Нећу да будем "нормална"

Повела се прича синоћ о једној сродници, па моја сестра од стрица (удата дакако) примети: ето и она се, хвала богу, удала и унормалила. Чекај, прекидох је ја, како то да схватим (свака реч има реп, за који је обавезно хватам)? Хоћеш да кажеш да ја нисам нормална?! Да ћу се унормалити тек и само ако се удам?! Да су само удате нормалне?! Све, на овај или онај начин, неочекивано, потврди она (очекивала сам да ће се "вадити": те нисам тако мислила, те погрешно си разумела...), и још додаде (да ме утеши ваљда): још имаш шансе! Е па нека, хвала ти, баш нећу, нећу из ината (волим што сам "ненормална"). 

Зет се наједном пригушено насмеја (не могавши да се уздржи), што је била његова спонтана реакција на властите мисли. Тек кад га спопадосмо да каже чему се смеје, он објасни: ја сам се унормалио! (Човек се шали на свој рачун, кад је већ, како старији кажу "дошао жени у кућу".) 
Дакле, не психијатар, мора матичар да ми изда потврду да сам нормална (спаси ме, боже, бар беле венчанице, да на нос не повратим), и то да потврде два сведока. Неко на овом свету стварно није нормалан и ја пристајем да то будем ја.