Tačka na raspust

Eto, i raspustu dođe poslednji dan, istopi se očas posla ko sneg u proleće. Ostade večeras hoverbord u dvorištu, zabataljen i zaboravljen kraj stepenica. 
A Maša ode kući da se kupa, temeljno. Celog raspusta nisi se kupala kako treba, reče joj, u šali, majka. Valjda treba da se kiseli bar po sata, pa ribaćom četkom da se trlja isto toliko... U školu se ne može tek tako otići. Treba sprati svu lenjost, nemarnost, bezbrižnost koja je letos brižljivo negovana. I bleštati s kilometar (bar koliko i novi, roze ranac), da te već na kapiji spaze drugarice.
Pre no što pođoše kući, Maša je i babu,  i dedu i tetku sto puta ljubila. Opraštala se stvarno ko da se sprema u rat (a već prekosutra subota). I majka joj, stojeći kraj auta, na drugom kraju dvorišta, doviknu: Ajde, bre, Mašo, ne ideš u vojsku, šta se ljubiš toliko!
Poželeh joj da se sutra lepo provede, a ona, samouvereno i odlučno, odgovori: Hoću, nego šta ću!
Pa sutra će možda i ličiti na izlet. Ali već od ponedeljka bitka mora ozbiljno da se bije svim raspoloživim sredstvima. Onaj mozgić što je letos plandovao već naredne sedmice biće čvrsto upregnut.

Za dobru svinju nema lošeg (ni tvrdog) zalogaja

Tek što uđoh u dvorište, sestra reče: Imamo priču za Fejs, daj petsto dinara! Ali ja za inspiraciju ne moram da plaćam, svud je oko mene. I sve što je zanimljivo ja, pre ili kasnije, ovako ili onako, saznam. Moja sestra prva ne može usta da drži zatvorena (duže od minut i po), te brzo odustade od finansijske dobiti (i da ne kopa rupu, iz koje će nići zova... nastavak znamo).
Elem, sestrić mi jedan ostao bez mobilnog. Vredan bio, podizao drvenu konstrukciju za krov na svinjcu. I kako se bez mobilnog ne ide ni tamo gde car ide peške, stavio majstor telefon na gredu. Pa kucao, kucao, iz sve snage (debele su te grede, a ekseri dugački, treba ih u drvo sabiti), sav se u posao udubio (a na mobilni zaboravio).
Kad posao okonča, sestrić pokupi alat i uputi se u kuću da predahne. Razbaškario se, pa htede i da pogleda je li mu kogod (devojaka ko pleve, muke grdne) pisao, kad -- telefona ni od korova. Tražio ovamo, tražio onamo, uzalud, ko da je u zemlju propao. Čekaj, čekaj, promislio... i bolje da je u zemlju no...
Pohita do obora da propita onu krmaču zna li ona štogod o nestaloj spravi. A krmača ko krmača, grokće samo, naivna se pravi. Jedva sestrić spazi mobilni dopola u blatu (a gde svinje borave, blato nikad nije u čistom obliku; sve je to mešavina, neprijatnog mirisa). On čekićem o gredu ko sumanut udarao... a mobilni  skakutao, skakutao, pa u obor (neopaženo) pao (ne izusti jao).   

I šta će sestrić, stisne nos, zatvori oči, pa iskopa nesrećni aparat. Nije se ekran video od blata, ali kad ga malo razgrnu, primetno beše da krmača ima jake zube (valjda je utrapila hranu za kasnije, duga će biti jesen). Glodala ko pas, bogami, i kameru zagrizla (možda je htela selfi da načini). Telefon ko mrtav, nema od njega vajde (bar dok neki majstor ne pročeprka).

Svinja je, može biti, pokušala da stupi u telefonsku vezu s rođakom iz komšiluka (ili đuvegijom preko plota; nezajažljiva -- nema dva meseca kako se porodila, a već traži đavola). Ili je htela da pribavi koji trenutak mira pustivši decu da igraju igricu. Moguće i da je kliknula: deco, prasići moji, našla sam glodalicu, pa im dobacila da češu zubiće.
Znam da su svinje svaštojedi, al' čudim se da baš nikakve kriterijume nemaju -- jedu sve što im pod njušku padne: i papriku i belu tehniku, i pantalone i mobilne telefone, i pomije i pihtije, i splačine i ljute začine.... Setih se i one pesme: Pre godinu daana imali smo kolaa, ali su ih sviinje pojele do polaa... (Otkud znam, valjda im bio slabiji apetit.) Za dobru svinju nema lošeg (ni tvrdog) zalogaja!

To je moje

Isprva sam imala totalnu averziju. Međutiim, kad god mi se svidi majica moje drugarice, ona kaže: kupila sam u sekondhendu. 
Rešim i ja jednom da zađem u njenu omiljenu radnju, baš da vidim taj rudnik lepih bluzica. Oba puta provela sam unutra najviše po pet minuta i izašla zgađena. Ne znam jesam li došla u najgorem momentu (kad je sve probrano) ili, zbog averziije nisam umela i mogla da vidim (ono što valja). Bile su to sve same rite, gadno mi beše što sam ih pipnula.
A onda sam jednom zašla u neku manju radnjicu kod Franša, zarad nekih šalvara od teksasa što su visile primamljivo na vratima. I bile su mi male, ali ne i zelena i plava katka suknja, koje me koštahu po sto dinara.
Od tog dana redovno ne samo da zalazim u te radnje nego i nalazim šta mi duša ište. Nađem i modele i boje koji mi lepo stoje. Posreći mi se često da dograbim stvari nove novcite. 
Sekondhend prodavnice postale su mi ko deci kinder jaje. Svaki put kad u neku zađem, vrlo sam uzbuđena jer ne znam šta ću novo (s navodnicima ili bez njih) izvući. Navukla sam se, priznajem.
Pred odlazak na more prvi put sam skoknula u Tekstil haus na Bulevaru. I kad spazih neku predivnu svilenkastu bluzu (jeste sivo-roze, šarena, ali toliko divna), tanušnu, ja je odmah zgrabim, ne razumejući kako je neko pre već nije ugrabio. 
Nakon minut-dva obrati mi se, tačnije zacvile kao guja ljuta, seda starica: Gospođo (nisam ja gospođa, mrzim da me tako zovu; ja sam babadevojka, i to mi je draže), to je mojee, dajte mii, juče sam rezervisala... Zbunih se na tren, ali ne nasedoh. Stajala je ovde, rekoh, ne piše da je to rezervisano. (I nema tu: moje, tvoje... ko pre devojci -- njegova devojka!) Jeste, ja sam rezervisala, pocepana je jako, vidite tu... Dajte mi, cvilela je jezivo, vidite da sam sa štapom. Sa štapom, pa? (Takve treba da propustim na kasi, pred šalterom, da im ustupim mesto u autobusu, prevedem ih preko ulice, ponesem im punu torbu...) Kad je jednom nogom u grobu, koji će joj mladalačka bluza, za put preko Stiksa; bolje da je moja, meni je, bar se nadam, nešto više vremena do odlaska ostalo. A možda je to bilo upozorenje, pretnja? Vidite da sam sa štapom... ne terajte me da ga upotrebim (i na vašim leđima ili glavi ostavim potvrdu koliko mi se ta bluzica dopada). 
Dajte mi, nije odustajala, meni je mama šnajderka, pa će pokušati da ubaci neko parče. A? Osamdeset joj bar godiina, a ne samo da ima mamu, no mama još može (i vidi) da šije! Ako ja sve nisam pogrešno zapamtila (ko zna, možda je rekla sestra).
Kako bluzu nisam ispuštala, baba se obrati radnici na kasi, koja nije znala gde joj je glava. I ja rekoh: sad ću da pitam. A baba je kmečala, ko da joj život zavisi od toga: de-voj-či-ce (unjkavo, kroz nos), devojčice, kažite joj... Najednom se devojka obrecnu: To je stajalo ovde dva sata, zašto niste uzeli? Baba zaneme, a ja se pobedonosno popeh na sprat da probam. 
Ispostavi se da je bluza mnogo oštećena (obično se mnoge stvari ofingerima iskasape, jer žene, alave, ne gledaju, naročito kad cene padnu, šta, gde i kako kače). I nekako mi bilo neugodno (možda što klime nema, rukavi podugi, a temperatura visoka).  A i ko bi mi ono krpio (moja mama ne zna da šije) i na šta bi to ličilo. Obradovaće se baba što neću, pomislih. Ali se zadržah da i gore pogledam šta ima. Kad eto ti babe, sa štapom... gleda me, ozarena nadom: Jeste li probali? Da je ne mučim, odmah joj pružih: evo, ne odgovara mi. Ona se pretvorila u osmeh: Ja se popela gore da vidim da li hoćete. 
Eto motiva da se stepenici prevale. Mada mi beše žao što odmah nisam spustila, da se ne muči. Živa bila, bako, živa bila, nek dugo na tebi šušti (zakrpljena) svila!

Laboratorija, majko moja

Razbolela se Staša. A nekad kad se razboliš, ne možeš izbeći iglu. Mama je uvela u laboratoriju, da  joj izvade krv. I čim spazi tetu u belom mantilu, Staša razjapi usta i nadade dreku. Potom se i praćakala, opirala, nije da nije, da se ne preda tek tako. No džaba, te tete su tvrde na ušima, a  vešte s iglama -- bocnu te, ni ne znaš kako.
Ignjat u tatinom naručju čekao pred otvorenim vratima. I čuvši kako se sestra dere, a videvši kako se uzalud batrga, upozori tatu: nemoj ti ulazis, nemoj ulazis (bar dok sam ti ja u rukama)! Šta zna šta će tati pasti na pamet.  A to bi bilo kao lavu u kavez ušetati. Teti koja ima igle nije verovati. Kanda je strahovao da će i njega neko ščepati (možda dece ponestane da se razjarena teta smiri; i još je on brat, možda se očekuje da "plati" porodični dug svojom krvlju). Ili samo nije mogao podneti da mu sestra pati.
Znas kako je plakala, rekao posle babi. I udarala nogama onu tetu, baba pitala. Ne, mamu, rekao Ignjat. Pa pravo je, mama ju je i dovela, te predala u ruke toj krvopiji.
Poslepodne je trebalo uzeti rezultate. Mama parkirala auto pred Dom zdravlja, a Staši srce sišlo u pete. Nećemo kod lekara, pokuša mama da je opusti, samo da uzmemo neke papire od neke tete. Ali koga su zmije ujedale... nikom ne veruje. Zato reče: idi ti neke tete, u(z)mes papi(r)e, ja (cu) cekam tebe u ko(l)ima! Za svaki slučaj, nema ona krvi za izvoz.

Belo je unutra

Na pečeni hleb Ignjat je taman namazao crni eurokrem (majka mu se čudi: ova budala, voli samo crno), a mama i tata su krenuli kući. 

Evo ti, ostavi mi on svoje parče u nasledstvo. Neećuu, pobunih se, ja hoću beelii. Pa iimas belii (Ignjat povisi ton, gubeći strpljenje), unut(r)aa (samo se ne vidi od crnog -- đavo mali), pokuša sestrić da me urazumi i prekine moje kenjkanje. 

Stvarno, u crnom ima i belog (promaklo mu, čak se nazire malo), ali kakva mi vajda: ja volim krem čisto beo. 

(Naša rasprava ionako više nema smisla: dok smo se oboje nećkali, neko treći je pojeo.)

Vaške u genitivu

Zanima me kako glasi genitiv množine imenice vaška (pu-pu, đavo da je nosi, ime joj se zatrlo i daleko bilo ;)), pa reših da malo proguglam.

Kad me zasuše tekstovi: vaške higijenski ili socijalni problem, vaške ovo, vaške ono, kako ih se rešiti (brže no skinuti dvadeset kilograma za nedelju dana), ulje i sirće protiv vašKI (evo gaa, genitiv... da li pravilan, da li jedini?)...
Ju, pomislih, i mene đavo da nosi tako radoznalu, pa promenih "prozor" na mozili. Pomisliće narod oko mene da mi nominativ po glavi vršlja.
Osvrćem se, pa se po glavi češkam... (hoću reći --razmišljam: kako li se kaže, kako li se kaže...)

Ne razumem zašto su sad sve prodavnice kamuflirane onim plakatima s povrćem (recimo, glavicom kupusa od dva kvadratna metra), hlebovima, mlekom...
Je li to da prodavačice ne zure napolje, da im ništa ne odvlači pažnju od kase?
Ili je svrha toga smanjivanje broja kupaca, da samo ljudi iz kraja (koji znaju) navraćaju?
Jer ja prodavnice više ne primećujem. Samo ako me sreća posluži, pa slučajno opazim neku, znam gde da skoknem ako iznenada ogladnim.

Iskoristi priliku

Vozač trole naglo prikoči, pa mi se neka žena navali na leđa, ko što se ja zakucah u nekog mladića.
Izvinite, rekoh. Ma OK, sve u redu, odgovori on (neki tolerantan i trpeljiv).
Nisam ja kriva. I nemam običaj da momcima naskačem na leđa. Nikad baš. Samo ovako, slučajno. Traćim prilike koje vozači gradskog prevoza obezbeđuju.
Ta zgoda treba da zadesi žene koje bi i namerno rado učinile isto.

Probam neku bluzu zelenkastu (jašta). I mislim: valjalo bi da je maalčice šira (ali je i ovako OK). Ma nee, ne treba, kaže prodavačica (ko da sam ja ćorava i zakopčavam se na leđima). Lepo vam stoji! Rečenica koju najčešće koriste prodavačice u buticima. Ako prodavačicu neko pita, šta god ko da proba, lepo mu stoji (da ona pare broji).

Ma, odbij, ženo! Dalje od mene! I ćuti, ništa ne govori (ako te ne pitam)! Vidiš li mi ovu glavu na ramenima? Ne služi mi da njome klimam, no da MISLIM. A vidiš li oči? Njima gledam kada se ogledam. I vidim ja da l' to meni paše.

Znaš ti slatko i laskavo zborit, ali meni nemoj pamet solit!

Vozač je trolu vozio kao lud. Baka je pokušavala da vratima primakne torbu s točkićima. A mladić je uhvatio za mišicu (i držao tako neko vreme) da ne bi pala.
Dovoljno da dan bude divan: baki, kojoj je pomognuto, mladiću, što je pomogao, i meni, što sam sve videla.
Vaše malo može biti mnogo... onome ko je star, nesiguran i nespretan.

Mene ne zanima to

Ne zanima me kako se zoveš, još manje kako se prezivaš, ko su ti deda i baba, majka i otac, i da li tvoji preci već šest hiljada leta žive u Beogradu (pa si ti ROĐENI Beograđanin).
Ne zanima me koju si školu ili fakultet završio, s kojim prosekom, da li si na rang-listi pri upisu fakulteta bio šesti (ili osamdeset treći), koliko diploma i titula imaš, jesi li magistar ili doktor. (cenim te, ako zaslužuješ, jednako ko i onog što ni srednju školu nije završio).
Ne zanima me koliki su ti prihodi, na kojim (popularnim) destinacijama (i to je popularno reći) letuješ, kakvu (markiranu i skupu) garderobu nosiš, koji (skup) auto voziš, kakav (skup i moderan) mobilni telefon imaš. Ne zanima me je li ti nameštaj stilski, visok ili niski, načinjen od trešnje ili baobaba,  iverica ili puno drvo (znam da je tebi važno, ali mene zabole uvo), je li ti posteljina svilena, iz koje ti je egzotične zemlje žena, šta (skupo i fensi) jedeš i u kojim (elitnim) restoranima, koje ti je rase kuče, je li ti mačka persijska (ili mače iz Rogače)... NE ZANIMA ME (niti ću te zbog svega toga ceniti išta više no sad; naprotiv, budeš li mi i dalje dodijavao, ceniću te sve manje) šta god da imaš.
Zanima me ono što nemaš, a ništa od navedenog to ne može da zaseni, blago meni!
I nije problem sve što imaš (što ti imaš, a ja ne) i što možeš (život je nekom majka, nekom maćeha, pa kako se kome zalomi), no što to svima NABIJAŠ POD NOS!
Meni je dosta da se rukujemo i u oči da se pogledamo, da te "prepoznam". Ali ne moramo ni toliko. Onaj koji stalno ima potrebu da (po)kazuje šta poseduje nije vredan moje pažnje (a kamoli prijateljstva). I nema ničeg od onog što mene zanima (i što mi je vredno).

Kurva o poštenju

Ljudi na Fejsbuku obično (ne uvek i obavezno) objavljuju tekstove (o dobroti, istinoljubivosti, pravednosti, praštanju, gledanju svog posla i neguranju nosa u tuđ...) koji se ič na njih ne odnose, ali uvek ostave komentar: istina je! istina živa! prava istina! tako je (čime se sugeriše da ih u tekstu treba prepoznati)... Nasilnici sebe obavezno vide kao žrtve. Alapače kao predmet trača drugih alapača.
Sita sam izjava: jao, ja sam siroto ružno pače (za koje znamo da je, u stvari, prekrasni labud i na tu činjenicu se diskretno i skreće pažnja), jer oni što nam to nabijaju na nos ne  da su prizemne (bukvalno i figurativno), okrutne, patke, no su surove grabljivice.
Ja spazim komentar, pa pročitam tekst i najzad pogledam profilnu sliku. Onda se nasmejem (grohotom, u sebi) i prisetim: ko o čemu, kurva o poštenju!

Navijači, ko je jači?

Bila pre neki dan neka utakmica. Zvezda i neki ruski klub, valjda Krasnodar (ako sam ja to dobro izguglala). 
I bio mi zet na tribini (valjda severnoj nisam pitala). Te noći ga nisam videla. Ali narednog poslepodneva zatekoh ga kako pod jelovinom promuklo peva: Svuda grmi okolooo, naša pesma ponovooo, sve je gotovooo, sve je pijanooo, naša Zvezda prva ponovoo. I narednog dana isto tako.
Bože me sakloni, pomislih, ovaj  načisto promukao, a kanda je malčice i šenuo: peva već treći dan od utakmice (daleko od stadiona, u našem dvorištu, gde ni traga fudbalerima).
Nikad nisam razumevala to navijačko ludilo, pa čak ni mali, malecki zanos. Ne kažem, verovatno bi i mene na stadionu ponela atmosfera. Ali u suštini nisam sklona masovnim reakcijama i ne posedujem sposobnost idetifikovanja s tuđim uspesima. Pobedila Zvezda; OK, pobedila. Ja ni luk jela ni luk mirisala, a kamoli loptu šutirala. I onda ja ne bih mogla da padam u trans zbog te pobede.
Nasilje takođe nikad nisam razumela, naročito nasilje nad navijačima drugog sportskog kluba, samo zato što su navijači drugog kluba. I pogotovo samo zato što ne kriju za koga navijaju. Svako ima pravo da svoju naklonost pokloni kome hoće. I da tu naklonost ispolji. (Da napravim digresiju: pre neki dan kod BAS-ove stanice spazih dva mlađana migranta kako se čvrsto drže za ruke, isprepleli prste i odoše preko ulice ka Ekonomskom fakultetu. Gledala sam neko vreme za njima, baš da vidim srljaju li u nevolju. I niko im reč nije rekao. A kamoli da ih premlati na mrtvo ime. A ruke ni za dlaku nisu popustile.)

Brat moje drugarice živi u Švajcarskoj, ali ovih dana boravi u Srbiji. I on je valjda bio na utakmici ili je crveno-beli dres obukao samo u znak podrške omiljenom klubu, ne znam. Iz auta koji mu prepreči put dva mračna tipa izađoše, da ga štogod priupitaju. Znaš ti gde si, pitaše mrgodno i oštro. Na Banjici, odgovori prostodušno ovaj, zlo ne sluteći. Skidaj dres, zapovediše domaćini (Banjičani, navijači Rada; ipak je zvezdaš zaboravio gde je). I još dodadoše: maš sreće što si s devojkom, ovaj put ćeš dobro proći. I prošao je, pa u stan sestrin došao. Kad ga vide, sestra mislila da se razgolitio zbog vrućine. A i beše "vruće", nije da nije.
Izvucite iz ovoga pouku: ako ikako za ikog navijate, ne mrdajte nikud bez devojaka, treba neko da vas štiti.
Ja se ne bih skinuo, samouvereno izjavi moj sestrić pod jelovinom (mesto našeg porodičnog okupljanja i razmene kojekakvih informacija). Ma daaj, iskazah svoju nevericu. Ozbiljno, nastavi on. Ali malo ublaži svoju hrabrost (jednaku ludosti): ako ih je petorica, onda ok (skinuću se, pa upekla zvezda -- ha, gle slučajnosti); ako su samo dvojica, ja bih se tukao, prvo s jednim, pa s drugim. 
Mlad, zelen još, pa se kurči. Nije ti to pametno sa siledžijama. Nema ti kod njih te viteške borbe: jedan po jedan. To udara samo u čoporu (inače se u mišjoj rupi skriva), iz zasede, iz potaje i s leđa. 
Razumem, dostojanstvo je u pitanju, ali i život (de stavi na vagu, vidi šta preteže). Ne znaš ti hoće li ti budala zariti nož ili ispaliti metak u grudi. Zato (kad nije pametno drukče) manje dostojanstven, a živ (majci i ostaloj rodbini) budi!

Izađite, deco, napolje

Jedne smo noći moje sestričine i ja vozile hoverbord u obližnjoj ulici. A kad se vratismo, one utrčaše u dvorište i jurnuše pred štalu rođaka, da, kako često čine, vide krave, dodaju im koju travku (iz ruke da im jedu), da vide pse, da ih pomaze...
Pred stajom bejahu i oni ogromni koturi sena i gomila slame. Moje sestričine nekako se dosetiše da na slamu poskoče... jednom, drugi put, treći... Onda osetiše zanos, pa se još radije zatrkivahu i kikotahu, te podvriskivahu tako da se usnuli narod trzao iz sna. Ič ne mariše ni za pomenuti narod, ni za njihov san, a ni za moje dovikivanje (da pođemo) i oči koje se sklapahu. 
Kad skoči na omanju gomilicu sena, Mia izjavi: ovo je domaća trambulina! Pa ovo je puno zabavnije od hoverborda, dodade, poskakujući stvarno ko na trambulini (ne trebaju elastične žice onome ko ima mašte i energije).
Pa eto, vidite, rekoh zadovoljno, osmehnuvši se, a ne treba vam sto sedamdeset evra (ko za hoverbord, i to jeftiniji), dinara ne košta. 
Ne mora zabava da se kupi, današnja deca to danas uglavnom ne znaju, niko im nije (po)kazao, a njihovi roditelji zaboravili. Mi smo se u detinjstvu zavlačili u kupe šaše (ko vigvami), peli na stogove sena i kamare slame (desetinu metara uvis naslagane bale), pa otud skakali (njih tamo ne bih smela pustiti; na nas niko nije obraćao pažnju, a one su prezaštićene). Jednom mi se noge sabile u zemlju, nisam nekoliko trenutaka mogla da koračam. Ali bar jedan tren osetiš se kao ptica. I osmeh ti duugo, dugo ne silazi s lica. 
Ponoć beše već. Vampiri će sad, eej! Ali zastrašivanje nije pomoglo. (A i ti vampiri, ko za inat, sad našli da lenstvuju, nijedan iz groba bar načas da ustane, da toj igri u nedoba na kraj stane.) To svejednako skače i ciči. Jedva sam s privolela da odlože igru do jutra. I sutradan su odmah tražile da se vrate na novootkriveno igralište (dva hoverborda, obuzeta ljubomorom, jedila su se u hodniku).
Izađite, deco, u polje! Tamo vam je drveće, da se po njemu pentrate, izvaljena debla, da po njima hodate i da ih preskačete, tamo su livade, da kroz njih ko vetar jurite, tamo šume, da se izmeđ stabala vijate... Izađite, deco, napolje i uživajte!

Moje sestre su obe zahtevale večeras: hajde, hajde da vidimo kako voziš (a sve se nadaju da ne znam, da padnem ili bar posrnem... inače, kakvo im zadovoljstvo?)! Neću po dvorištu (samo širok drum), rekoh, nisam navikla, neravno je, a i još mi je sveža uspomena na one saksije s muškatlama (zbog kojih jauknem kad god kleknem na levo koleno il' zakačim negde levim laktom). I šta vi mene proveravate (i mom se zlu nadate), ajde vi stanite na hoverbord, da vidimo tu umešnost.

Moje sestričine su večeras snimkom dokumentovale moj vrtoglavi napredak na hoverbordu. I sestre su pomno gledale. Pa jedna primeti: voziš samo pravo, a ne vidimo da se okrećeš. Okrećem se, znaju to moje sestričine, vrlo dobro. No nije meni zadovoljstvo (još) kao njima da se izmotavam, no da voziiiiiiiiiim dok sve ide ko po loju i samo šušti (a kosa na vetru vijori). Uostalom, ne trčim ja ko june pred rudu, dosta što umem da se održavam stojeći, ne zapinje mi da vozim čučeći i klečeći (ko moji sestrići). A sa svakim danom biću sve bolja (od sebe, ne od drugih) i samo je to moj cilj.
Svet, čak i kad je rod najrođeniji, ne prašta (i ne voli) tuđe uspehe, ne može drugog u sjaju (makar i malecke) slave da vidi, a da ga ne pljusne prljavom vodom iz lavora ili mu ne podmetne nogu (pa da se posle podrugljivo ceri). ;)

Slatko grožđe i ljute osice

Jel ti se sviđa naše grožđe, upita me Matija. Daa, kako mi se ne bi svidelo. A stvarno, ne znam mu sortu, ali vrlo je ukusno. Doneću vam svaki put kad dođem, obeća on. (Eh, kad bi grožđe bilo toliko strpljivo.) I kliknu: jedva čekam Novu godinu! Štoo? Zato što tad neće biti osica (valjda uplate neki slavljenički aranžman na Zlatiboru, šta znam), nasmeja se tom priželjkivanom prizoru. E moj Matija, ali neće biti ni grožđa!

Bolje se privikni na to da nema ruže bez trna, ni grozdova oko kojih ne obleću osice i pčele. Još ti nisi čitao Njegoša, pa da znadeš: čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči! Zato beri grožđe, pa što brže trči!

Stršljen na terasi

Nije prvi put da se na terasi pojavi stršljen. Mislim, verovatno nije isti primerak, samo rođak onih pređašnjih, predstavik vrste i roja.
Odmah se uspaničila majka moja:

-- Živadine, stršljen, ubij ga!

-- Ma neeka ga (Živadin se ič nije uspaničio, nastavio jednako mirno da puši), nije vuk!
Uđite unutra, rekoh (ne mogu sad ja, kad on neće, da se bakćem oko ubistva, a i što bih dušu svoju teretila), i zatvorih iznutra ulazna vrata. (Rešenje je vrlo jednostavno i ne iziskuje ikakve žrtve i prolivanje krvi.)

Obrni ključ, doviknu moj otac podrugljivo.

Da čitaju vole, al' noge ih bole

Još nisam ustala, pa mi sestrići, jedno po jedno, uskočiše u krevet.

Ko čita ovu knjigu, upita Matija, dohvativši Mašinu lektiru. Niko je ne čita, rekoh pomalo ljutito, vuče se po kući, ali niko je ne čita.

Tu istu knjigu, pošto je i Matija spusti na krevet, dohvati Staša, sede mi u krilo, pa, otvorivši je nasumice, kao započe: dedaa, dedaa... Ajde ti čitaj (kad stariji neće), pohvalih je. (Kako se danima ne odvaja od nekog svog "udžbenika", Mia je primetila: Ona će sigurno biti neka naučnica!)

No odmah potom, ko da je urekoh, Staša mi, ozbiljna lica, pruži knjigu: ajde tii citaj, ne moogu ja, boli me noga!

Eto, čitala bi ona (naravno da zna, ko to ne zna s dve-tri godine) da nije tog bola (i ja pala s hoverborda, rekla mi jutros i crvenkasto koleno pokazala; a i Badi je jedao). Čitale bi i njene sestre. Ali BOLI... nekog noga, nekog uvo.

Želite li decu podstaći na ma kakvu aktivnost, potrebno je da učinite samo jedno: isključite kompjuter!

Senka jedina zna

Već nekoliko noći mi u mirnoj ulici (gde noću nema ni automobila ni prolaznika) vozimo hoverbord. Sinoć smo vozile redom od najmlađe do najstarije. I dok me pratila (jer ja sad vozim sama, ne mora niko da me drži), Maša gotovo kliknu: vidi, vidi svoju senku, ko devojčica! (Navukla bejah neke roze kratke šalvare, a obula zelene duboke patike. Dobro, za senku su te boje nebitne, ali meni nisu.)

Molim vas, gledajte me odsad isključivo u senku! Ja bez nje više nikud ne mrdam!

I rođaka, što stanuje uz tu ulicu (pa se zatekla u dvorištu), reče mi: svaka ti čast (što se usuđujem da stanem na tu opaku spravu)!
Nema ni za kog granice, kad želi da je (uprkos strahu od novog i nepoznatog) prevali (i pomeri). Čovek se uči, razvija i napreduje dok je živ. I uživa isto toliko. A mlad je koliko to njegova senka tvrdi.

Ovih dana glavna zabava mojih sestrića su baloni, punjeni vazduhom ili vodom (pa jedan prsne, tj. pukne, a drugi prrsne, tj. voda se iz njega izlije).
Ti baloni Mii i Maši poslužili su i kao implantati -- ćušnu po dva pod majicu, pa namah "ostare" desetak godina (i nabubre ko testo u naćvama). Imitirale žene na veseljima i napućene po društvenim mrežama. 

Juče, dok još ni oči ne bejah otvorila, Ignjat mi pruži jedan balončić veličine krupnije jabuke i drugi gotovo sasvim izduvan, prcvoljak. Želeo je da ih zavučem pod svoj jorgan (i sakrijem valjda; nadam se da nije mislio da mi trebaju pomagala), te upita: moDe ti (da uzmeš, da sakriješ, da sačuvaš, da staviš pod majicu... nemam pojma), MODE?
Ma šta će mi (ti čvrgavci), takve već imam. Da su neki pozamašniji, pa i ja da se podičim (kad na Samantu zaličim; šalim se, pu-pu, daleko bilo da mi grudi padnu u krilo).

Samo da vas obavestim: ja sad hoverbord vozim (skoro) kao mala! ;)

Ginekolog(ija)

Jedna od sestričina mi upisala srednju medicinsku, i to ginekološki smer. Otkud joj to, čudim se. Ne znam ni ja, njena mama kaže, od šestog razreda je to želela. Od šestog razreda, zaprepastih se. Pa meni to sve i sad gadno. A u šestom (šta u šestom, u OSMOM, pa ni u drugom srednje, kad sam morala da se opredelim) nisam znala gde sam šuplja... gde mi dupe, a gde glava, a naročito... to (da budem iskrena, nisam ni sad mnogo upućenija... mislim, a možda i ne, figurativno). U drugom srednje, kad nam je profesorka biologije govorila o porođaju (nama devojčicama; dečake je poslala napolje -- dobra stara vremena i tabui međ nogama žena), gotovo mi je pozlilo (eto, zašto je to meni trebalo, što ja trpeh takve muke kad nikome ne rodih unuke).

I rekla pomenuta mama, u šali, sinu, četvrtaku: I ti ćeš, kad porasteš, da budeš ginekolog. E, mama, brecnuo se sin (tonom kojim se sluti neizrečeno: šta lupaš!), ja ne znam ni šta ti je to.
Ne zna dete. A svi misle da je to leba bez motike. 
Pa ako ne ore i ne kopa, ne cepa ginekolog svilu. Narod konta da on samo uživa... u pogledu. Ono o čemu mnogi samo sanjaju, on ima u izobilju. Za šta drugi moraju katkad malo i da se pomuče, to se pred njim bez opiranja svuče. Ginekolog pobija mišljenje da ništa ne može da se radi s dva prsta. Njemu su i dva dosta.
Uostalom, to ti je kao da radiš u poslastičarnici, pa posle nekog vremena ne možeš više baklave očima da vidiš. Mali, voliš li baklave (od kojih ume da skoči šećer), poslušaj me (da predupredimo nesreću): odaberi drugo zanimanje!

Ako su napućene usne i istrćeno dupe sve što imate; ah, šta ćete, šta ćete kad ostarite (a hoćete, verujte, ničija nije gorela do zore: i napućene usne sparuše se i usahnu, i istrćeno dupe klone)?!

Donirala bih ja svoje srce, ali grehota da naslednik strada od tolikih jada, jer i u tuđim grudima to srce drugo neće znati do da pati, pati, pati...

Nije problem da padnem s hoverborda i nisu problem "ljute rane". Problem je što u autobusu ne mogu (dignutim) kolenom da se oslonim o sedište ispred svog. ;)

Kontrolisani izbor

Razna je vozila Ignjat doneo i u mojoj sobi izručio: jedan plavi vozić, narandžasto-zeleni kamion-mešalicu, beli auto mali, beli auto VEELIKII... Poređao ih na krevet i pita me: koji CeS ti (a kakva mi vajda, znam da ću sutra opet morati autobusom da putujem)? Mmmm... mogu ovaj? Narandžasto-zeleni kamion, pa najlepši je, a beše mi i najbliži. 
Taj moZe se polupa, objasni mi Ignjat i zanemari moju želju (pa šta mi nudi kad ne da). Za svaki slučaj, premesti ga na poslednje mesto, meni najdalje (da ga slučajno ne dograbim, uprkos njegovo upozorenju). I opet pita: koji CeS? Hoćuuu... ovaj! Razume se da sam opet pokazala isto. Pa šta ću kad volim narandžastu i zelenu. Ali Ignjat mi opet objasni: taj moZe se polupa! (Očito mu ne ulivam toliko poverenje da mi poveri volan svog kamiona; kud ovo vodi, danas ne da kamion, sutra mi neće dati hoverbord.) Vidis, vidis, pokaza mi (valjda slabija plastika), i hitnu niz laminat vozilo (ne bih li mu spoznala krhkost), koje se zaustavi kod peći. OceS ovaj, pruži mi lokomotivu, taj ne moze se polupa (jok ne može, samo se treba potruditi). 
Aj dobro, bolje išta nego ništa (nije mladoženja pa da zapnem: taj ili nijedan drugi).

Moj mali Solunac

Ignjat je ugrabio priliku da sestru gurne s hoverborda, verovatno ljubomoran što se i sam na tome ne vozi. Maša je tako poderala leđa da kmeči kad se po krevetu tumba.
Otac i majka ga grdili, a Maša plakala... On terao po svome (ni plakao, ni strepeo, ni pet para na grdnju davao). Kao odgovor na Mašine suze, protivargument, isturao svoje ruke, noge, leđa... Vidi mene, vidiS, vidiS... prstom pokazuje modrice, poderotine, bezazleno crvenilo... Da objasni kako to nije ništa strašno ili da sestra nije najgore u životu prošla, da nije jedina koja je ozleđena, pokazivao svoje ljute rane: ujela ga pčela, ogrebao se, ujeo ga komaJac... (podugačak katalog ozbiljnih povreda i stravičnih prizora... a ona plače zbog, zbog... toga što se skomatala s hoverborda; pa šta bi ti da ti je mušica na nos stala, stvora ti tvoga?!)...
Da mu sako nije povisoko u ormaru okačen, vala bi ga dograbio da pokaže ordenje sa Solunskog fronta.

Hm... Možda se iza progonstva Lastinih autobusa (i putnika) na BAS-ovu stanicu krije jedno veliko lukavstvo. Kako bez peronske karte (od 180 dinara za dan) mogu da uđu samo oni koji uplate mesečnu kartu za prevoz, tačno možeš da prebrojiš (na prste) koliko se ljudi ne švercuje.
Isto tako možeš biti siguran da na narednoj stanici čekaju mahom šverceri (i poneko što nije stigao na početnu stanicu). Tu za brojanje prsti neće biti dovoljni. 

Staša stoji na vrhu stepenica i na samoj ivici, ja u njihovom dnu. I samo li joj protepam štogod, osmehnem se ili pružim ka njoj ruku, ona se smesta ka meni baca (pa ako je uhvatim--uhvatim). 

To se zove (preterano, tj. apsolutno) POVERENJE.

Plakaćemo

Jedna baba se progura napred, da zauzme bolju poziciju, s koje puca pogled da razjapljen grob, i obrisa naočare, da joj šta (grumen zemlje, jecaj srodnika...) ne promakne.
Gledajte, pomislih (pomalo zajedljivo), gledajte! Svi ćete jednom tako! Svi ćemo jednom tako!
A dotle... možda je najbolje da se još sa kim posvađate, da još malo zavidite, da bližnjem oči iskopate... 

Pa kad se ko od nas upokoji, plakaćemo, nije problem, plakaćemo, ljudi moji.

Hoverbord, matoro kuče, lisica i muškatle

Taman sam mislila da se istuširam i bacim u krevet, kad se Maša pojavi s hoverbordom. Hoće da spava kod mene, ali prvo hoće da vozi hoverbord.
Daj da probam, rekoh, i ona mi ustupi svoje vozilo. Pošto zatražih, dade mi i svoje ruke, da se oslonim. Morala je da mi bude potpora i podrška (pa i ja sam noj, kad god zatreba). I onda reče: super, naučila si... ne mogu da trošim bateriju (čuva za sebe, pa ne ume ni da sakrije). Morala sam da je otpratim do jedne tihe ulice, kojom automobil prođe na svaka dva-tri sata, ili ređe. (Uzgred, bicikl je bolji jer hoverbord nezgodnim putem moraš da nosiš, dakle: ako je teži od tebe, treba ti nosač. Bicikl je bolji, osim ako si ti vlasnik hoverborda, nedovoljno snažan da ga podigne, a nosač tetka. Onda je svejedno.) Uličnog osvetljenja tamo nema, ali hoverbord sija (ne samo nama, videćete) ko svetionik.
Verovatno je zahvaljujući tom svetlu Maša u jednoj njivi (s koje je skinuta neka letina) uočila neobično stvorenje. Malo se posagnula na hoverbordu i glasno upitala: šta je ono, mačka... ili lisica? Gde, ja ne vidim ništa, rekoh. Pa tamo, uperi ona prstom u mrak. (Još ću ja ispasti ćorava i kriva što su mala slova u knjigama i tamne ko noć lisice.) Utom LISICA (jer ona beše, glavom, onom šiljatom, i bradom, pa i dugim repom) izroni iz najgušćeg mraka i krete na nas. Možete li to da zamislite? I lisice su načisto poludele ili se pripitomile. Besna mi ne deluje (pa nema joj pene na ustima, ne kidiše, ne nasrće na nas... mada nas je iz doobre blizine pratila). Ali uopšte od čoveka ne preza. Maša odmah stuknu unazad i povuče i mene. Nije mi dopustila da se vratim i uverim se s kim imamo posla. Plašila se da nas lija ne ujede. A lija se nije plašila ničeg. Čoveče, kakva drskost! Gleda nas u oči, kao i mi nju. Zna ko smo i mi znamo ko je (i kakve su joj namere -- voli piletinu), a ič se ne boji i ne povlači. Sledila nas još koji metar kraj dvorišta, pa se vrati i iza dvorišta zađe, a u dvorištu zalaja pas (kani li da se omrsi, moraće baš da stisne petlju).
Kod kuće opet iznudih od Maše koji minut vožnje. Čak mi je uspelo da se krećem i bez njene pomoći. Doduše, mahala sam rukama ko vetrenjača, ko propeler. Maša kaže da samo treba uspostaviti ravnotežu. Jasno je i meni u čemu je caka, ali treba to postići. Dotle samo nemoćno gledam kako mi se to čudo vrti ukrug i ide kud mu volja (nikako da mu razumem ćud). I dvaput navalilo da me dogura do stola, na koji, nemajući izbora, sedoh.
Konačno se Maša ubaci pokraj mene, da se vozimo zajedno. I smejasmo se od zadovoljstva u jednom smeru (do stepenica) i u drugom do saksija s muškatlom. Tu smo naletele na jednu i strovalile se koliko smo teške. Jaoo, ugruvah se, kukuu. Ostade mi krasta gadna na kolenu, na laktu, poderotine na nadlanici... Kad se majka pojavi na terasi, vukla sam se kao ranjena, i kao pokisla. Ona se kliberila, a za sve je kriva. Nadžogerila nam one muškatletine nasred staze. A hoverbord voli da hvata krivinu.
Kasnije Maša uze hoverbord i krete da se vozika po sobi. A soba mala za takvo šta. Zato Maša zveknu u vrata regala, odvali ih, a sama se sruči kraj kreveta. Jedan-jedaan (da ne bude da sam samo ja pala... iako samo ja imam za to dokaze)! Mašo, rekoh potom, skloni hoverbord u hodnik, nosi mi s očiju tog zlotvora.
Otac me jutros podbadao kako se kuća tresla od mog pada (baš on zna, spavao je ko top), a majka se pitala jesam li u stanju da ustanem (jašta, i na hoverbord da naskočim; pad je deo uspeha i neću da se predam). Neki će sigurno reći: tako joj i treba, matoro se kuče ne uči da laje. Al' ja ne pristajem... ni da omatorim ni da prestanem da lajem.

Hover ŠTAA?

Pre nekoliko dana Mii je stogao hoverbord (i Maši danas; al' će biti zabave). (Ako se pitate ŠTAA, izguglajte, vidite sličicu. Miine babe, kojima je ona neumorno pričala o pomenutoj spravi, sve su tupo u nju zurile, pojma nemajući o čemu to ona zbori... dok nisu videle.)

I onda ga po dvorištu isprobavala. A svi mi okupljeni (tušta i tma, brojna familija) zurili smo iz prikrajka (ko sa stepenica, ko od kapije, ko stojeći kraj saksija s muškatlama...), davali instrukcije i bodrili je. Izgubi li ravnotežu, može lako nos da pobode u beton.

Pa za šta se drži, čudila se (i brinula) moja majka s terase. Ni za šta, rekoh, a može (ipak ima izbor) za dupe ili za uši (jedino; ako joj neka vajda).

Tu može da pusti i muziku, rekosmo babi. Hoćeš da ti pusti (ne daj bože i daleko bilo) Radio Klas, našalih se, ajd naruči nešto. Može ona "Moga Mila pogodila šljiva", izrazi majka muzičku želju. Pribavićemo za neki sledeći put. 
A nije mi teško ni da ispevam moderniju verziju: Mooj Miilee ne može da hodaa, strmeeknuo se gadno s hoverbordaa... Jooj, Milee, života ti (ugroženog) tvogaa, okaani se vožnje hoverbordaa!

Neslana šala

Jesi li ti ćorava ili nisi, upita Matija danas, otvarajući moju primamljivu ciklama futrolu. Ako nisi, zašto će ti onda naočari, dodade, izvlačeći ih iz futrole. (Sinoć sam ih baš stavljala, ali on je buljio u tablet, pa nije primetio.)
Prvo, kad neko nosi naočare, ne kaže se da je ćorav (mogao bi da uvredi neko siroto dete). 

Nisam ćorava (sem kod oba oka), već su, poslednje dve godine otprilike, slova u knjigama koje čitam postala neverovatno sitna i bledunjava. Apelujem na sve štampar(ij)e da se manu ćorava (evo ga opet!) posla i nek slova, ko nekad, budu pozamašna i jasna. Stvarno vam je neslana šala (da slova budu tako mala)!

Kutak za čitanje

Snalazim se kako znam, kopam nogama i rukama da sestričine privolim na čitanje. Ja dajem sve o sebe, a one se ne daju.
Danas se setih pa Mii ispričah kako sam ja čitavu lektiru za četvrti razred (a bilo je tad, napomenuh, jedanaest, dvanaest ili četrnaest knjiga) pročitala u leto posle trećeg, sedeći u građevinskim kolicima.
Ona se osmehnu, to joj bilo zanimljivo. Kako nam kolica (neka druga, u lošijem stanju) bejahu u vidokrugu i nadohvat ruku, ponudih da i nju tako ušuškam, ne bi li se konačno posvetila Robinzonu.
A gde su tad bila druga deca, upita. Isto kao i sad (ova što se po dvorištu vrzmahu), svud oko mene (pentrali se po jabuci, jurcali, dernjali... a ja ništa nisam čula, kad duboko u svet mašte zaronim).
A kako si ti sedela, pita. Tako i tako, rekoh, pa joj pomogoh da i sama isti položaj isproba. Sačekaj,doviknuh hitajući ka kući, da ti donesem zeleno ćebence. Prostreh joj u kolica i ona se, sa smeškom smesti. Jedva da je naslov čitala (pet-šest minuta), kad mi doviknu da s terase donesem i žutu krparu, biće mekše.
Jaoo, kako je teško danas ugoditi čitaocima. Ali dobro, i to sam udesila.
Međutim, u kolica uskoro uskočiše Ignjat i Staša. I tu su se na smenu baškarili. Staša je tobože i čitala Miinu knjigu.
Nije kome je rečeno i namenjeno, nego onom ko ima više volje.

Jovanka, baba i žaba

Još tako mala, Jovanka je vrstan lovac. Uveliko lovi bube, zjala se podrazumevaju. 
A večeras kad na terasu, ko s neba da je pala, banu žaba (od koje mi se sestra i majka prepadoše, kažu: znaš KOLIKA je bila) i skoči tri koplja uvis, Jovanka skoči za njom... i ščepa je. Ako sam dobro shvatila sestru, žaba se potom istrgla i pobegla u noć.
Jovanka je ostala kratkih rukava. Ako je neka zbunjena, pa pomeša babe i žabe, teško mojoj majci (babi mojih sestrića). Kad Jovanka poskoči iz trave, žabu ili babu to
 će koštat' glave!

Došla sestra s decom na nekoliko dana. Puna nas kuća, pa smo se morali nekako rasporediti po krevetima i svi smo se istumbali. 
Dok smo Mia, Maša i ja preksinoć do kasno šetale, tata je izgubio kompas i nađosmo ga u krevetu gde inače spava, a koji je date noći pripadao nama. Ustao čovek, išao do kupatila, pa, bunovan, legao u pogrešan krevet. I naredne noći ponovilo se slično (samo mi već bejasmo u postelji, spremne da branimo teritoriju). Odškrine vrata i upali svetlo, proviri kao sablast, a ja, kako sam još blenula u monitor, prepadnem ga: gde ćeš, mi tu spavamo. Tako jednom, tako drugi put (dok konačno ne nađe svoje mesto). Izgubio totalno orijentaciju, pa iz jednog kreveta ustane, a u drugi hoće da se vrati.
Malopre, kako su sestra i Matija (smešteni u mojoj sobi i mom krevetu) već uranjali u san, moradoh da isključim laptop i prebacim  ga u drugu sobu, tamo gde spavam (da kucnem koju reč pre no što san i mene savlada). 
Ponela u jednoj ruci gaće (iz svog ormara, da se istuširam kasnije) i mobilni (da mi, zapne li, osvetljava put u noći), a drugom ščepah laptop skupa s onim postoljem i kablom. I kako iskoračih iza kreveta, u mrklom mraku (laptop sam bila upravo isključila; ali znam ja svoju sobu ko svoj džep), udarim u tabure (udarivši u njega, odmah sam ga, i u mraku, prepoznala), pomaknem ga smesta i strovalim se kraj njega na patos, cerekajući se nakon psovke. Sestra skoči smesta iz najdubljeg sna, prepade se da sam se ozbiljno pokršila.
Ni gaće ni laptop nisam ugrozila, čvrsto ih držah  i dalje. Zato sam nagnječila stisute šake i na dva mesta zasekla noge. Obogaljila me sestra. Pa šta trpaš tabure tu, progunđah s poda, ko da si mala beba, pa ćeš pasti s kreveta. Tu mi je telefon, budalo, reče ona, mogla si da mi ga polupaš. 
Ma nemoj, a što je moj laptop mogao da strada, bez njega da ostanem -- šta je veća nesreća?! Bez nogu i đene-đene, snašla bih se nekako, ali bez laptopa ne mogu život da zamislim.

Molim hakera Fabricja Bambrila (svi znate o kome je reč, iako sam ga ja na svoju ruku transkribovala), da se preko mojih prijatelja ipak ne kači za mene (javljeno mi je da ima takvu nameru, ko da sam ja čiviluk). 

A sigurna sam da i neće -- kakvo mu zadovoljstvo da čita tekstove koje ne razume (a od Gugla mu slaba vajda).
Ima toliko interesantnijih žena na ovoj mreži: našminkane, doterane, napućene, nagužene, istrćene, isrpšene... I mnoge ne mora ni da hakuje, svaka bi mu dala... šifru. ;)

Pre neki dan dvojica se autima trkala. Jedan izleteo uzbrdo, pa zveknuo u banderu. Bandera se prepolovila, zemlju ne dodiruje, sem nekim patrljcima. Gornjim delom naslonila se na telefonski kabl (donjim na gvozdenu ogradu dvorišta). 

Mnogo puta to je prijavljeno nadležnima. Nisu se potresli (ni zbog ograde, ni zbog bandere, ni zbog potencijalnog stradalnika na drumu); jak je kabl, kažu.

Nedelju je dana otad prošlo. OK, videli smo, kabl je izdržljiv (skidamo kapu). Valjda se čeka da pukne i da bandera nedužnog prolaznika, obrušivši se na njega, na onaj svet otpravi. Posle, konačno, mogu da se preduzmu nužne mere.

Džoger ili autobus

Sutra da obrišete pod u kuhinji i hodniku, naredi moja sestra, prolazeći kućom kako bi obavila kontrolu.

Čuvši to, rekoh Matiji: Ja idem u Beograd! (Pametnije mi je, bolje i ugodnije. Dotad sam se kolebala; slika džogera u mojim rukama i mene u teškim mukama, začas me naterala da odlučim.)
Idem i ja s tobom, reče Matija (ne zbog džogera, njemu bi to bilo zabavno, kad bi mu dopustili da ga koristi). I još upita: Je li brz autobus ili spor? Pa, nadam se, dovoljno brz da njime od kućnih poslova uteknem.

Čaša na pisti

Na stolu pod jelovinom bejahu silne, uglavnom prazne, čaše. Iznenada među njih na sto slete jedan sivi avion, kojim je pilotirao Ignjat. I jedna čaša, o koju se avion očešao, ciknu uspaničeno i rasu se u paramparčad.
Nisi ti, Igo, kriv, umiri ga majka, kupeći krhotine. Naravno da nije, rekoh, šta će čaša na pisti!

Sprej za muve

Pre neki dan sestra od strica kupila neki sprej za muve. Je li dobar, pitam. Ma uzimala sam, šta mu fali, dobar je. Sumnjam da bi se mušice složile, da ih kogod pita za mišljenje, rekoh. Ako je dobar, dobar je sa stanovišta onih koji palcem stisnu prskalicu.
Danas moja majka, nameravajući da se otarasi muvljih napasti, poprskala sprej po čitavoj kući. I vrlo brzo se setila da u kući mora da uradi nešto... i još nešto... pa još nešto (što joj se ne odlaže). Ide po kući i kašlje ko mahnita (zamalo da se prestavi).
Potom se i ja nađoh u nekom poslu. I mi kašljemo, kuća se trese, previjamo se do zemlje, malo je falilo preko reda bogu na istinu da odemo. A muve lete tamo i ovamo, opuštene (samo kolo što ne povedu), kao da ih se taj pokušaj genocida ama baš ništa ne tiče.
Nije kome je rečeno (od spreja crni petak da pristigne), no ko je nepromišljen (i ne kloni se zatrovane sredine, a muva nije).

Tata igra go(l)

U selu poviše nas prošle večeri otpočeo turnir u malom fudbalu. Zet već beše otišao da motri svoju ekipu (mator konj, valjda se igranja manuo). A Staša se doterala i, sva važna, kaže: idem g(l)edam tatu (kako) ig'a go(l)!
Igra GO (matora bitanga, bruka decu)? Pa sigurna sam da će biti gužva, biće pune tribine (posmatrača). I sigurna sam da će na turniru biti zabeležen rekordan broj posetilaca. ;)

Pre neki dan, čim autobus krete za Beograd, ja zapadoh u (sva je prilika, čvrst) san.
Negde na ulazu u grad ja se trgoh i ostadoh načisto zbunjena nekoliko trenutaka. Gde smo to, upitah se. Ja se vratila u grad, prepadoh se. Kad li sam i kako prešla na ovu stranu, pokušah da se prisetim. (A očekivala sam da uskoro stignem kući. Što je babi milo, to joj se i snilo.)
I onda mi sinu: pa ja se i nisam vraćala kući; jutro je, od kuće idem.
Jaoj meni, kad ja ne spavam gde i kad treba (no me san obara gde mu se ćefne), pa više ne znam da l' sam pošla' il' sam došla.

Pita tetka Miu: "Kako ćeš ti sad kad pođeš u peti razred?"
A Mia već zna. "Sve sam smislila", kaže, "imam plan"! (Jašta, dobar plan je pola posla.) "Prvo, kad dođem iz škole, odgledam neki crtać; onda ručam, pa malo spavam, a kad se probudim, uradim domaći i učim."
Jasno, zna dete prioritete.
Gledala je ona godinu dana stariju komšinicu kako se iz škole dovlači ko iz višegodišnjeg rata. Zna ona kako je taj peti ozbiljan i težak, ali neće dopustiti da od njega strada. Mia ima valjan plan.
Neispavan čovek kad mu stomak pun nije ne može s lekcijama boj da bije.

Najmanje dvaput odjutros sam se osmehnula. Najmanje dvaput pomislila sam: život je lep! Oba puta zastala sam da malo uživam u prizoru.
Jutros sam nasred dvorišta spazila psa Gišu kako s jednim od panjića (Ognjen svojim psima voli da daje kolektivna imena) spava pod zracima jutarnjeg sunca.
Maločas na Slaviji videh baku i deku, drže se za ruke. Baki roze ram od naočara, seda kosa dignuta u nemarnu punđu, obučena u belo, puca od vedrine. Prešavši ulicu, zastadoh, da malo duže posmatram i smešim se. Divno je sresti voljenje, a još divnije što (i u tim godinama) postoji.
Život je lep kad sija sunce, kad imaš nekog i kad voliš!

Kad god se neko na javnom mestu smeje, a sam je, i ja pomislim, ne znam zašto, da je ludak (što je, nažalost, često tačno, drukče se ne bi usudio).
Toliko je ljudi namršteno, da ti se ne čini normalnim onaj koji štrči, tj. kikoće se, cereka, kliberi, ceri, pa i smejulji.

Strašan san

Prošle noći sanjala sam strašan san.

Predsednik opštine, a potom i Lazar Ristovski pokušali su da me privole, tj. nasamare da budem aktivista jedne (pogodite koje) stranke.

Ne mogu vam reći koliko sam bila srećna kad sam se probudila. Zamislite taj užas da sam potpisala! Kako bih sebi u oči pogledala?!

Ja sam uvek bila vanstranačka ličnost (mislila samo svojom, kakvom-takvom, glavom) i takva ću i umreti (nadam se ne pre vremena, u snu, od ovakvog stresa). I posle buđenja još dugo sam bila prestrašena.

Svom detetu, mužu, ženi niste rođendan čestitali ako to niste na Fejsbuku napisali. Mužiću moj (sporije kucka jer joj mužić nedavno modricom zatvorio jedno oko), ljubavi najveća, srećan divan dan! A muž i nema Fejsbuk.

Zamišljam scenu: dvogodišnje dete glođe prljavu papuču na podu, a majka na Fejsu kucka: Sine, srećan ti drugi rođendan, ljubi te majka, da si mi živ i zdrav...

Ili ritne nogom dete, koje glavom zvekne o ormar, jer je ometa dok pokušava da postavi šezdeset osam fotografija, uz koje će napisati: moj život, ceo moj svet, ljubav (ne znam reč koja mi je toliko otrcana i gadna) najveća!

Pa diskonektuj se, zagrli dete, poljubi ga, razgovaraj s njim, igraj se, čitaj mu slikovnice, vodi ga u šetnju...

Licemerje i praznina...

Šetanje

I Staša i Ignjat mnogo vole da šetaju. I jedno i drugo svaki čas kažu: ajmo ceetamo (ili seetamo, u slučaju ovog drugog)! A trenutak potom dignu uvis i ruke i glavu, vapeći: uzmi me!

I jedno i drugo najčešće šetaju tako što tetki na kuku (kad jedno, kad drugo) sede, od čega se, priznaju, često umore (malakšu i poblede).

Dok sam se brčkala u moru, zet se za mojim leđima sa svojim rođakom dobacivao loptom. 
U jednom trenu začujem kako im se neki čovek primakao i započeo diskusiju o utakmici odigranoj prethodne noći (gledala ova dvojica u Sutomoru). Razmeniše pokoji komentar, pa pridošlica, kad se "zbližiše" najzad upita: može li trojka? I ova dvojica, bez oklevanja i nedoumica, pristadoše.
Ja se samo nasmejah, ne osvrćući se na njih: Vidi, vidi kako mi je zet liberalan, ko bi rekao! ;)

Ignjat se, ko i većina dečaka njegovog uzrasta, loži na Spajdermena.
Baš ti je ružan Spajdermen, rekoh mu jednom na moru, tek da ga najedim (čuče u meni mali sadista i kontraš, jedan se uz drugog stisli), mada moj sud nije daleko od istine (doduše, moram priznati, Spajdermen je još i dobar, kakve su nakaze likovi u modernim crtaćima; verovatno je i zgodan, no ja muško telo ne gledam iz tog ugla; kad bolje razmislim, nije do ugla -- ne gledam uopšte). 

E nijee, lep je, usprotivi se on (ko da mu je Spajdermen brat rođeni). Jeste, kad stavi masku (pa se ne vidi kakva se grdoba po zidovima pentra), složih se ironično (i prećutno sebi dadoh jedan poen).

Školske uniforme

Od ove školske godine planira se uvođenje (tj. vraćanje, gledano iz mog ugla, nakon više decenija) školskih uniformi.
Pa ja baš volim to, reče, gotovo ozaren, Ognjen. I, da potkrepi svoj stav, dodade: neće one k....piip-piip da nose markiranu garderobu (a on može?), tj. neće im se videti. (Zašto li pominje samo devojke? Isto će pravilo važiti za njegove vršnjake. Ali šta njega briga, školu je završio, lako mu da pametuje kad se na njegovu grbaču uniforma neće svaliti.) A ko će da im sakrije patike (ili sandale, svejedno: neke su najmodernije, koštaju preko deset hiljada, a nekima kineske od jedva hiljadu), iznesoh pitanje kao kontraargument.
Setih se i one zablude kako bi uniforma potirala tj. kamuflirala socijalne razlike. Ma nemoj, a kad jedan jede sendvič s pečenicom, a drugi s nekom podrigušom? Ili, ovaj prvi ne ispušta iz ruku najnoviji ajfon, ajped, android i kako se sve zovu ta čudesa (koja samo imenom znam), a drugi stidljivo kucka po nekom prosečnom samsungiću (koji su mu roditelji uzeli za, kobajagi, dinar)?
Ognjen se (u šali) brecnu: A dokle ćeš ti da mi kontriraš? (Već me neki dan prekorio: ti uvek moraš da me demantuješ!) Nasmejah se, pa se osmehnu i on: Sve dok se ne budem slagala s onim što kažeš.
Kad sam ja išla u školu, niko nije voleo da nosi uniformu. Ja sam je doduše nosila i duže no što je trebalo. Ne znam zašto. Nisam skrivala razlčitost (niti sam mogla skriti), nisam se štitila od fleka.. Možda me bilo strah autoriteta, pa dok su se drugi otvoreno opirali (i kecelju tobože redovno kod kuće zaboravljali), ja nisam imala petlju (a kecelju jesam).
Nosili smo one  teget keceljčine (da budem iskrena, trikoi na fizičkom daleko su me više užasavali, trebalo je smisliti kako da ih izvrdaš), rekoh, imam tu u regalu.
(Jedino je pred polazak u školu kecelja, više plava no mračnoteget) u meni izazvala ushićenje. Imala je polukružnu kragnicu, polukružni džepić, i na njemu izvezene diskretne cvetiće. I označavala početak novog doba u mom životu. Na meni je bila keceljica, u meni silni snovi i nadanja... Kad je skinuh, sve se začas raspršilo.) 
Pa dobro, reče Ognjen, sigurno će nešto... Atraktivno, moderno, iskreirati, prekidoh ga. Pa da, složi se on.
Aha, lepršave suknjice od tila, one fensi (šta god to značilo), pa kratke majičice, da se vidi pupak, pa pirsing na pupku: da piše OŠ Ta i Ta, pa da se zna ko koju pohađa...
Ognjen se zasmeja (a mora da mu se zamišljeni prizor i dopao). E, moj Ognjene, ti misliš da će to neko osmisliti da bude dopadljivo i budi požudu (ovo drugo, razume se, i ne treba)? Gde si video uniformu da valja?
Ne volim, brate, ovaj bratiću, ništa što se nameće. I ne volim jednoobraznost. Ali, hajde, nek me neko iznenadi i zadivi kreacijom školskih uniformi. Da mene neko pita, ja bih odmah birala zelene. Ili svaki razred drukče. Evo zamišljam to šarenilo i smešim se od radosti.

Granice

Kad god treba da se jede, ona je prva za stolom. Mada je sto nebitan, može i s nogu. Ne treba je ni moliti ni terati. 

A nekad onemoća, pa dođe do nerazrešivog sukoba s očima: oči bi (ne mogu da glede da ona ne pojede), ali stomaku više ne paše.
Sinoć tako sedi Staša za stolom, u majčinom krilu, nešto zlovoljna (beše vreme spavanju), a pred njom žuta vangla puna lubenice. I gleda ona, gleda, te dohvati parče, pa ga odmah ostavi, odmahnuvši glavom nevoljno: ne mogu (a niko je niti nudi niti tera). Malo potom dograbi drugo, gleda, pa opet odmahne glavom, prosto ljuta (na sebe ili ko zna kog): ne mogu, i vrati lubenicu natrag na gomilu.

Teško je prihvatiti činjenicu da svak negde ima granicu (do koje može jesti lubenicu).

Nasad jaja

Koliko ćete da vam ispržim jaja, pitala je baba. Jedno, uzviknu Maša. Jedno, doviknu Mia. Deveet, odazva se i Staša. 

Eto, ne misle svi (naročito ne oni koji se u brojeve još ne razumeju, a brojanje natucaju) da je skromnost vrlina. Tolicko dete, a nasad bi jaja da izjede!

Porodični noćni teatar

One  se igraju kuvarice i konobarice, a moja je ("nezahvalna") uloga da jedem lubenice (mogla sam i palačinke s kremom i plazmom, al' ovo sam naručila). ;)

Mia: Aj ti mi čitaj (Toma Sojera), budi srce!
Ja: Aj ti meni čitaj, budi bubreg (ili jetra, šta ti volja)! ;)

Kad god neka od mojih sestričina pusti vodu (da iz česme šiklja), ja dreknem iz petnih žila: ne moraš toliko da pustiš!) Dok trljaš zube ili sapunjaš ruke, česma može i da se zatvori.
Pa ne može se tako baš puno potrošiti, podsmehnuo bi se neko, neće se cifra na računu drastično izmeniti.
Ja ih i ne upozoravam zbog računa (koji sama i ne plaćam), no zbog toga što su prirodna blaga POTROŠIVA (i što neko negde vapi za kapljicom vode ko ozebao za suncem; uh, gadna, makar i fiktivna, kombinacija sunca i nestašice vode). Pomenuti neko tek tad bi bio zbunjen i pomislio: ova nije normalna!

Žare i pale

"Devojka pali i žari, a tek joj je dvadeset godina." Veoma mi je zanimljiv način na koji novinari žele da saopšte kako neka spodoba silikonskih usana menja momke ko čarape, koje pucaju čim ih natakneš (a tek joj je dvadeset godina, skidam kapu).
Po tom kriterijumu, one tete što su nekad (dok ih migranti ne baciše u senku ili divlji ne isteraše pitome) u drečavim helankama šetkale oko Ekonomskog fakulteta (a na pamet im nije padalo da se školuju) žare i pale takođe, ako ne jednako, ono bar približno toliko (zavisi, kako kad, nije svaki dan Božić).

Ime i (ne)zgodne rime

Spustih se juče u prolaz kod hotela Moskva, pa slučajno do mog uha dopre kratak, opscen razgovor dva čistača (ili bih morala reći radnika Gradske čistoće, to kao zvuči otmenije, kao doktor nauka; da napomenem: nikakav značaj ne nosi zanimanje likova u ovom tekstu, niti koga, sad ili ma kad, omalovažavam), verovatno samo jednu od niza pošalica kojom prekraćuju vreme i posao čine ugodnijim.

Stariji pomenu neku Maju, u nominativu. Dakle, Maja (ne znam je li fiktivna, pomenuta samo zbog rime, ili stvarna, i u kakvim je, ako jeste, odnosima s pomenutima). A mlađi, pre no što nategnu flašu nekog soka ili vode (previše od mene očekujete ako mislite da sam to zapazila), zloupotrebi rimu na Majinu štetu (a možda i ne, da ne govorim u njeno ime), što će potom učiniti i stariji kolega.
Elem, stariji reče Maja, a mlađi (prilično ravnodušno, bez imalo uzbuđenja, što bi se moglo očekivati usled takvog, makar i zamišljenog, nametnutog, Majinog angažovanja): "ize mi j...". 
Na to se stariji, ne prestajući da mlati metlom po betonu, nadoveza (da se i on okoristi smelošću mlađeg): i moja i tvoja (računa, đuture, da se i on ovajdi -- šta joj teško, kad već obeduje...).
Slični pesnici metlom i stihovima (i ko zna čime sve) mašu i po vašem kraju i u (ne)zgodnu (opet ne bih da govorim u njeno ime) situaciju dovode neku Maju.
Roditelji, stavite prst na čelo i dobro promislite kako ćete svoje dete imenovati, tj. kakve će sve rime muškarci nizati uz to ime.

Mala tela i velika dela

Otkako nosi ortopedsko pomagalo, Ignjat se često stidi, povlači u sebe, gde zadržava i nešto što ne bi smeo. Osim što je to neki psihološki problem, očito mu je i stolica tvrda, pa (kad se uzme u obzir uzdržavanje, razumljivo i zašto) obilna.
Po ceo dan on se stiska. Naiđe li mu nagon, sedne, tj. priljubi dupe uz beton ili travu, prigrli kolena i sav se udubi, nastojeći da  neminovno bar odloži, ako ne može da spreči. Tek kad dođe stani-pani, on se oslobodi terata i vrati mu se osmeh.
Pre neki dan zatekli nam se u dvorištu moja drugarica i njeni sinovi. Kad Igi ustade s noše (na koju ipak nekad uspemo da ga nagnamo), mi svi s osmesima od uva do uva pogledasmo, mi svi kliknusmo bravooo, mi se svi podadosmo (za druge) nerazumljivom veselju... Dečaci se takođe pridigoše s klupe da vide o čemu se radi, pa se, smešeći se zbunjeno, vratiše nazad. Ne znaju oni kakva je to muka. 
Uostalom, što da mu ne tapšemo? Ima odraslih što znaju da okupe hiljade ljudi, koje autobusima dopremaju u istu svrhu: on da k.nja, oni da aplaudiraju, skandiraju i hvale.
Danas ga taj trenutak zateče dok se  kiša skanjerala da li da pada ili ne, pa u poslenjem trenu (pre no što kiša osu) samo strča niz stepenice, skinuvši i odbacivši gaće usput, te se kraj stepeništa olakša. Satima se, pa i danima, nećka, dok ne dotera cara do čmar... ovaj, duvara.
Moj otac sat vremena nije mogao da dođe sebi od čuda. Toliko?! Pa da li je moguće da on tolicki takvo delo za sobom ostavi? Vidi kako dete dobi raspoloženje, ponavljao je. I ti bi na njegovom mestu dobio raspoloženje, rekoh podrugljivo (nekad ne umem drukčije, i ne mogu, a vala i neću), a verovatno i šuljeve. 

Sunce, vrati se, sve ti je oprošteno, i prognaj nanovo duvanski dim na terasu i u dvorište!

Kanda se ovom krevetu užurbano primiče crni petak. Gde god na njega kolenom priklekneš (koliko da nešto na tastaturi čukneš), popuste neke žice i federi (jasno se čuje). Uleglo u jednom uglu, uleglo u drugom... Ja, šta ću, okrenula ga tako da mi ulegnuće bude pod nogama. Ali, iskroslo novo...
I to sve još nije problem dok spavam sama (strana do zida je još kako valja). Ali sad krevet delim sa sestričinom. 

Kičma mi se noćas polomila, jadam joj se večeras. I pre no što joj predložih zamenu mesta (jer manja je i lakša, mlađa, a kičma joj zdrava -- možda bi lakše neudobnost podnela), Mia se sama ponudi: mogu ja tu da spavam! Ali kako joj do svesti dopre da se moja kičma napatila, odmah odustade: neću da mi se kičma iskrivi!
Pa u pravu je, računa: moja već u autu (ne vozilu), ne vredi pet para; šteta da još jedna, pored te bangave, strada.

Nudim besplatno lektorisanje kraćih statusa (duži bi zahtevali više vremena, a vreme je novac) za društvene mreže.
Nek se čitaoci smeju statusima, a ne pravopisnim greškama.

Videli smo dupe (ko dupe); daj sad skener glave, da vidimo ima li i tu čega za divljenje. ;)

Tolikih sam se dupeta na Fejsbuku nagledala da mi više ama baš nijedno ne izgleda impresivno. Slikajte se spreda, ako boga znate!

Osetih da se Mia uspravila na krevetu i potom na prstima ode do stočića. Znam šta je odatle podigla i uputila se ka vratima. Progledah da je prekorim: Nisi oči otvorila, a uzela tablet (dok Tom Sojer na tom istom stolu čeka)!
Samo da ga "ostavim" (što u kuhinju, nemam pojma; zar mu ovde nije bilo jednako udobno?). Kad se vrata za njom zatvoriše, pridigoh se i prebacih laptop u krilo.

Poučite decu vlastitim primerom.

Videla sam (prvi put) zelene gladiole! Ahhh! Ne volim rezano cveće, ali sam dvaput milo trepnula.
Plativši račun za struju, vratih se istim putem -- na gladiole se osvrtoh. I, smešeći se, trepnuh i uzdahnuh.
Ako se udam ili umrem (kanda je druga mogućnost verovatnija i zagarantovana), ispletite mi venac od zelenog cveća.
Zeleno, VOLIM TE (do neba), zeleno! I to je jedina ljubav za koju sam sigurna da mi je uzvraćena.

Samo ste kukali, mnogo vam 50 stepeni: ne možete da dišete, ne možete da spavate, ne možete da jedete... il' s jednim slovom drukčim...
Sad zazimilo (nema ni 40) i odmah sam se prehladila. Evo me kijam, bez ruku knjige listam.

Ko tebe kamenom, ti njega hlebom -- hrišćanski je.
Ne zamerite, preci, ako preverim: ponestaje mi hleba!

Zvona u zoru

Pretpostavljam da je dugo već vukao taj konopac i klatio zvono, koje je tek pred svanuće dobilo takav zamah da me otrglo od sna. Pomahnitali zvonar tad je već visio o konopcu i ljuljao se skupa s vrištećim zvonom.
Kad sam konačno otvorila oči, zvona su galamila kao utamničene, a prestrašene, kokoške, kad među njih bane kakva zver. Ružoprsta zora, koja je jednim prstom kopkala po mojoj postelji i srcu, nije ih umirila niti odagnala tamu. Zurila sam tupo u taj jedva vidni tračak svetlosti, što je kroz prorez na roletnama prodirao do moje duše i sekao nemilosrdno, ne mareći što sam tankim nitima još za san vezana... 

Dlan mi se oteo i lagano prelazao preko tog dragulja kojeg nema (iako je povremeno na njemu svetlucao poput prstena). Spuštao se potom nežno od glave, preko vrata i snažnih ramena, niz glatka leđa... kojih nema (mada su mi okrenuta). Za dlanom su se spuštale sanjive, gotovo detinje, oči, pokušavajući uporno da vide i zapamte odsutno.
Potom se zora žurno izgubila, pridižući rukama ružičaste skute, kako je ne bi saplitali i sputavali (srećnica, kanda nekome u zagrljaj hita). U praznoj sobi, kraj prazne polovine kreveta, na kojoj je maločas snivao sanjani,  dok odzvanjaju mačevi koje ukrštaju noć i dan, belasa se samo jalovi trbuh (pospan i primamljiv, vapeći za dlanom kojeg nema). A negde duboko zvoni mahniti zvonar.

Milost božja po Fejsbuku šeće

Užasno me iritiraju na Fejsbuku slike ikona i manastira, odnosno busanje u grudi zbog TOBOŽNJE religioznosti.

I moja tetka objavila neku sliku Ostroga, na kojoj piše: Lajkuj i podeli ovu sliku i pratiće te milost božija sa Ostroga (valjda odatle kreće; lepo je vidim kako se, ko prebijena, vuče za lajkovima i proklinje društvene mreže, zbog kojih nema mira ni počinka: te drž' ovamo, te drž' onamo).

I još pod slikom napisala: Amin +++. (A tek mi to ide na živce i ne znam da li da od jeda pogrizem prste ili da crknem od smeha.)

Ne odoleh da joj, smejuljeći se, pod slikom ostavim dva komentara.

Tetka, pazi, mislim da te neko prati!

U, pa to je milost božja, nisam je odmah prepoznala!

Ej, narode, milost božja po Fejsbuku šeće, samo onaj koga mrzi da lajkuje imati je neće!

Tek što motor pristade u dvorište, ja pohrlih da preuzmem male sestriće. Zet još i ne siđe s motora, a promrmlja sebi u bradu: Gle, ova se mal' normalnije obukla!

Ne mogu da prihvate ljudi moj običaj da leti (kad upeče zvezda) po dvorištu i kući šetam u kratkoj suknji i bikiniju. A meni tako lepo. I ne marim šta drugi misle.

No danas mi došla drugarica sa sinovima (od kojih će jedan biti sedmak od jeseni). Neću ni drugima ni meni da bude neugodno. Navukla sam tanano haljinče.

Ali među ukućanima ima da idem razgolićena i tačka, pa kom pravo, kom krivo, a kom previše dekoltirano (važno da je meni ugodno).

Život nije smeće

Ima ljudi koji nemaju srca.
U noćnoj šetnji sestra i ja prođosmo kraj jednog seoskog kontejnera. Iz njega se začu prodorno mjaukanje novorođenčadi. Zar opet? (Prošle godine desilo se slično u drugom kontejneru.) Ne mogu da verujem na šta je čovek spreman. 

Oslušnuh, pa i zavirih u kontejner. Kesa do kese; de sad pogodi u kojoj su spakovani mačići. Imaš li lampu na mobilnom, upitah sestru. Nemam, reče, Ili možda i ima, ali ne zna. Ipak mi malo osvetli ekranom. Ja maknuh jednu kesu, pa i drugu, ne mogavši precizno da utvrdim odakle dolazi vapaj. A sestra prva spazi džak od koncentrata: možda je ovo! Dabome! Kako se ja toga nisam setila: ovi kartonski džakovi glavna su ambalaža za životinje (žive ili mrtve) kojih seljaci kane da se otarase.
U zadnjem delu kontejnera, pod punom (i verovatno teškom) kesom koju je neko drugi dodao, ležao je taj džak, sa uvijenim vrhom (pun beše, pa ga valjda bilo teško zavezati). Kako ga takoh, iz njega se začu nešto što zaliči na bolni, nemušti lavež. Štenad! Da ne poveruješ kako čovek može da bude okrutan. Bacivši ih ovde, ukinuo im je svaku šansu da prežive. Doduše, i time što ih je prerano odvojio od majke. Ne verujem da još mogu sami da jedu.
Najpre htedoh da izručim džak kraj kontejnera, na travu, ali se setih da bi vrlo brzo podmazali točkove automobilima. Doduše, sad mislim, toliko su još mali da možda ne znaju ni da hodaju. Zađoh zato u prvi sokačić i ostavih otvoren džak na livadi, da mogu da se izmigolje. Umreće svakako, ali bar ne onako surovo kako im je gazda bio odredio.
A mogao je bar da sačeka da malo još poodrastu, da nauče mleko iz činije da jedu. Onda da ih spusti kraj puta (gde, opet, nažalost, mnoge ugrabi smrt), pa bi se sigurno neka deca obradovala i kući ih ponela.
Trpajući tolike psiće u džak i bacajući džak u kontejner (u koji će i ostali meštani dodavati đubre) nepoznati "čovek" učinio je pokušaj ubistva. 
Bolje da ih je odmah ubio, primetila je moja sestra. Okrutno zvuči, ali je istinito. Ovako ih je bio osudio na grozne muke. Nažalost, smrti neće umaći.

Sve zeleno meni namenjeno

Dve kesice "no problem" kuglica Ignjat je izručio u činiju. Potom mi je u šaci doneo nekoliko odabranih, rekavši: to je tebi! Lice mi se ozari, dirnuta bejah i njegovim darom i prizorom: sve kuglice bejahu zelenkaste (sve zeleno meni namenjeno)!

A, inače, Igi, nemam ja niišta ni protiv onih narandžastih, crenih, žutih... Sve mi boje lepo stoje i vesele zube moje. ;)

Sviram

Ne znam zaista od kakve je radoznalcima važnosti odgovor na to pitanje. Radiš li? To je toliko intimno, jednako nepristojno kao kad bi me pitali: j.b.š li se? Da li se depiliraš? Šta imaš na sebi? Radiš li? A ne radim. I takođe ne. A depiliram se.
Viđam te, ideš svakog dana za Beograd. Pa? Moram da objašnjavam što to radim (ko bi lud išao da ne mora)? Igram šah na Kalemegdanu!

Ako kažem da radim, odmah sleduje pitanje gde. U Knez-Mihailovoj. Stavim neku kutiju na pločnik, pa sviram ...cu (a ič nemam talenta, pa ni aplauz od probirljivog slušaoca).

Nisam ko drugi, ne radim, Možda sam promašen slučaj, izgubljen, propalica (mislite šta vam volja). Duša mi je puna snova, glava mi u oblacima, kad hodam, zemlju ne dodirujem... Najbolje bi bilo da od mene dignu ruke, bar oni što me hlebom ne hrane.

Krči kao motor

Po čitav dan Jovanka na terasi drema, trčkara po kući, kači se o one glupe plastične trake na ulaznim vratima (koje su tobože barikada za mušice, a od mušica ne može da se prođe kroz kuću), hvata insekte po dvorištu... Samo kad oseti da su Staša i Ignjat u blizini, da se u beg (i obično sakrije u podrum, iza nekih delova za automobile, pa ni bog ne može da je nađe). 
I razumem je, ne mogu joj zameriti. Kad oni vole, kosti mogu da bole. Miluju, maze, pa je i stisnu. I ona klisne čim ugrabi priliku.

Posle neko drugi mora da je uhvati. Večeras ju je Maša dograbila s drvenog direka, a Ignjat je preuzeo i doneo do činije mleks. Ona jede, on je drži preko stomaka. Pusti je, rekoh, zamisli da tebe neko tako drži dok obeduješ. Oće pobeegne, objasni mi on. Pa jašta, nije luda da trpi. Mada je prela ko luda. Znači da te voli i da je srećna, rekoh Ignjatu. Vidi kako krči, začudi se on i dodade, prinoseći mi mačku: daj nos! Štaa, poskočih sa stepenika na kojem sam sedela (čula sam nož; neće valjda da je kolje?). Daj uši, ispravi se on, i prinese mi krčeću mačku do levog uha. Aa, daa, krči, oboje bejasmo zadovoljni.
Posle je unesmo u moju sobu, popesmo se na krevet, a ona je i dalje, samo znatno jače, u Ignjatovom krilu prela. Kako krči, kao motor, nasmeja se moj sestrić, pa se i ja nasmejah poređenju. Jovanka se nije smejala, i dalje je samo krčala od sreće.

Kad god nešto zabrlja na Fejsbuku, moja sestra mene zove da ispravim. (Ja sam porodični administrator, sve šifre znam i intervenišem kad je nužno). Nedavno ispod nekog (ko zna čijeg) posta ili fotografije, slučajno izbacila stiker: neko kuče što plače (a nije prikladno). I odmah se uspaničila, zove da uklonim što pre.
Očas posla to sam rešila. I rekoh joj potom: pazi šta radiš, sledeći put možda ću "biti na kraju šume i neću te čuti"(ko onaj mačak petla u omiljenoj narodnoj priči naše porodice (još otkako nam je baba otkrila).

Kakva su ova današnja deca: dam im džem od maline, a oni se gade -- presladak!
Više će meni ostati. ;)

Ognjen, od jeseni brucoš: Gle kako sam pao i poderao koleno!

Ja: Ispadaj se sad, da ne padaš od oktobra. ;)

Mama (u Srbiji, na odmoru): A nedostaje ti moja kuhinja?
Sin (devetnaestogodišnjak, u Kanadi): Naravno da mi nedostaje; ovu moram da plaćam, a tvoja je bila besplatna. :)

Rodna ravnopravnost

Danas sam bila u Tiršovoj. Pred vratima iza kojih se kriju skener i magnetna rezonanca šetale su zabrinute majke s decom u naručju. 
Četiri majke. I samo jedan otac. Verovatno je morao da vozi. (Ostali su se izvukli jer moraju na posao.) Pa zaseo u hodniku i pregleda neke spotove po Jutjubu. (Ako to nije bio otac-kolac, izvinjavam se.) Dete kenjka, gotovo vrišti u majčnim rukama, koje su verovatno odavno onemoćale, a on se ne doseća da je odmeni. Očito baktanje oko deteta nije nikad njegova briga. Ostale su žene same, i bez moralne podrške. Same čekaju, same strepe, same nose (i decu i duševni teret), same boluju... i verovatno plaču kad stignu.
Pre neki dan na moru desilo se da jedno dete nestane s plaže. Nisam lično prisustvovala, ali sam čula čitavu priču od pouzdanih svedoka. Dete ostalo s majkom na plaži, dok je otac otišao do kafića, da pročita novine, popije kaficu, odmori glavu -- pa ima i on dušu. A majka, sirotica, umorna od stalnih obaveza (ih, silna mi posla: da skuva i opere, počisti, da nahrani, napoji, obuče i svuče, okupa i očešlja, da ljulja i miluje, da tepa...), zadremala na suncu. Dete, osetivši da su uzde popustile (tata tera kera, a mama usnula ko Trnova Ružica), udaljilo se neznano kuda. 
Mogu samo da pretpostavim koliko je otac poludeo kad je obavešten. U ove se žene čovek ne može pouzdati. Ostaviš ih da ti čuvaju dete deset-dvanaest godina (dok ti, recimo, dremaš u podne, gledaš utakmicu poslepodne i lunjaš uveče s drugovima po kafanama), a one zaspe (te dete podere kolena, rascopa glavu ili pobegne). Pa kako bi stado ovaca sačuvala? Ni kafu ne možeš na miru da popiješ, a kamoli natenane da pročitaš crnu hroniku i sportsku rubriku. I šta onda čovek da uradi no da je "izgazi". Ne mareći što svi na plaži, privučeni povicima, gledaju u njih, išutirao je više no fudbalsku loptu za sve ove godine. Majku li ti... da ti... drugi put ćeš dobro paziti šta radiš, pa ćeš da razmisliš da li da spavaš dok mučenik sedi pod palmom i odmerava jedre devojčurke. Pretpostavljam da žena nije ni glasa davala niti se branila. Pa muško je, mora da podvikne. A iznervirao se, mora i da udari; nije to strašno, proći će za koji dan. 
Samo joj je od udarca ispala detinja crvena kofica i na tom mestu čitav dan ostala (da svedoči o bračnom nasilju, kojem se niko, a ponajmanje žrtva, ne opire). Niko se po nju do uveče nije vratio. Biće da je nezgodno hodati s kolutovima crnog luka privijenim na modricama. A muž je, i dalje gnevan i nabusit, spavao ko zaklan, dok je ona trčkala za detetom. 
Maša, čuvši za taj nemio događaj, nije mogla da veruje: TUKLI SU SE?! Ne, on je nju tukao, kažem. I kažem joj još štošta o (tobožnjoj) "ravnopravnosti" polova. Ne kažem joj doslovno, ali sama shvata: niko ne sme da te bije!

Pretpostavljam da su dete našli u blizini. I da se sve srećno završilo, tj. porodični život vratio u normalu: otac je, besan, otišao da posrče svoju kafu, a majka se s mukom trudila da ne smeće oči (kojima kapci padaju) s čeda koje da utekne gleda.
Nekad se za žene govorilo da su sve poštene -- sve ...ene (u tom je bar malo, bar ponekad, i za njih bilo užitka), danas (gotovo) sve su modre, prebijene. Ravnopravne ste, bre: kad on reši da vas opauči (nažalost bukvalno, što ga bar jednako, ako ne i više, uzbuđuje) i pameti nauči, imate prava da kažete: čekaj da operem sudove!