Krči kao motor

Po čitav dan Jovanka na terasi drema, trčkara po kući, kači se o one glupe plastične trake na ulaznim vratima (koje su tobože barikada za mušice, a od mušica ne može da se prođe kroz kuću), hvata insekte po dvorištu... Samo kad oseti da su Staša i Ignjat u blizini, da se u beg (i obično sakrije u podrum, iza nekih delova za automobile, pa ni bog ne može da je nađe). 
I razumem je, ne mogu joj zameriti. Kad oni vole, kosti mogu da bole. Miluju, maze, pa je i stisnu. I ona klisne čim ugrabi priliku.

Posle neko drugi mora da je uhvati. Večeras ju je Maša dograbila s drvenog direka, a Ignjat je preuzeo i doneo do činije mleks. Ona jede, on je drži preko stomaka. Pusti je, rekoh, zamisli da tebe neko tako drži dok obeduješ. Oće pobeegne, objasni mi on. Pa jašta, nije luda da trpi. Mada je prela ko luda. Znači da te voli i da je srećna, rekoh Ignjatu. Vidi kako krči, začudi se on i dodade, prinoseći mi mačku: daj nos! Štaa, poskočih sa stepenika na kojem sam sedela (čula sam nož; neće valjda da je kolje?). Daj uši, ispravi se on, i prinese mi krčeću mačku do levog uha. Aa, daa, krči, oboje bejasmo zadovoljni.
Posle je unesmo u moju sobu, popesmo se na krevet, a ona je i dalje, samo znatno jače, u Ignjatovom krilu prela. Kako krči, kao motor, nasmeja se moj sestrić, pa se i ja nasmejah poređenju. Jovanka se nije smejala, i dalje je samo krčala od sreće.