Туђе лице моје другарице

Сретох данас школску другарицу, и не бих је познала, очију ми мојих (немоћних и непоузданих пред делима естетске хирургије), само да се и у глас може убризгати ботокс. Да не поздрави она мене прва, ја бих прошла ћутке. (Верујем да је и роду рођеном морала изнова да се представља.) Еее, како неповољан утицај подмлађивање може да има на друштвене односе! 

Да је добар хирург добро одрадио посао, то је несумњиво (пријатно изгледа, а могао је да је унакази): кад стане крај пунолетне ћерке, гарант мисле да јој је, неку годину тек, старија сестра (ваљда јој то импонује за све паре - мора да је дебеело платила).

Да ме неко не разуме погрешно: не осуђујем ја то - шта ко воли нек изволи! Можда и мени падне на памет нешто слично једном, ако ме паре притисну. Свака жена жуди да (п)остане лепа, и не може јој човек то замерити. И ја бих волела да сам лепша и млађа но што јесам, да опет имам двадесет и пет (ууу, могла бих све испочетка). Кад имаш пара, изгледа да то и није тешко остварити. Али ја имам један (ако беспарицу не рачунамо) озбиљан проблем: не волим ЛАЖ! 

Питам се како човек, тј. жена, реагује кад стане пред огледало и у њему спази неког другог? Кад прође поред комшије, а он је не препозна (сем, евентуално, по хаљини коју је већ носила, а начуо је за "интервенцију", па сабрао два и два)? Питам се колико ли је времена требало њеној деци да је прихвате као мајку и мужу да се навикне на (привлачну и даље, али туђу) жену која му се увукла у кревет.

Елем, тако је мени пао поглед на њено лице (док сам се пела уз, а она силазила низ степенице једне зграде. Будући да сам је гледала хладно, као потпуно непознату особу (што ми је споља и била), а вероватно већ свесна да је непрепознатљива, она се мени јави, развукавши усне у гримасу која треба да надомести осмех (е, то је цена естетске хирургије, не можеш да се цериш како ти је воља, нема коже да растегнеш осмех као хармонику). Баш сам се упитала што ми се срдачно јавља та девојка коју никад пре нисам видела, а трен потом, кад смо се већ мимоишле, схватих да познајем тај глас. 

Да недавно нисам чула како се изменила и да је зимус не видех на некој слици, била бих веома збуњена. Ни на тој слици да не спазих крај ње њеног мужа, не бих знала да му је то жена. Питам се (опет) да ли је човек који носи маску (туђег, па макар и лепог, лица) - срећан? Јер ако није (а бојим се да није), све то је бесмислено. 

Има једна бајка Гроздане Олујић о лепотици која је жудела за вечном младошћу и вечним животом, па кад јој се жеља испунила, а сви сродници и познаници, чак и њени потомци, остарили, па се и преставили, остала усамљена и тужна. Биће да је то својеврсни хибрис: кад прекардаши, те кажњен буде, човек - бог није и не може (леп и млад) живети довек!