Kanda se ovom krevetu užurbano primiče crni petak. Gde god na njega kolenom priklekneš (koliko da nešto na tastaturi čukneš), popuste neke žice i federi (jasno se čuje). Uleglo u jednom uglu, uleglo u drugom... Ja, šta ću, okrenula ga tako da mi ulegnuće bude pod nogama. Ali, iskroslo novo...
I to sve još nije problem dok spavam sama (strana do zida je još kako valja). Ali sad krevet delim sa sestričinom. 

Kičma mi se noćas polomila, jadam joj se večeras. I pre no što joj predložih zamenu mesta (jer manja je i lakša, mlađa, a kičma joj zdrava -- možda bi lakše neudobnost podnela), Mia se sama ponudi: mogu ja tu da spavam! Ali kako joj do svesti dopre da se moja kičma napatila, odmah odustade: neću da mi se kičma iskrivi!
Pa u pravu je, računa: moja već u autu (ne vozilu), ne vredi pet para; šteta da još jedna, pored te bangave, strada.