имала идола нити сам желела иком да наликујем, а камоли да будем неко други. Но, кад ми зубар разјапи вилице (цепају ми се усне), ја у себи уздахнем: ех, што нисам Џулија Робертс (да ми два зубара поправљају обе горње седмице, а по средини ми уста слободна да опуштено ћаскам)!
Мали пањ кола обара, у малој бочици отров стоји, али ВЕЛИКА УСТА - то је капитал (можда би се још неко, из сасвим других разлога, сложио).
Нема коментара:
Постави коментар