Došla sestra s decom na nekoliko dana. Puna nas kuća, pa smo se morali nekako rasporediti po krevetima i svi smo se istumbali. 
Dok smo Mia, Maša i ja preksinoć do kasno šetale, tata je izgubio kompas i nađosmo ga u krevetu gde inače spava, a koji je date noći pripadao nama. Ustao čovek, išao do kupatila, pa, bunovan, legao u pogrešan krevet. I naredne noći ponovilo se slično (samo mi već bejasmo u postelji, spremne da branimo teritoriju). Odškrine vrata i upali svetlo, proviri kao sablast, a ja, kako sam još blenula u monitor, prepadnem ga: gde ćeš, mi tu spavamo. Tako jednom, tako drugi put (dok konačno ne nađe svoje mesto). Izgubio totalno orijentaciju, pa iz jednog kreveta ustane, a u drugi hoće da se vrati.
Malopre, kako su sestra i Matija (smešteni u mojoj sobi i mom krevetu) već uranjali u san, moradoh da isključim laptop i prebacim  ga u drugu sobu, tamo gde spavam (da kucnem koju reč pre no što san i mene savlada). 
Ponela u jednoj ruci gaće (iz svog ormara, da se istuširam kasnije) i mobilni (da mi, zapne li, osvetljava put u noći), a drugom ščepah laptop skupa s onim postoljem i kablom. I kako iskoračih iza kreveta, u mrklom mraku (laptop sam bila upravo isključila; ali znam ja svoju sobu ko svoj džep), udarim u tabure (udarivši u njega, odmah sam ga, i u mraku, prepoznala), pomaknem ga smesta i strovalim se kraj njega na patos, cerekajući se nakon psovke. Sestra skoči smesta iz najdubljeg sna, prepade se da sam se ozbiljno pokršila.
Ni gaće ni laptop nisam ugrozila, čvrsto ih držah  i dalje. Zato sam nagnječila stisute šake i na dva mesta zasekla noge. Obogaljila me sestra. Pa šta trpaš tabure tu, progunđah s poda, ko da si mala beba, pa ćeš pasti s kreveta. Tu mi je telefon, budalo, reče ona, mogla si da mi ga polupaš. 
Ma nemoj, a što je moj laptop mogao da strada, bez njega da ostanem -- šta je veća nesreća?! Bez nogu i đene-đene, snašla bih se nekako, ali bez laptopa ne mogu život da zamislim.