Otkako nosi ortopedsko pomagalo, Ignjat se često stidi, povlači u sebe, gde zadržava i nešto što ne bi smeo. Osim što je to neki psihološki problem, očito mu je i stolica tvrda, pa (kad se uzme u obzir uzdržavanje, razumljivo i zašto) obilna.
Po ceo dan on se stiska. Naiđe li mu nagon, sedne, tj. priljubi dupe uz beton ili travu, prigrli kolena i sav se udubi, nastojeći da neminovno bar odloži, ako ne može da spreči. Tek kad dođe stani-pani, on se oslobodi terata i vrati mu se osmeh.
Pre neki dan zatekli nam se u dvorištu moja drugarica i njeni sinovi. Kad Igi ustade s noše (na koju ipak nekad uspemo da ga nagnamo), mi svi s osmesima od uva do uva pogledasmo, mi svi kliknusmo bravooo, mi se svi podadosmo (za druge) nerazumljivom veselju... Dečaci se takođe pridigoše s klupe da vide o čemu se radi, pa se, smešeći se zbunjeno, vratiše nazad. Ne znaju oni kakva je to muka.
Uostalom, što da mu ne tapšemo? Ima odraslih što znaju da okupe hiljade ljudi, koje autobusima dopremaju u istu svrhu: on da k.nja, oni da aplaudiraju, skandiraju i hvale.
Danas ga taj trenutak zateče dok se kiša skanjerala da li da pada ili ne, pa u poslenjem trenu (pre no što kiša osu) samo strča niz stepenice, skinuvši i odbacivši gaće usput, te se kraj stepeništa olakša. Satima se, pa i danima, nećka, dok ne dotera cara do čmar... ovaj, duvara.
Moj otac sat vremena nije mogao da dođe sebi od čuda. Toliko?! Pa da li je moguće da on tolicki takvo delo za sobom ostavi? Vidi kako dete dobi raspoloženje, ponavljao je. I ti bi na njegovom mestu dobio raspoloženje, rekoh podrugljivo (nekad ne umem drukčije, i ne mogu, a vala i neću), a verovatno i šuljeve.
Po ceo dan on se stiska. Naiđe li mu nagon, sedne, tj. priljubi dupe uz beton ili travu, prigrli kolena i sav se udubi, nastojeći da neminovno bar odloži, ako ne može da spreči. Tek kad dođe stani-pani, on se oslobodi terata i vrati mu se osmeh.
Pre neki dan zatekli nam se u dvorištu moja drugarica i njeni sinovi. Kad Igi ustade s noše (na koju ipak nekad uspemo da ga nagnamo), mi svi s osmesima od uva do uva pogledasmo, mi svi kliknusmo bravooo, mi se svi podadosmo (za druge) nerazumljivom veselju... Dečaci se takođe pridigoše s klupe da vide o čemu se radi, pa se, smešeći se zbunjeno, vratiše nazad. Ne znaju oni kakva je to muka.
Uostalom, što da mu ne tapšemo? Ima odraslih što znaju da okupe hiljade ljudi, koje autobusima dopremaju u istu svrhu: on da k.nja, oni da aplaudiraju, skandiraju i hvale.
Danas ga taj trenutak zateče dok se kiša skanjerala da li da pada ili ne, pa u poslenjem trenu (pre no što kiša osu) samo strča niz stepenice, skinuvši i odbacivši gaće usput, te se kraj stepeništa olakša. Satima se, pa i danima, nećka, dok ne dotera cara do čmar... ovaj, duvara.
Moj otac sat vremena nije mogao da dođe sebi od čuda. Toliko?! Pa da li je moguće da on tolicki takvo delo za sobom ostavi? Vidi kako dete dobi raspoloženje, ponavljao je. I ti bi na njegovom mestu dobio raspoloženje, rekoh podrugljivo (nekad ne umem drukčije, i ne mogu, a vala i neću), a verovatno i šuljeve.
Нема коментара:
Постави коментар