Ginekolog(ija)

Jedna od sestričina mi upisala srednju medicinsku, i to ginekološki smer. Otkud joj to, čudim se. Ne znam ni ja, njena mama kaže, od šestog razreda je to želela. Od šestog razreda, zaprepastih se. Pa meni to sve i sad gadno. A u šestom (šta u šestom, u OSMOM, pa ni u drugom srednje, kad sam morala da se opredelim) nisam znala gde sam šuplja... gde mi dupe, a gde glava, a naročito... to (da budem iskrena, nisam ni sad mnogo upućenija... mislim, a možda i ne, figurativno). U drugom srednje, kad nam je profesorka biologije govorila o porođaju (nama devojčicama; dečake je poslala napolje -- dobra stara vremena i tabui međ nogama žena), gotovo mi je pozlilo (eto, zašto je to meni trebalo, što ja trpeh takve muke kad nikome ne rodih unuke).

I rekla pomenuta mama, u šali, sinu, četvrtaku: I ti ćeš, kad porasteš, da budeš ginekolog. E, mama, brecnuo se sin (tonom kojim se sluti neizrečeno: šta lupaš!), ja ne znam ni šta ti je to.
Ne zna dete. A svi misle da je to leba bez motike. 
Pa ako ne ore i ne kopa, ne cepa ginekolog svilu. Narod konta da on samo uživa... u pogledu. Ono o čemu mnogi samo sanjaju, on ima u izobilju. Za šta drugi moraju katkad malo i da se pomuče, to se pred njim bez opiranja svuče. Ginekolog pobija mišljenje da ništa ne može da se radi s dva prsta. Njemu su i dva dosta.
Uostalom, to ti je kao da radiš u poslastičarnici, pa posle nekog vremena ne možeš više baklave očima da vidiš. Mali, voliš li baklave (od kojih ume da skoči šećer), poslušaj me (da predupredimo nesreću): odaberi drugo zanimanje!