То куче које се пре два месеца доселило (људи у мојој околини имају обичај да животиње које више не желе убацују у наше двориште, у којем је увек мноштво паса и мачака, па ваљда рачунају, неће нам тешко пасти још једна гладна уста), не тражећи ма чију дозволу, ми званично нисмо признали (а донекле јесмо прихватили, јер не могу моји љуимци да једу, а он да гледа). Нисмо га признали, али он за то и не мари: кад други једу, једе и он, кад у двориште сиђем и сви се око мене сјате, и оно радосно цвили и скаче ми уз ноге (што ти је пас: веран и одан и кад га ногом ћушкаш).
Данас кад смо Маша и ја изашле на друм, и он је кренуо за нама. /А паметан је вала: све иде упоредо с нама (раширимо се ко да је цео свет наш, бар до пола пута), а чим чује да се приближава ауто, повуче се иза нас, па се врати кад опасност прође./
Додуше, у селу вребају разне опасности, рецимо пси на суседној ћуприји. Како га спазише, залајаше претећи и потрчаше да му препрече пут. Маша се побоја за његову, а и своју, безбедност и поскочи ближе мени (није баш била сигурна на кога су се те силеџије намерачиле), али је ја умирих (не брини, неће на тебе; а и да хоће, могу то само преко мене мртве). Ма то су обичне сеоске барабе, воле да се курче, тобоже су главни у улици, па киње младог доброћудног новајлију. Смеђи чупави није ни прилазио (само је мрко са ћуприје гледао), а црни га тек оњуши. Маша није разумела, али јој ја објасних шта је кевтавац овом незванично нашем рекао: где си, пош'о, а, зар си мислио да можеш да прођеш без чврге? Распали му једну мацолу, па може да настави пут, тек да се зна ко је главни (у селу мора да постоји и да се поштује псећа хијерархија).
Нема коментара:
Постави коментар