Još nisam ustala, pa mi sestrići, jedno po jedno, uskočiše u krevet.
Ko čita ovu knjigu, upita Matija, dohvativši Mašinu lektiru. Niko je ne čita, rekoh pomalo ljutito, vuče se po kući, ali niko je ne čita.
Tu istu knjigu, pošto je i Matija spusti na krevet, dohvati Staša, sede mi u krilo, pa, otvorivši je nasumice, kao započe: dedaa, dedaa... Ajde ti čitaj (kad stariji neće), pohvalih je. (Kako se danima ne odvaja od nekog svog "udžbenika", Mia je primetila: Ona će sigurno biti neka naučnica!)
No odmah potom, ko da je urekoh, Staša mi, ozbiljna lica, pruži knjigu: ajde tii citaj, ne moogu ja, boli me noga!
Eto, čitala bi ona (naravno da zna, ko to ne zna s dve-tri godine) da nije tog bola (i ja pala s hoverborda, rekla mi jutros i crvenkasto koleno pokazala; a i Badi je jedao). Čitale bi i njene sestre. Ali BOLI... nekog noga, nekog uvo.
Нема коментара:
Постави коментар