Laboratorija, majko moja

Razbolela se Staša. A nekad kad se razboliš, ne možeš izbeći iglu. Mama je uvela u laboratoriju, da  joj izvade krv. I čim spazi tetu u belom mantilu, Staša razjapi usta i nadade dreku. Potom se i praćakala, opirala, nije da nije, da se ne preda tek tako. No džaba, te tete su tvrde na ušima, a  vešte s iglama -- bocnu te, ni ne znaš kako.
Ignjat u tatinom naručju čekao pred otvorenim vratima. I čuvši kako se sestra dere, a videvši kako se uzalud batrga, upozori tatu: nemoj ti ulazis, nemoj ulazis (bar dok sam ti ja u rukama)! Šta zna šta će tati pasti na pamet.  A to bi bilo kao lavu u kavez ušetati. Teti koja ima igle nije verovati. Kanda je strahovao da će i njega neko ščepati (možda dece ponestane da se razjarena teta smiri; i još je on brat, možda se očekuje da "plati" porodični dug svojom krvlju). Ili samo nije mogao podneti da mu sestra pati.
Znas kako je plakala, rekao posle babi. I udarala nogama onu tetu, baba pitala. Ne, mamu, rekao Ignjat. Pa pravo je, mama ju je i dovela, te predala u ruke toj krvopiji.
Poslepodne je trebalo uzeti rezultate. Mama parkirala auto pred Dom zdravlja, a Staši srce sišlo u pete. Nećemo kod lekara, pokuša mama da je opusti, samo da uzmemo neke papire od neke tete. Ali koga su zmije ujedale... nikom ne veruje. Zato reče: idi ti neke tete, u(z)mes papi(r)e, ja (cu) cekam tebe u ko(l)ima! Za svaki slučaj, nema ona krvi za izvoz.