Џемо воли џем (кад га други скува)

Кад устадох тог дана, још ни подне не беше превалило. Под јеловином, где сам млела шљиве, пиркао је неки ветрић и доносио ми освежење  које ја нити сам тражила нити желела (треба ми отприлике пола месеца да прихватим временске промене, да се на њих навикнем и да им се прилагодим, тј. адекватно оденем; а и ово време колебљиво: те сунце пред облак, те облак пред сунце). Због тога ми  се још више допадала идеја да кувам џем, на смедеревцу, ммм (тек кад ватра запуцкета - нема зиме). Једва сам чекала да се докопам шпорета, но, у међувремену, сунце се изборило за небески престо.

 Решила сам да кувам џем од шљива. Односно нисам решила ја (била сам принуђена) него случај - мајка је недавно оперисана и привремено је (делимично) онеспособљена (међу нама, мени се чини да та операција није најбоље изведена: она и даље звоца!). /Слажем се да кућа не стоји на земљи него на жени, али не мора баш да се насади на мени./ Пошто смо добили две-три кофе стерлејки, жао мени (од бабе наученој да будем "чуварна") да воће тек тако пропадне (зато сам ја "пропала" од рада). А, искрено, џем од шљива у који се додају чоколада и јабуково сирће, веома је укусан (мајка нам га кувала пре неких пет-шест година). Није да макљам џем као луда, али, што би рекли старији (отуда искуснији и мудрији): дуга је зима, појешће се! (Рекла бих и: не иште ти хлеба, кад би то било истина - но џем на хлебу инсистира, и још кад би се нашао неки домаћи, врео, тек изашао из фуруне, мммљац... но нема, нема, нико данас неће да меси и пече, па једемо оне бљутаве декавце из пекара.)

Дочула ја за неки џем од шљива и поморанџе, па и рецепт на нету пронашла. Издвојила сам три рецепта, па од сваког узела оно што је најбоље. На пет килограма шљива ставих килограм и по шећера (а не два и по или три, што да претерујем кад је већ слатко), сто педесет грама чоколаде и три (а не две или једну) поморанџу (од вишка глава не боли). 

Кад год наумим да кувам џем, то ми се чини лако и брзо изводљиво. И увек се испостави да се с тим прорачуном не слаже моја кичма (а све се на њу свали). Напоран је то посао. Истина, мајка је била "поцепала" шљиве (напола), ја сам их само самлела. Она је више од мене после мешала, али ја сам морала да припремим тегле. И, све у свему, баш сам се уморила. (Моја средња сестра би за то вероватно имала једно објашњење: ниси ни ти више млада.) Како џем с ватре смакох, морадох и у тегле да га налијем. Разуме се да сам тегле машила, па се низ њих споља џем сливао. И то једном (кад се наканим) треба обрисати. 
Чега год се латим, ја то скупо платим: од мене вазда више штете но користи, и друга никад без прве. Но, могу бити задовољна, пошто је, будући да се кувао под мојом диригентском варјачом, и овај џем остављен без конзерванса.