Болница је једно од оних места на којима просто (чак и да се, ма колико, трудите) не можете избећи контакт
с другим људима (а некад то и не желите, с тим што то некад никад није у право време). Муке које вас једнако муче повезују вас и плаве све
баријере.
Тако се недавно десило да једна средовечна госпођа испрати своју ћерку, тинејџерку, а ја своју мајку на операцију. И како њих две медицинске сестре одведоше лифтом, нас две остадосмо да седимо у холу, па се и упустисмо у разговор. И реч по реч (њена лака и спонтана, а моја несигурна и смотана), она зађе у интимну зону (што људи воле туд да чапркају, чудо једно; џаба што изнутра врата подупирем). Јеси удата? Умало не спадох са столице. Па где такво питање сабајле, на ште срца, жено? Срећа да ми не беше залогај у устима, вала бих се задавила. /Па зар је мало сродника и познаника који ме вазда исто преслишавају? (Можда више треба да ме брине што неки то више и не чине - отписали су ме као потенцијалну невесту, дигли руке од моје удадбе, кад већ нису у свадбеном колу!) Ја ћу на крају морати у свим медијима да објавим ту окрутну и компромитујућу истину, можда и да распишем конкурс за младожењу (па све да одбијем; нисам од оних који верују да пробирач наиђе на отирач, чак тврдим да то није истина), па и мене околина да погледа с уважавањем./
Нисам, поцрвенех и сва се скупих од стида и срама (како људима, честитим и венчаним, да погледам у очи? одавно на свет дошла, а још без мужа, сама - брука и срамота). Па шта чекаш (да порастем... повољније метеоролошке прилике... да ме неко запроси?), настави да ми копа по срцу. Па шта чекаш - питање које неминовно и редовно произлази из оног претходног. Чекам ли? Принца на белом коњу, сродну душу, другу половину... дрвосечу (па једног, дивног и красног, не морате ви све да знате; не чезнем ја и нимало не марим за имућним аристократама)?
"Па шта чекаш" било је далеко неугодније од питања о брачном статусу. Шта је то требало да значи, одмах се упитах и забринух (можда мало и због оне јутарње кише, потонуше ми намах све лађе). Да просто све жене након двадесете - двадесет пете треба да се удају (крајње је време) и тако употпуне свој живот и задовоље друштвене норме? Или да сам видно оронула (је ли ми подло време коначно откуцало датум производње на челу? кад испитивачица помену своје године, ја прећутах да ми се мајка први пут породила само четири године после њене, леле), толико очигледно, те је и незнанима јасно да време само што ме није прегазило (тај окрутни злочинац требало би дебело да робија)? Остављам ли утисак оцвале лепотице (тај придев иронизира именицу и иде ми на живце), којој тек што није прошао задњи воз /или је прошао и сад само ако потрчи, може да ускочи у задњи вагон, под условом да је довољно спретна (да је кадра стићи и утећи, а нарочито поскочити... и да нема проблема с коленима)/? (Ма нек иде воз с милим богом, ко да не могу да ухватим авион!) Ваљда сам се само снебивљиво смејуљила и слегала раменима (шта ћу, жено, кад ме нико неће), молећи се да је снађе напад кашља, од којег би се опоравила тек кад ја будем на Теразијама. Као да већ није превише рекла, саговорница закључи (да ме на брак подстакне): пребродиш једном! Ооо, само је то прагматично схватање фалило овој изгубљеној, романтичној души, у рано јутро и болничком амбијенту. /Зар љубав треба пребродити, ко невољу љуту? Ma шта кажете, не склапају се бракови искључиво и обавезно из љубави? Па ког ђавола онда да га склапам?/
О да ми је да се и ја удам, да свет више нема брига (најпрече су и највеће, а некима и једине, туђе бриге).
Тако се недавно десило да једна средовечна госпођа испрати своју ћерку, тинејџерку, а ја своју мајку на операцију. И како њих две медицинске сестре одведоше лифтом, нас две остадосмо да седимо у холу, па се и упустисмо у разговор. И реч по реч (њена лака и спонтана, а моја несигурна и смотана), она зађе у интимну зону (што људи воле туд да чапркају, чудо једно; џаба што изнутра врата подупирем). Јеси удата? Умало не спадох са столице. Па где такво питање сабајле, на ште срца, жено? Срећа да ми не беше залогај у устима, вала бих се задавила. /Па зар је мало сродника и познаника који ме вазда исто преслишавају? (Можда више треба да ме брине што неки то више и не чине - отписали су ме као потенцијалну невесту, дигли руке од моје удадбе, кад већ нису у свадбеном колу!) Ја ћу на крају морати у свим медијима да објавим ту окрутну и компромитујућу истину, можда и да распишем конкурс за младожењу (па све да одбијем; нисам од оних који верују да пробирач наиђе на отирач, чак тврдим да то није истина), па и мене околина да погледа с уважавањем./
Нисам, поцрвенех и сва се скупих од стида и срама (како људима, честитим и венчаним, да погледам у очи? одавно на свет дошла, а још без мужа, сама - брука и срамота). Па шта чекаш (да порастем... повољније метеоролошке прилике... да ме неко запроси?), настави да ми копа по срцу. Па шта чекаш - питање које неминовно и редовно произлази из оног претходног. Чекам ли? Принца на белом коњу, сродну душу, другу половину... дрвосечу (па једног, дивног и красног, не морате ви све да знате; не чезнем ја и нимало не марим за имућним аристократама)?
"Па шта чекаш" било је далеко неугодније од питања о брачном статусу. Шта је то требало да значи, одмах се упитах и забринух (можда мало и због оне јутарње кише, потонуше ми намах све лађе). Да просто све жене након двадесете - двадесет пете треба да се удају (крајње је време) и тако употпуне свој живот и задовоље друштвене норме? Или да сам видно оронула (је ли ми подло време коначно откуцало датум производње на челу? кад испитивачица помену своје године, ја прећутах да ми се мајка први пут породила само четири године после њене, леле), толико очигледно, те је и незнанима јасно да време само што ме није прегазило (тај окрутни злочинац требало би дебело да робија)? Остављам ли утисак оцвале лепотице (тај придев иронизира именицу и иде ми на живце), којој тек што није прошао задњи воз /или је прошао и сад само ако потрчи, може да ускочи у задњи вагон, под условом да је довољно спретна (да је кадра стићи и утећи, а нарочито поскочити... и да нема проблема с коленима)/? (Ма нек иде воз с милим богом, ко да не могу да ухватим авион!) Ваљда сам се само снебивљиво смејуљила и слегала раменима (шта ћу, жено, кад ме нико неће), молећи се да је снађе напад кашља, од којег би се опоравила тек кад ја будем на Теразијама. Као да већ није превише рекла, саговорница закључи (да ме на брак подстакне): пребродиш једном! Ооо, само је то прагматично схватање фалило овој изгубљеној, романтичној души, у рано јутро и болничком амбијенту. /Зар љубав треба пребродити, ко невољу љуту? Ma шта кажете, не склапају се бракови искључиво и обавезно из љубави? Па ког ђавола онда да га склапам?/
О да ми је да се и ја удам, да свет више нема брига (најпрече су и највеће, а некима и једине, туђе бриге).
Нема коментара:
Постави коментар