Sestra beše ušla kod ginekologa, a mi ostadosmo u čekaonici: zet na jednoj fotelji, naspram mene, Maša pored njega i ja naspram njih, a nadomak prijemnog pulta.
Svaki put kad je medicinska sestra prošla kraj mene, morala sam, iz predostrožnosti, da privučem k sebi noge (opružene jesu, ali su mi uvek skrštene, za svaki slučaj, neću da rizikujem na takvom mestu), kako se ne bi o njih saplela i skobrljala (pa da je nosim na duši il' na ortopediju). Kad prođe sto šesnaesti put i sede, isprevrta neke papire, ispisa neke podatke, pa diže glavu i (valjda usled manjka posla) upita me: a kad, vi, tačno imate zakazano? (Paaa, ako može za dve-tri godine.) Jaa (tako mi i treba, kad idem mećki s rupom, ovaj na rupu), pobledeh ko krpa i progutah knedlu (zar žena ovde ne može da dođe drugim poslom, iz puke radoznalosti, solidarnosti...), ja sam sa sestrom (gledah u nju bojažljivo, ko da se nekim čudom može desiti da me na silu utera u ordinaciju i kao da čekam da se smiluje i oslobodi me te mogućnosti). Hvala bogu, prihvati ona moj argument i odustade od namere da me uvrsti među pacijentkinje (u tom momentu sve do jedne, a beše ih pet-šest, bile su Kineskinje, s prevodiocem pride).
I prošlog puta, za vreme sestrine prethodne trudnoće, desilo se isto. Ja se stalno po toj ordinaciji vrzmam, al ne mrdam dalje od predsoblja (sem kad ulazim da na monitoru, a u stomaku jedne ili druge sestre, osmotrim svoje sestriće): još me niko na leđima nije video. Dojadilo ljudima, izgleda, postala sam im sumnjiva, pa da vide šta to krijem... među nogama (kad nikom neću da pokažem).
Zet, koji me odavno zafrkava kako se doktor na mene loži i gleda me s naročitom pažnjom i još se naročito nakašljava (što nema veze s istinom: čovek malo zbori, a navikao da kašljuca -- mora grlo da pročisti), ne propusti da mi napakosti bar verbalno, podlo se pri tome klibereći: jednom će te (pomenuti doktor) ugurati u ordinaciju, neće ništa ni da te pita (jes', kad se ne bih batrgala)!
Нема коментара:
Постави коментар