Код видео игрица посебно ме нервира музика која узгред зврнда (то су искључиво дозлабога досадне и иритирајуће мелодије, од којих ти се дижу и коса и притисак). Кад год се примакнем Маши док је у заносу, ја крадом стиснем тастер после Ф12, па одахнем.
Док сам јуче лежала, а она чвракала тастатуру тик изнад моје главе, привукоше ми пажњу неки уједначени звуци. Шта то радиш, упитах је. Чупам обрве, рече она.
Пре неки дан радила је то исто. Дотеривала неку "лепотицу", чешљала је, фенирала, не знам шта све не. А онда је наишла на проблем: пинцета се мигољила, а Машине руке тој справици невичне - беспомоћно су пале покрај тела. Бесна што с тим длакама не може да изађе на крај, Маша је разјапила уста и пустила глас (то је најмоћније оружје које поседује и врло је делотворно, готово универзално - помаже у свим ситуацијама): ааа, дођи да ми почупаш обррвеее, ја нее знааам (ко да ја знам, и ко да би она мирно прихватила тај одговор). Сад ћу, кажем ја, кад схватих да Маша,хвала богу, не мисли на своје. Дооођи! Сад ћу, опет довикнух ја, трудећи се да окончам неки посао у кухињи. Дооођи да ми почупааш, наново дрекну Маша нестрпљива (ко да је глува, ко да ја немам пречег посла и ко да ће да пропадне свет ако то створење причека који минут на корекцију), па и мени пуче филм. Кад сам улетела у собу, умало тој смарачици у игрици нисам почупала сву косу, и руке и ноге, умало нисам почупала све каблове на које сам наишла. Дочепах оног миша, тј. пинцету, па чупај, чупај - зарасла жена ко жива ограда. И таман помислим да сам се решила мука, а Маша завапи: има јоош, ниси све почупала! Па где су, побогу, не виде се из авиона! А јок, док се не почупа све што је предвиђено, игрица не може да се настави.
Проклете игрице којима се залуђују моје сестричине, и обрве што расту ко из воде, а не могу да их ишчупају без мене! Па ја ни своје обрве не чупам: одем код козметичарке једном месечно и она то среди. Ако не умеш да чупаш обрве, ако ти то не иде од руке, играј се, Машо, копања канала (још си мала)!
Нема коментара:
Постави коментар